Papa Benedikt XVI. je u nedelju, 6. februara, poslao svoje pismo povodom prijave o zlostavljanju u nadbiskupiji Minhen-Frajzing, koje prenosimo u celosti.
Drage sestre i braćo,
Osvrćući se na prezentaciju izveštaja o zlostavljanju u nadbiskupiji Minhen-Frajzing od 20. januara, osećam potrebu da svima vama dam ličnu reč. Iako sam služio kao nadbiskup Minhena i Frajzinga nešto manje od pet godina, još uvek se osećam u velikoj meri deo nje i smatram je svojim domom.
Prvo bih želeo da se iskreno zahvalim. U ovim danima obeleženim ispitom savesti i razmišljanja, imao sam priliku da doživim veće prijateljstvo i podršku, i znake poverenja, nego što sam mogao da zamislim. Posebno bih želeo da se zahvalim maloj grupi prijatelja koji su u moje ime nesebično sastavili moje svedočenje od 82 stranice za Minhensku advokatsku kancelariju, koje ne bih mogao sam da napišem. Pored odgovora na pitanja advokatske firme, ovo je zahtevalo čitanje i analizu skoro 8.000 stranica dokumenata u digitalnom obliku.
Oni su mi tada pomogli da proučim i analiziram skoro 2.000 stranica stručnih mišljenja. Rezultati će biti objavljeni kasnije kao dodatak mom pismu.
U jeku obimnog rada tih dana – razvoja mog stava – došlo je do propusta u vezi sa mojim učešćem na sastanku kancelara 15. januara 1980. Ova greška, koja je nažalost potvrđena, nije bila namerna i nadam se da može biti opravdana.
Dogovorio sam da nadbiskup Gansvajn to objavi u saopštenju za javnost od 24. januara 2021. Ovo ni na koji način ne umanjuje brigu i marljivost koje su bile i ostaju očigledan i apsolutni imperativ za ove prijatelje.
Za mene se pokazalo duboko štetnim što je ovaj previd iskorišćen da se baci sumnja u moju istinitost, pa čak i da me etiketiraju kao lažova. U isto vreme, bio sam veoma dirnut raznim izrazima poverenja, iskrenim svedočenjima i dirljivim pismima ohrabrenja koja su mi slali mnogi ljudi. Posebno sam zahvalan na poverenju, podršci i molitvi koju mi je lično iskazao papa Franja.
Na kraju želim da se zahvalim maloj porodici u manastiru Mater Eklezije, čije mi je zajedništvo života u trenucima radosti i tuge dalo unutrašnji mir koji me podržava.
Sada, pored ovih reči zahvalnosti, obavezno mora da usledi i ispovest. Sve više me pogađa činjenica da Crkva iz dana u dan počinje da slavi liturgiju – u kojoj nam Gospod daje svoju reč i sebe – ispovedajući naše grehe i tražeći oproštaj. Mi se javno molimo živom Bogu da nam oprosti (grehe koje smo počinili) našu krivicu, našu najtežu krivicu. Jasno mi je da reči „preveliki (greh)” ne važe za sve na isti način svakog dana. Ipak, svaki dan me izaziva pitanje da li i danas treba da govorim o najtežem grehu. I teši me da koliko god da je moja greška danas velika, Gospod mi oprašta ako mu iskreno dozvolim da me ispita, a ja sam zaista spreman da se promenim.
Na svim svojim sastancima, posebno tokom mnogih apostolskih putovanja, sa žrtvama seksualnog zlostavljanja koje su počinili sveštenici, video sam iz prve ruke posledice jednog od najtežih grehova. I shvatio sam da smo i sami uvučeni u ovaj teški greh kad god ga zanemarimo ili ne suočimo sa potrebnom odlučnošću i odgovornošću, kao što se dešavalo i dešava prečesto. Kao i na tim sastancima, još jednom mogu samo da izrazim svoju duboku sramotu, svoju duboku tugu i svoju iskrenu molbu za oproštaj svim žrtvama seksualnog zlostavljanja. Imao sam velike odgovornosti u Katoličkoj Crkvi. Utoliko je veći moj bol zbog zlostavljanja i grešaka koje su se dešavale na ovim različitim mestima tokom mog mandata. Svaki pojedinačni slučaj seksualnog zlostavljanja je užasan i nepopravljiv. Žrtve seksualnog zlostavljanja imaju moje najdublje saosećanje i osećam veliku tugu za svaki pojedinačni slučaj.
Sve više cenim odbojnost i strah koji je Hrist osetio na Maslinskoj gori kada je video sve strašne stvari koje će morati u sebi da pretrpi. Nažalost, činjenica da su učenici spavali u tim trenucima je situacija koja se dešava i danas i za koju se i ja osećam pozvanim da odgovorim. I tako, mogu samo da se molim Gospodu i da se molim svim anđelima i svetima, a vi, draga braćo i sestre, da se molite za mene Gospodu Bogu našem.
Uskoro ću se naći pred konačnim sudijom svog života. Iako, osvrćući se na svoj dugi život, možda imam veliki povod za strah i trepet, ipak sam dobre volje, jer čvrsto verujem da je Gospod ne samo pravedni sudija, već i prijatelj i brat koji je već stradao za moje nedostatke i moj advokat, moj “Paraklet”. U svetlu sudnjeg časa, blagodat da budem hrišćanin postaje mi sve jasnija. Daje mi znanje, a zapravo prijateljstvo, sa sudijom mog života, i tako mi omogućava da samouvereno koračam kroz mračna vrata smrti. U tom smislu stalno se podsećam na ono što nam Jovan govori na početku Apokalipse: on vidi Sina Čovečijeg u svoj njegovoj veličini i pada pred njegove noge kao mrtav. Ipak, stavljajući svoju desnicu na Njega, On mu kaže: „Ne boj se! To sam ja…” (up. Otkr. 1:12-17).
Dragi prijatelji, sa ovim osećanjima vas sve blagosivljam.
Benedikt XVI.
Izvor: Nedjelja.ba