Na samom početku Biblije, u Knjizi Postanja (Post 1, 26–31), nalazimo temeljne postavke hrišćanske bioetike: Bog stvara ljudsko biće; ljudsko biće je stvorenje zajednice; ljudsko biće je »bipolarno« – muško i žensko. U ovom nastavku bavljenja bioetikom počinjemo s temom nastanka ljudskog života i savremenim pitanjima u vezi s tim – i to ne bez razloga. Već pomenuti napredak nauke, ne samo u oblastima koje se bave genetikom i medicinom, dovodi do lažnog utiska da je čovek zaista postao bog, da može sve šta mu se prohte kao i da sve što čini radi na poboljšavanju kvaliteta ljudskog života. Treba reći da u velikom broju slučajeva to i jeste tačno, međutim, postoje oblasti u kojima čovek sebi uzima za pravo da čini i određuje stvari i sebi pripisuje prava koja pripadaju samo Tvorcu, što je sve češći slučaj i u oblasti nastanka ljudskog života. Kontrola začeća, abortus, veštačko oplođenje, genetsko modifikovanje embriona, surogat-majčinstvo – sve to su postupci koji veoma plitko i tek ovlaš gledano pomažu u planiranju potomstva i poboljšavanju kvaliteta života novorođenih, ali u stvari su žestok napad na dostojanstvo ljudske osobe.
Planirano roditeljstvo
Katekizam Katoličke Crkve pod brojem 1660 ovako sumira prirodu ženidbenog sakramenta: »Po svojoj naravi ženidba je određena za dobro ženidbenih drugova i za rađanje i odgoj djece.« Podrobnije razmatranje pitanja početka života počinjemo upravo postupcima koji sprečavaju da uopšte dođe do mogućnosti stvaranja novog života. Te postupke svrstavamo pod različite nazive: planirano roditeljstvo, kontrola rađanja, planiranje porodice, ali, sve u svemu, u velikom broju slučajeva, pa čak i među hrišćanima, kontrola rađanja ili planiranje porodice svodi se, nažalost, na ovaj ili onaj način kontracepcije, to jest, što ta latinska reč i znači – na tehnike i postupke protivzačeća. Svakako još pogubnija tehnika kontrole rađanja je i sam abortus, ali o njemu ćemo govoriti u nekom od sledećih nastavaka ovog niza tekstova o bioetici. Iako se tiču istog pitanja, prevencije začeća, mogli bismo možda da kažemo da se sa jedne strane nalazi pitanje planiranja porodice ili planiranog roditeljstva, a sa druge – kontrole rađanja. Planiranje porodice samo po sebi nije moralno loše. O tome je nedavno govorio i papa Franjo. Međutim, prilikom planiranja porodice (iako je u to, svakako, uključena kontrola rađanja) veoma su važni razlozi zašto je potrebno planiranje kao i na koje se tehnike računa prilikom tog planiranja. Stavljajući na prvo mesto jedino okruženje u kojem je seksualni čin moralno ispravan – bračnu zajednicu, a onda i gorenavedenu definiciju prirode ženidbenog sakramenta u kojoj je na prvom mestu dobro ženidbenih drugova, a na drugom otvorenost prema prokreaciji, prema rađanju dece, zaključujemo da su sve namere koje uključuju hedonizam i egoizam u supružničkim odnosima, koji uslovljavaju sprečavanje začeća, po sebi moralno pogrešni. Šta to znači? To znači da, na primer, ako se u hrišćanskom braku par trudi da izbegne rađanje dece zato što bi novi član porodice bio smetnja komoditetu koji par trenutno uživa, to je moralno loša odluka. Međutim, ni odsustvo svakog planiranja porodice takođe ne mora uvek da bude znak dobrog činjenja, posebno kad je novim začećem ugrožen život majke – papa je i to takođe pomenuo prilikom svog razgovora s novinarima prilikom nedavnog putovanja u Manilu.
Dva su načina kako može da se kontroliše začeće: onaj hrišćanski i moralno ispravan, zasnovan na kombinaciji uzdržavanja i prirodnog ciklusa ženske plodnosti, i onaj moralno loš, upotrebom raznih fizičko-hemijskih sredstava za sprečavanje začeća.
Prirodno regulisanje začeća
Iako je u prošlim vekovima crkveni pogled na seksualnost, pa čak i u bračnoj zajednici, bio obavijen senkom greha, danas, posebno zahvaljujući delu pape Jovana Pavla II, seksualnost je dobila svoje zaslužno mesto – kao vrhunski izraz ljubavi bračnog para kao sredstva po kojem ljubav supružnika donosi novi život u deci koja se iz tog čina rađaju. Zato kao isključivi način kontrole rađanja u braku i ne može da se preporuči samo uzdržljivost. To nalazimo već u Novom zavetu. Sveti Pavle govori Korinćanima: »Ne uskraćujte se jedno drugome, osim po dogovoru, povremeno, da se posvetite molitvi pa se opet združite da vas Sotona ne bi napastovao zbog vaše neizdržljivosti« (1 Kor 7, 5) Ali prema ispovedničkom iskustvu, a i samo površnim pogledom na današnju kulturu – uzdržavanje od seksualnog čina danas je najmanji problem.
Ipak, u situacijama kada bi život majke bio ugrožen ili u kakvoj drugoj prilici koja je moralno opravdana, potrebno je pribeći kontroli začeća, ne zaboravljajući da je seksualni čin u braku takođe način izražavanja zajedništva i ljubavi. Tada se može pristupiti metodama prirodnog regulisanja i kontrole koji se zasnivaju na, kako rekosmo, prirodnom ciklusu plodnih i neplodnih dana kod žena (na ovom mestu nemamo prostora za podrobnije izlaganje, pa detalje ili brošure koje se time bave zatražite u župnim uredima). Središnje mesto u ovom metodu zauzimaju načini određivanja plodnih i neplodih dana. Za to se najčešće koriste sledeći postupci:
metod merenja bazalne temperature, zasnovan na činjenici da se prilikom ovulacije bazalna (telesna) temperatura povećava za 0,3–1 stepen Celzijusa. Ta temperatura povećava se zato što se nakon ovulacije telo priprema za začeće i počinje da proizvodi estrogen. Potrebno je svakog dana pažljivo pratiti rast temperature. Plodni dani nastupaju 2-3 dana pred povećanje temperature ili i na sam dan njenog povećanja.
Bilingsov metod ovulacije, kojim se utvrđuje početak i kraj plodnog perioda. Pouzdanost mu je 98%. Metod je jednostavan – hormoni koji deluju na jajnike deluju i na cerviks gde se u kriptama proizvodi sluz. Sluz pokazuje šta se dešava i u kojoj fazi svog menstrualnog ciklusa se nalazi žena. Gusti čep sluzi zatvara cerviks u neplodne dane, i to je nesavladiva prepreka za spermije, ali ne prija im ni hemijsko okruženje, pa je nemoguće da dođe do začeća. Približavanjem plodnih dana gusti čep se »otapa«, sluz menja svoju gustinu, a menja se i kiselost u materici i tada je začeće moguće tokom 3 do 5 dana.
Simptotermalni metod je postupak u kojem se kombinuju dva predhodno pomenuta postupka, pa se u obzir uzima i menstrualni ritam zajedno s bazalnom temperaturom, i kontrolisanje gustine sluzi. Taj metod se najčašće primenjuje i takođe je visoko pouzdan.
Na kraju, postavlja se pitanje – ako je u korenu i tih tehnika, ali i fizičko-hemijskih postupaka namera da se spreči začeće, koja je razlika i zašto su prirodni metodi moralno opravdani, a fizičko-hemijski nisu? Jedan od odgovora bio bi: prirodni metodi kontrole začeća zasnivaju se na prirodnom ritmu ženskog tela, nečemu što je, kao i celo ljudsko biće, od Boga stvoreno i na taj način se Bogu ne suprotstavlja. Posebna dimenzija tih metoda jeste to što se primenjuju u kombinaciji sa seksualnim uzdržavanjem u dane plodnosti, u saglasnosti s ispravnim, moralnim razlozima za to uzdržavanje – za razliku od fizičko-hemijskih metoda koji su nastali upravo da bi seksualni kontakt bio sam sebi svrha – bez »opasnosti« od začeća. Na kraju, prirodni metodi, upravo zato što su deo funkcionisanja ženskog tela, ipak ne iskljućuju potpuno mogućnost začeća, pa su i na taj način i dalje otvoreni za moguću prokreaciju.
Vlč. Aleksandar Ninković