Jezuiti su jedan od najmoćnijih katoličkih monaških redova sa 17.000 članova širom sveta.
Gotovo da nema stanovnika Beograda koji ponekad ne prolaze Makedonskom ulicom od Radio Beograda, pored Politike do Doma omladine.
Malobrojni, međutim, zastanu posle parkinga i knjižare i usput obrate pažnju na natpis na broju 23.
Na potamnelo zlatnoj pločici piše Crkva svetog Petra Bogorodica beogradska.
Zaklonjenost s ulice i izostanak visokog tornja, učinili su ovu katoličku crkvu gotovo neprimetnom.
Arhitekta je Zagrepčanin Juraj Dencler, koji je projektovao i nekoliko isusovačkih crkava u glavnom gradu Hrvatske.
“Šta je mogao napraviti u ovoj gužvi zgrada, napravio je”, kaže poglavar – pater superior Marijan Štajner uz osmeh.
Jezuiti su pripadnici jednog od najmoćnijih katoličkih redova Družbe Isusove, poznati i kao isusovci.
Kao što crkvu tokom godine skriva krošnja drveća i zelenkasta kapija i rad čitavog reda obavija doza misterije.
Crni papa
Mnogi ne znaju da je aktuelni papa Franja jezuita i da je on prvi pripadnik ovog reda na čelu Katoličke crkve.
Najbrojniji red katoličkih sveštenika, ove godine obeležava 400. godišnjicu kako je njihov osnivač Ignjasio Lojola proglašen za sveca i 500. godišnjicu njegovog obraćenja – otkako se posvetio veri.
Kritike da imaju preveliku moć unutar Katoličke crkve prate ih vekovima, zbog toga je u 18. veku papa Klement Četrnaesti jedno vreme zabranio njihov rad.
Poglavar jeziuta naziva se superior general ili kolokvijalno Crni papa, zbog moći koju su imali u prošlosti.
“To su priče postoje tri pape, jedan je beli – to je papa Franja, postoji crveni to je kardinal koji je prvi do pape, najmoćniji i treći je general isusovačkog reda, crni papa.
“A sadašnji papa je postao papa a da nije bio general isusovačkog reda”, kaže Štajner.
Osnovali prvu gimnaziju u Beogradu
Isusovci su odavno u Srbiji.
Prvi put su stigli krajem 16. veka iz Dubrovnika i sa Paga, zajedno sa trgovcima tada moćne Mletačke republike kojoj je pripadao dobar deo hrvatskog primorja.
Već 1613. isusovci u Beogradu osnivaju i vode prvu gimnaziju na Balkanu, koja će u početku imati 32 đaka.
Usled osvajanja Osmanlija 1632. godine, sveštenici se povlače, a škola prestaje sa radom.
U nekoliko navrata su se vraćali i odlazili, poslednji put 1929.
Tada kupuju starinsku gradsku kuću u Makedonskoj i grade crkvu u dvorištu.
Tu građevinu sa lepim doksatom – ispupčenom ozidanom terasom sa ulične strane, podigao je, 1845. godine Jovan Stejić, lični lekar kneza Miloša, koji se smatra jednim od osnivača srpske medicine.
Stejić je bio zagovornik, mnogo kasnije popularne, makrobiotike, a 1850. sastavio je medicinski udžbenik “Antropologija ili nauka o čoveku“, kao i knjigu moralnih i praktičnih poduka “Sabor istine i nauke”.
U nekadašnjem domu prosvetitelja, danas je prostor za život katoličkih monaha – patera.
U dvorištu su za samo tri meseca 1933. podigli crkvu.
Osam godina kasnije već je bila oštećena.
Tokom nacističkog bombardovanja 6. aprila 1941. dve bombe su pogodile bogomolju, a jedna je eksplodirala.
Ipak, plafon i oltar nisu se zapalili, što su vernici pripisali čudu ikone Bogorodice Beogradske i Srca Isusovog.
“Tako se dogodilo da je to bila jedina rimokatolička bogomolja koja je istinski podelila sudbinu srpskog naroda”, pisala je tada politika.
Bogorodica beogradska
Ikona Majke Pomoćnice smatra se važnom relikvijom ove crkve i nalazi se u centralnom oltaru.
Slika Bogorodice je stigla kao dar iz bavarskog grada Pasau u 1718, verovatno Dunavom.
“To je kopija Lukasa Karnaha, poznatog nemačkog renesansnog slikara, koji je slikao posebno duhovne motive, a jedan od glavnih je Bogorodica sa detetom Maria Hilfe, zapravo Marija pomoćnica”, opisuje Štajner pokazujući ka zidu.
Na slici i Isus i Marija imaju zlatne krune, ali one su naknadno dodate.
“Kad su Turci osvajali Beograd, patri isusovci su bežali u Srem u Petrovaradin sa slikom, na Tekije kraj Sremskih Karlovaca i ona se opet vraćala natrag.
“Konačno je 1934. vraćena u Beograd”, dodaje.
U manjem levom oltaru nalazi se skulptura Isusa kako da je ključeve raja Svetom Petru, jednom od 12 učenika koga Katolička crkva smatra prvim papom.
Po hrišćanskom verovanju, on stoji na vratima raja.
Iznad klupa za vernike na stupovima nalaze se braon drveni reljefi koji prikazuju poslednje scene iz Isusovog života radila je Lojzika Ulman, hrvatska umetnica.
Kako kaže Štajner, crkvi nedostaju orgulje koje su bile tu do pre nekoliko godina.
On je završio najpre Muzičku akademiju u Zagrebu, zatim studije filozofije i teologije u Rimu i Inzbruku.
Bio je profesor na teologiji Filozofskog fakulteta Družbe Isusove u Zagrebu, koji baštini tradiciju jezuitskog univerziteta još od 17. veka.
Isusovci često u misionarskom radu koriste i umetnost, ne samo muziku, već i slikarstvo i pozorište kako bi približili učenje ljudima.
Sa njima je došao jedan novi tip kaluđerskog života – ne žive povučeno, nego usred sveta.
Pater, pored hrvatskog, govori nemački, italijanski, engleski i latinski.
Pored propovedanja vere, isusovci rade i kao pisci i naučnici, vode i Vatikansku opservatoriju.
Uključeni su i u savetovališta, centre za mlade, kao i za pomoć izbeglicama.
Na istoj adresi u Makedonskoj 23 je smeštena i humanitarna organizacija Jesuit Refugee Center, jezuitski centar za izbeglice.
U Makedonskoj godinama bio jedini egzorcista u Srbiji
Do pre desetak godina u ovoj crkvi kao župni vikar radio je i pater Ivan Vinkov, tada jedini licencirani egzorcista u Srbiji.
Magistrirao je na toj temi, napisao knjigu i jedini je, pre odlaska u inostranstvo, imao dozvolu Vatikana da radi te obrede.
“Mi smo u jednoj situaciji u kojoj duhovno stanje nije na zavidnoj visini i ti možeš pričati o seksu na sve strane i niko se neće šokirati, a ako počneš pričati o đavolu, ti si zaostao ili si smešten u kategorije ljudi koji nisu baš neke razvijene svesti”, rekao je Vinkov za Vreme.
Rođen je u Bačkom Bregu, školovao se u rodnom mestu i Somboru, a studije mašinstva upisao u Novom Sadu.
Okušao se u borilačkim veštinama kao mladić, a bavi se i muzikom i slikarstvom.
Opisujući đavola, rekao je da “on ima tri velike slabosti: ekstremnu narciosidnost i egoizam, ne shvata fenomen ljubavi i zato mu je žrtva strana i ne podnosi pravu nauku”.
Komunistički period
Ljubica Žuna živi u Beogradu skoro 40 godina i redovno dolazi u ovu crkvu za koju je i emotivno vezana.
Ćerka joj je kao mala krštena u Bosni i Hercegovini, tajno, a prvu pričest i krizmu u ovoj crkvi.
Krizma je katolički obred potvrde kada neko ulazi u svet odraslih u veri.
“Moj muž je bio vojno lice i tad se to nije smelo, kradom smo to sa paterom našim radili uveče.
“Tako smo se venčali, tako sam decu krstila”, kaže vernica polutiho na vratima crkve.
Sa izazovima u vreme komunističkih vlasti suočio se i pater Štajner.
Jezuitima se priključio 1976, a za sveštenika je zaređen 1981.
Prvu misu je držao u podrumu, kako kaže.
Ipak, ne žali se.
Pre dve godine stigao je u Beograd i zasad je zadovoljan.
“Ja sam Zagrepčanin, gradsko dete pa se lakše ušaltati u grad.
“I u Zagrebu sam bio u našoj velikoj crkvi u centru grada, nije seoska župa pa je to lakše”, kaže Štajner, dok mu na reveru crnog odela stoji značka isprepletanih inicijala SJ od latinskog Societas Jesu.
Katolička župa je teritorijalna oblast kojom upravlja sveštenik, poput parohije.
Slanje na posebne misije i putovanja deo su redovnog života jezuita.
Božiji marinci
Do 26. godine osnivač jezuita Ignjasio Lojola, mladi španski plemić, bio je “odan kocki, ženama, dvobojima i oružju”, da bi posle povrede u bici tokom oporavka doživeo duhovno prosvećenje, koje će uz nekoliko istomišljenika prerasti u Družbu Isusovu.
Kada je Ignjasio poželeo da sopstveno iskustvo podeli sa drugima, vrlo brzo je shvatio da bez škole to neće moći.
U njemu se tako rodila odluka da postane sveštenik.
Iako je tada već imao 30 godina, otišao je na jedanaestogodišnji studije koje je završio na tada najpoznatijem unoverzitetu – pariskoj Sorboni.
Formalno, isusovački red je osnovan 1540. godine odlukom pape Pavla Trećeg.
Danas ovaj veoma uticajni red okuplja 17.000 članova koji su posvećeni pitanjima obrazovanja, ljudskih prava i humanitarne pomoći.
Obavezuju se na siromaštvo, čestitost – celibat, poslušnost, i posebnu poslušnost papi u misijama na koje ih pošalje.
Iako im se često zamera da imaju ogromnu moć unutar Katoličke crkve, oni po zavetu ne prihvataju da budu biskupi ili da se kandiduju za to.
“Odmičemo se od službi u crkvi koje bi bile nekako vodeće, ali to ne znači da nema isusovaca biskupa.
“Na primer, u Africi u nekom mestu, ako nema dovoljno sveštenika, papa može da naredi nekom i biće biskup, ne može reći ne”, kaže Štajner.
Zbog vojničke prošlosti Ignjacija Lojole, ali i posvećenom radu na terenu jezuite zovu i Božijim marincima.
Sa naglaskom na misijama i intelektualnim aktivnostima, jezuiti često rade na marginama crkve, ponekad prekoračujući granice koje postavlja Rim, pisao je novinar Vašington posta.
Iako su obavezani na poslušnost papi neki jezuiti su ponosni što često osporavaju autoritet.
“Jezuiti su na granicama i u srcu katoličke crkve.
“A kada radite na marginama, doći će do prirodnog trenja sa onim što se dešava u centru”, Patrik Hornbek, profesor teologije na jezuitskom univerzitetu Fordham u Njujorku rekao je za Vašington post.
Ni za Štajnera kritike nisu novost.
“Znam kako neki misle i da su protiv nas”, kaže smireno.
Loš glas počeo je skoro od nastanka reda i Latinske Amerike gde su isusovački misionari formirali gotovo države u 16. i 17. veku gde su pokrštavali domaće stanovništvo, podseća pater.
“U toj državi su organizovali život da je svako imao sve, nisu obilovali, iako nije bogataš.
“Tamo su otkrili decu silno telantovanu za muziku, sa njima su svirali i organizovali im horove”, opisuje Štajner.
Te oblasti, takozvane Paragvajske redukcije su propale, kako kaže, zbog kolonijalista koji su se jako protivili da im sveštenici “otimaju zlato i poreze”.
“Bilo je glavna kritika `isusovci su tamo, imaju rudnike, bogate se, zgrabili su nam’, praktično su ih oklevetali”, ističe Štajner.
Ni u Evropi nisu ih gledalo blagonaklono.
Jezuitski koledži
Sam rad isusovaca koji su uz podršku Vatikana otvarali škole i fakultete po srednjevekovnoj Evropi, dovelo ih je u blizinu moćnika i vladara.
To je stvorilo i zavist, navodi pater.
“Svetovnim vladarima se nije svidelo naše podučavanje.
“To je bilo u katoličkim zemljama, oni katolici, ali jako protiv isusovaca”, kaže Štajner.
Slično se dogodilo i u Hrvatskoj tokom 19. veka, kada su postojala brojna protivljenja njihovom povratku.
Neprijateljskog odnosa prema njima bilo je i unutar Crkve.
“Do isusovaca, kler nije bio tako školovan, mi smo osnivajući kolegije, škole, univerzitete i onda pogotovo odlukama Tridentskog sabora, u 16. veku koji je odredio strogo strukturirano obrazovanje sveštenika školovanje podigli na visinu.
“To se odnosilo i na sveštenike, da svi moraju da završe fakultete i to se nekima nije sviđalo”, kaže Štajner.
Ignjasio je osnovao Rimski kolegijum koji je papa Pavle Četvrti 1556. podigao u rang univerziteta, koje je od 1583. godine nosi ime “Gregorijana”.
Danas širom sveta postoje desetine jezuitskih koledža koji se smatraju prestižnim u Americi, Velikoj Britaniji, Evropi, ali i Africi i u Japanu.
Obrazovne ustanove vode u više od 60 država na skoro svim kontinentima.
Ipak, pre desetak godina u Nemačkoj je više od 200 bivših učenika prijavilo da su preživeli seksualno zlostavljanje u jeziutskim školama širom zemlje.
Duhovne vežbe
Ono što isusuovce pored velike pažnje koju poklanjaju obrazovanju izdavaja od ostalih katoličkih redova jesu i praktične Duhovne vežbe, koje je propisao osnivač Sveti Ignjasio Lojola.
“Katolik koji je otišao krivo i želi srediti život i naći smisao shvativši da je Isus Hrist jedino blago, a to se postiže molitvom, meditacijom, razmišljanjem, redovnim odlascima na ispovest i pričešćivanja.
“Produbljenje hrišćanskog identiteta i produhovljenje”, kaže Štajner.
Duhovne vežbe podrazumevaju da se shvati smisao života, otkinuti se od grešnosti ili grešne prošlosti, navodi pater.
“Shvatiti da je Isus Hrist jedino blago mojega života za koga se isplati i život dati i živeti tako kao što je Hrist nagovešćivao u jevanđelju”, kaže Štajner.
One imaju smisla kada naprave dugoročnu promenu u životima ljudi, ne samo dok su tamo, ističe on.
“Da shvatimo da smisao mog života nisu novac, karijera, moć, već biti s Hristom.
“Neće prestati da radi posao, ali će ga raditi drugačije”, kaže pater.
On je, kao i većina isusovaca u bivšoj Jugoslaviji, deo Hrvatske provincije Družbe Isusove.
Duhovne vežbe su najsnažniji pečat isusovaca danas, a prilagođene su mogućnostima svakog pojedinca.
Usput se seti lapsusa jednog oficira iz unutrašnjosti Srbije, koji je za odsutnog patera rekao: “On nije sa nama, on je na duhovnim manevrima”, ispričao je uz osmeh.
Sve manje vernika
Jedan od onih koji su pohađali i osnovnu i srednju jezuitsku školu je Glodi Bakulikira iz Konga, koji je u Srbiju došao na studije.
On osam godina živi u Beogradu i deo je hora koji učestvuje na bogosluženjima.
“Jezuiti biraju da budu intelektualni i to analiziraju nama, učenje Svetog Ignjacija propoveda život u skladu s Bogom, da treniraš sebe da živiš u skladu sa Bogom.
“U zavisnosti na kom nivou je svako od nas, dobiće i taj nivo učenja i mislim da je to predivno”, kaže 25-godišnji Bakulikira, noseći koferom s gitarom.
On je među strancima koji posećuju misu na engleskom, nedeljom u devet.
Posle nje je služba za domaće stanovništvo.
Iako nedeljom okupe oko sto vernika, pater smatra da ih je dalje mnogo manje nego ranije.
Ratovi devedesetih i iseljavanje ljudi, a i pandemija su uticali dodatno na to.
“Pred Drugi svetski rat u ovoj crkvi je bilo godišnje preko 200 krštenja, to je četiri nedeljno.
“Pretprošle godine bila su dva krštenja i to odraslih, dece nemamo, župa stari”, ističe Štajner.
Izbor: b92