Korizma je vreme bliže pripreme za Uskrs i karakteriše je usrdnost, povećana pobožnost, dela milosrđa i dela pokajanja. Kroz takva dela katolički vernik nastoji da se što više udubi u Hristove muke, da razmišlja o pashalnoj tajni i da se duhovno i fizički pripremi za proslavu Hristovog vaskrsenja i da u tom smislu zahvali Bogu za dar iskupljenja.
Istorijski gledano, korizmeno vreme od 40 dana razvijalo se postepeno, i odnosi se na opštu pobožnost vernika, na katekumensku praksu i na praksu pomirenja pokajnika. Otprilike polovinom 2. veka počeo je da se slavi Uskrs, a za njega više nije bilo pokajničke pripreme, već su samo vernici prethodno postili jedan ili dva dana. Međutim, za katekumene, odnosno one odrasle koji su se spremali za krštenje, kao i za one koji su mogli da izvrše pokoru posle sakramenta ispovesti, razvila se stroža praksa koja je postepeno dovela do današnjeg oblika Korizme.
Katekumeni su tako prolazili svoje provere, da bi se videlo da li su se zaista preobratili i da li su spremni da prime otajstva, a za to vreme su postili i održavali neke druge oblike pokajanja. Konačno bi se, ako bi uspešno položili sve testove, krstili u noći Vazmenog bdenja. U znak podrške takvom njihovom hodu u sazrevanju u veri, znali su da im se pridruže i drugi vernici.
Na isti način i drugi vernici su se uz njihovu podršku pridružili javnim pokajnicima, koji su vršili teške pokore. Naime, u ta prva vremena sakramenat ispovesti bio je neuporedivo stroži nego danas, odnosno onaj ko je hteo da se ispovedi činio ju je javno pred biskupom, a za svoje grehe primao je strogu višegodišnju pokoru, dok je oprost dobijao tek pošto je izvršio tu pokoru. Posebno je intenzivno vršio pokoru pred obred javnog pomirenja, koji se slavio na Veliki četvrtak. Dakle, da bi im pružili podršku, ostali vernici bi im se pridružili u vršenju pokore i posta.
Vremenom se preduskršnja pokora produžila na nedelju dana, zatim na tri nedelje, da bi konačno prerasla u današnjih 40 dana. Ova praksa poznata je još u 4. veku, a post od 40 dana usko je povezan sa Hristovim četrdesetodnevnim postom u pustinji, pa je razumljivo da se celo vreme posta shvata kao vreme odricanja od greha i spremnosti da se postane što sličniji Hristu.
Nekada korizma nije počinjala na Pepelnicu, već na Prvu korizmenu nedelju i trajala je do Velikog četvrtka, što je iznosilo tačno 40. dana. Međutim, dok je to bio slučaj sa ostalim vernicima, javni pokajnici su već u sredu uoči Prve korizmene nedelje imali određeni obred bliže pripreme, u kome su posipani pepelom u znak pokajanja. Pošto je nedelja dan Hristovog vaskrsenja i ne sme da bude pokajničke prirode, bilo je nezamislivo da se tog dana vrši posipanje pepelom, pa je razumljivo zašto su to činili sredom. Takvu praksu su ubrzo prihvatili i drugi, o čemu postoje svedočanstva već iz 6. veka.
S obzirom na to da je odlaganje početka korizme u sredu izgubilo simboliku broja 40 i vezivanja za Hristov post, jer je post sada trajao 44 dana, došlo se do novog tumačenja da se nedelje ne računaju, pošto se nedeljom ne posti. , i taj post traje do samog Vaskrsa, a ne do Velikog četvrtka, pa je opet to četrdeseti dan, što u prevodu i znači korizma (quadragesima). U novije vreme bilo je pokušaja da se ukine Čista sreda i započne korizma na Prvu korizmenu nedelju, ali ovaj predlog nije prihvaćen, a čini se da je presudnu ulogu u tome imao papa Pavle VI.
U ranijim vremenima (u 6./7. veku) razvijalo se i predkorizmeno vreme, koje se sastojalo od tri nedelje pre Prve korizmene nedelje (ona se još nazivala Četrdesetnica) a koje se zvalo Pedesetnica, Šezdesetnica i Sedamdesetnica. Ovo vreme je shvaćeno kao izvestan prelaz sa božićnog na uskršnje vreme, i iako post nije bio obavezan, postojalo je nekoliko elemenata koji su sugerisali pokajnički karakter i u tom smislu umanjili značenje same korizme i njene simbolike broja 40. Razumljivo je da su oni u novije vreme, odnosno reforma kalendara 1969. godine ukinute.
Danas, dakle, korizma počinje Pepelnicom ili Čistom sredom i traje do Velikog četvrtka, a istog dana počinje Veliko ili Sveto trodnevlje. Svrha Pepelnice je da nas uvede u ozbiljnost korizmenog vremena, što se posebno vidi u obredu pepeljenja u sklopu misnog slavlja, koji se obavlja posle propovedi. Zatim sveštenik pepelom pravi znak krsta na čelu vernika ili posipa glavu svakog vernika, uz reči „Pokajte se i verujte u Jevanđelje!“ Simbolika pepela u Starom i Novom zavetu ima višestruka značenja, ali uvek ukazuje na prolaznost, potrebu za očišćenjem, obraćenjem, pokajanjem, pomirenjem … Na to ukazuje formula pepeljenja ranijih vremena, kada je sveštenik govorio: „Zapamti, čoveče, da si prah i da ćeš se u prah vratiti!“
Kako bi još više istakla pokajnički karakter i značaj obraćenja, Crkva propisuje da se post i nemrs treba poštovati na Pepelnicu, uz Veliki petak. Post znači najesti se jedamput do sitosti a nemrs znači uzdržavanje od mesa i mesnih prerađevina. Osim toga, Pepelnica, kao vrata korizme, poziva vernike da istraju u molitvi, milosrđu i postu tokom cele korizme. Molitvom vernik usavršava ljubav prema Bogu, delima milosrđa se otvara za potrebe drugih, dok je post usmeren na njegovo dobro, ali takav, ako je post iskren i čista srca, što će ga nužno dovesti do jačanja vere i ljubavi i prema Bogu ali i prema bližnjima.
Pet korizmenih nedelja koje slede posle Pepelnice, a nose naziv Prva korizmena nedjelja, Druga korizmena nedjelje i redom do Pete, imaju ulogu da sve snažnije uvedu vernike u pashalnu tajnu Hristovu, a to se vidi kako iz posebno odabranih misanih čitanja tako i iz naziva tih nedelja. Prva nedelja korizme setako naziva Čista, Druga Pačista, Treća Bezimena, Četvrta Sredoposna, a Peta Gluha.
Da bi još više istakla pokajnički karakter i poziv na očišćenje srca, Crkva propisuje dane posta i pokajanja posle Prve korizmene nedjelje, a koji se nazivaju kvatre. To su četiri nedelje koje nisu uzastopne, već vezane za godišnja doba, pa postoje zimske, prolećne, letnje i jesenje kvatre, a u okviru njih je poseban akcenat stavljen na onim danima u nedelji koji se odavno vezuju za post: sreda, petak i nešto kasnije i subota. Oni dani posta i pokajanja koji koji su određeni posle Prve korizmene nedelje nazivaju se prolećne kvatre.
Peta korizmena nedelja, ili Gluha nedelja, ponekad se naziva i Nedjeljom prve muke, jer je poseban uvod u tugu i ozbiljnost onoga što će uslediti. Zato je nekada bio propis, a sada je prepušteno na volju, da se krstovi i slike u crkvi prekrivaju purpurnim platnom. Prekriveni krstovi ostaju do kraja službe Muke Gospodnje na Veliki petak, dok slike ostaju pokrivene do početka Vazmenog bdenja, a poenta je da se skrene još dublja pažnja na Stradanje Gospodnje koje će uslediti.
Nakon ovih pet nedelja korizme sledi Velika nedelja, koja počinje Nedjeljom Muke Gospodnje ili Cvetnicom, a završava se Vazmenim bdenjem. Ovo je ključno vreme koje ima zadatak da vernike na veoma intenzivan način uvede u tajnu Hristovog stradanja, smrti i uskrsnuća. Međutim, treba napomenuti da Velika nedelja suštinski ne predstavlja jednu celinu, jer je presecaju kraj korizme na Veliki četvrtak i početak Svetog trodnevlja na isti Veliki četvrtak.
Smisao Cvetne nedelje je dvojak, što se jasno vidi i u služenju mise. Tako prvi deo izaziva u svesti vernika sećanje na svečani ulazak Hristov u Jerusalim i budi radost, a u spomen na to, ako je zgodno, organizuje se procesija sa grančicama, koje vernici drže u rukama. Drugi deo mise, koji počinje čitanjem ili pevanjem Muke umesto jevanđelja, uvodi vernike u tajne Hristovog stradanja i smrti. Ova dva dela Cvetnice imaju svoju istorijsku pozadinu u davnim vremenima, u smislu da je povorka sa grančicama, u znak sećanja na Hristov svečani ulazak u Jerusalim, poznata u Jerusalimu krajem 4. veka, a odatle se širila po celom Istoku, a kasnije i na Zapadu, dok se u Rimu u 5. veku slavila samo Muka Hristovo na Cvetnu nedelju, bez procesije, a kasnije su ta dva dela spojena.
Ponedeljak, utorak i sreda, koji slede posle Cvetne nedelje, u narodu se nazivaju velikim, ali u liturgijskom smislu nemaju značajno značenje. Kraj korizme je na Veliki četvrtak, koji se u davnim vremenima sastojao od trostrukog obreda: pomirenja javnih pokajnika, posvećenja ulja i mise Poslednje večere. Sa nestankom stroge pokajničke prakse u vezi sa sakramentom ispovesti, nestalo je i ovakvo javno pomirenja pokajnika, dok su posvećenje ulja i Misa Večere Gospodnje ostali do danas. Međutim, dok je posvećenje ulja, koje se slavi pre podne, još uvek u sklopu korizme, uveče, odnosno Misom Večere Gospodnje, počinje Vazmeno trodnevlje.
U svakoj biskupiji, biskup u zajedništvu sa svojim sveštenstvom služi misu posvećenja ulja, a tada posvećuje i krizmu, ulje koje će se koristiti za podelu sakramenta krsta i krizme, kao i kod svešteničkog i biskupskog ređenja, katekumensko ulje, kao i bolesničko ulje koje će se koristiti za podelu sakramenta bolesničkog pomazanja.
Smisao čitave korizme – od Čiste srede do Velikog četvrtka – jeste svojevrsni pokajnički i ozbiljan hod koji kroz molitvu, post i dobročinstvo, kao i kroz bogata liturgijska slavlja, želi da nas uvede u dublji doživljaj zahvalnosti prema Bogu za dar iskupljenja, a u tom smislu je i poseban uvod u Sveto trodnovlje kao i vaskršnju radost dece Božije.
Izvor: Vjera i djela