Crkvu je uvek obogaćivala i umetnost koja vernike približava Bogu. Tako se i s obnovom Marijanuma rodila ideja da se velika dela za Crkvu, ali i sam grad Beograd, kao trajan spomen obeleže vrednim umetničkim nadahnućima. Prednju stranu zvonika katedrale krasi novi mozaik Preobraženja Gospodnjeg, koji je izradio p. Marko Rupnik, a na zvonik je postavljen u vremenu od 22. do 25. avgusta 2022. godine, dok dvorište ulepšava skulptura Svetog pape Jovana XXIII, rad vajara Dragana Radenovića. Valja se prisetiti činjenice da je upravo papa Jovan XXIII kao nekadašnji nuncije u Bugarskoj i Turskoj više puta boravio u Marijanumu, prolazio sadašnjim dvorištem i noćio u župnoj kući. Upravo u spomen na to – ali i kao spomen na otvaranje Drugog vatikanskog sabora koji je kasnije sazvao kao papa, i čija se 60-godišnjica otvaranja slavi ove godine – njegovo ime dato je novom pastoralnom centru i njegovom skulpturom ukrašeno dvorište Marijanuma. Na zvonik su postavljena i četiri nova vitraža, takođe delo p. Marka Rupnika, koji nas preko Davidove zvezde vode do prizora Otelovljenja Gospodnjeg, preko prve objave Hristovog Božanstva čudom u Kani Galilejskoj sve do anđela koji svim ljudima dobre volje proglašava Radosnu Vest pozivajući ih da slede Hrista kao Spasitelja.
Mozaik Preobraženja Gospodnjeg postavljen je kao trajni spomen na proglašenje praznika Preobraženja Gospodnjeg za celu Crkvu zapadnoga obreda. Naime, u spomen na oslobođenje grada Beograda od Turske okupacije 1456. godine, papa Kalikst III odredio je 1457. godine da se pomenuti praznik slavi 6. avgusta u celoj Crkvi i da se otada u svim crkvama u podne zvoni i moli molitva Anđeoskog pozdrava kao znak zahvalnosti za oslobođenje grada Beograda: ta tradicija nastavljena je sve do naših dana. Na mozaiku su uz sam prizor Preobraženja Gospodnjeg prikazani i papa Kalikst III, koji u ruci drži zvono, i franjevac Jovan Kapistran koji u ruci drži Evanđelje i pod čijim je vođstvom grad Beograd i oslobođen. Između njih dvojice, a ispod prizora Preobraženja, smešten je prizor ušća reke Save u Dunav, čime se upravo grad Beograd približava čudesnom istorijskom događaju.
Teološko tumačenje mozaika Preobraženja Gospodnjeg na zvoniku katedrale Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu
Preobraženje već očituje tajnu Vaskrsenja
Za događaj Isusovog Preobraženja na brdu Tavor koristimo u grčkom jeziku reč metamorphosis, koja se na latinski prevodi terminom transfiguratio koji izražava dinamiku promene, preoblikovanja, preobražaja, prelaska iz jedne u drugu formu. Ovaj način prevođenja je čudan i pomalo neobičan, jer grčke reči s prefiksom meta obično ne prevodimo na latinski koristeći prefiks trans: više odgovara prevod koji sadrži prefiks u smislu predloga iza, iznad ‒ kao primer navodim termin »metafizika« koji upućuje na stvarnost koja se nalazi iza fizičkog, iza vidljivog i opipljivog sveta (ako bismo u ovom slučaju u prevodu upotrebili prefiks trans, dobili bismo netačno značenje u smislu promena, preobražavanja fizičke stvarnosti). Pravilan prevod glagola metamorpho je termin »ići iza, gledati ponad«, a ne preobraziti se, promeniti lik, izgled, pojavnost. Kako je, dakle, došlo do ovog čudnog prevoda koji je na kraju uticao na sve evropske jezike?
Termin metamorphosis preuzet je iz ambijenta mitologije u kojem se tom rečju opisuje promena izgleda, izraza, oblika, dakle ‒ forme. Ovaj mitološki izraz posle je primenjen na događaj Isusovog Preobraženja (samo jevanđelista Luka ne koristi termin »metamorfoza«) i želja je da se njime izrazi da je u slučaju Isusa na brdu Tavor došlo do promene izraza, lika, izgleda, onoga što može da se opazi, gleda.
Hristovo Preobraženje je naveštenje i anticipacija pashalnih događaja – Vaskrsenja
U istoriji ikonografije na Istoku primećujemo jednu zanimljivu stvar u vezi s Isusovim Preobraženjem. U antička vremena monah umetnik bio bi primljen i prihvaćen u krug ikonopisaca samo pod uslovom da zna da nacrta, »napiše« ikonu Isusovog Preobraženja. Na taj način scena preobraženja predstavljala je prijemni ispit u ikonografiji. Zašto? U Jevanđelju posle otelovljenja Reči, kada je Sin Božji postao čovekom ‒ ljudski lik Isusa Hrista ostvaruje se u komunikaciji, manifestaciji – u pokazivanju, očitovanju nečega. Umetnik ikonopisac treba da pokaže znanje i veštinu razlikovanja likova – Isusa, Mojsija, Ilije i prisutnih apostola.
Hristovo Preobraženje na brdu je naveštenje i anticipacija pashalnih događaja – Vaskrsenja. Kad ga učenici budu gledali potpuno satrvenog, poniženog, uništenog, neće se zaustaviti samo na spoljašnjem izgledu, na do krvi izbičevanom ljudskom liku, nego svoju pažnju i pogled treba da skrenu na ono što taj lik prenosi, što saopštava, objavljuje. Učenik je tako podstican da shvati da Isusova ljudskost saopštava Boga – Božju ljubav prema čoveku. Isusova ljudskost je voljena od Oca i poslana u svet – u tom smislu u Jevanđelju po Jovanu nalazimo Isusovu izjavu: »Kao što mene voli Otac, i ja volim vas.« U Isusovom tako ugnjetenom, izmučenom ljudskom liku mogu da primete ljubav Oca; Hrist je sam sebe predao u ljudske ruke ‒ što je tragedija jer čovek grešnik zna da bude vrlo okrutan i svirep braneći samog sebe.
Posle svega rečenog, jasno je da izraz metamorphosis znači pokret i pogled iznad, iza zadate forme, figure, lika. Ovde se radi o onome što forma, lik izražava, što manifestuje, na šta pokazuje i na šta upućuje ‒ to nešto je mnogo više od onoga što sama forma u sebi sadrži i obuhvata.
Petar ne razumeva i ne shvata šta se događa na Brdu. Naravno, primećuje da Hrist nije sam i govori: »Lepo je biti ovde.« Posle predlaže da postave tri šatora.
Figura Isusa Hrista očituje ono što stoji iznad Njega ‒ to je Otac, Njegovu ljubav prema čoveku
I mi postavljamo pitanje ‒ šta je lepota? Iza nas su tri veka moderne estetike, estetike koja je skrenula s pravog puta, previše naglašava individuu i to, naravno, utiče na način posmatranja stvarnosti. U traženju odgovora na pitanje lepote predlažem da krenemo od jednog odlomka iz Hronike Svetog Vladimira. Knez Vladimir je svoje izaslanike ovlastio da posmatraju različite religije – islam, judaizam, hrišćanstvo, a na kraju da izaberu religiju koju treba da slede knez i njegov narod. Posle svog povratka savetovali su knezu ovako: »Bili smo u Vizantiji, tamo su nas pozvali na svoju liturgiju, sudelujući u njoj nismo znali jesmo li na nebu ili još na zemlji. To je prava vera. Nemoj nam, kneže, uskratiti takvu lepotu.«
Liturgija je lepa jer ona predstavlja svet otvoren za susret, dodir božanskog sveta s istorijom, liturgija je neprekidni polazak, izlazak i povratak između božanskog sveta i naše konkretne istorije – u vezi s tim u Poslanici Jevrejima čitamo o šatoru i ulasku kroz zavesu, taj šator je Hrist, Njegovo telo i On nam je zadobio pristup božanskom svetu. Dakle, u liturgiji može da se uoči, zapazi i oseti ono što je iza i iznad vidljive i opipljive forme, lika, figure.
Mogu da napravim neki gest, ali samo onaj ko je uspostavio odnos sa mnom može da ga opazi kao lep. Zato Florenski tačno kaže: »Ko je video Boga? Onaj ko je gledao u lice onoga ko ti pruža deo nečega, jer u tom licu gledaš ljubav.«
Dakle, ljudski lik, figura Isusa Hrista, pokazuje, manifestuje, očituje ono što stoji iza, iznad Njega ‒ to je Otac, Njegova ljubav prema čoveku.
Dobro je što se ova slika Preobraženja nalazi na ovom mestu, mestu koje pamti ratove, sukobe, različite oblike nasilja, jer i sam Hrist je bio predmet mržnje, nasilja, postavši deo ovog nasilnog sveta ‒ ali uprkos svemu On manifestuje Očevu ljubav, ljubav prema takvom ljudskom svetu. I to Ga čini lepim. Lepota se događa kad se stvar razotkriva u čitavoj svojoj dubini, uspostavljajući odnos s tobom i uključujući tebe. Petar je dozvolio da ga događaj dotakne, uključi, zato je i govorio ‒ ne baš tačno, ali je bio uključen, dotaknut.
Celokupna egzistencija Isusa ostvaruje se kao ljubav
Ljudski lik Isusa Hrista u događaju Njegovog Preobraženja potvrđuje da je sazdan kao stvarnost koja pokazuje, upućuje na ono što se nalazi iznad, iza Njega samog. Hrist nije došao da očituje sliku samog sebe, nego da vrši volju svog Oca koji je na nebesima. Njegova slika, lik, utemeljen je, uspostavljen kao poslušno vršenje volje Očeve. Njegova ljudska priroda traži hranu, mora da bude hranjena – Isus veli: »Moja hrana je vršiti volju Oca moga koji je na nebesima.« U tom smislu slika nije izraz same sebe, neke ideje ili apstraktnog pojma koji definiše ljudsko biće. Slika čoveka je Hrist. U Hristu Njegova ljudskost, ljudska priroda, očituje, manifestuje zajedništvo unutar samog Boga, zajedništvo Boga Oca, Boga Sina i Svetog Duha. »Postojiš – dakle, ja jesam.« Hrist kao čovek postoji samo u odnosu s Ocem. Zato u događaju Preobraženja odjekuje Očev glas: »Ovo je moj Sin, slušajte Ga.« Isusova ljudskost koja postoji u uslovima konkretnog ljudskog života tako predstavlja način postojanja samog Boga. I budući da Bog postoji kao ljubav, volja Očeva u odnosu na Sina jeste da On postane dar da bi objavio identitet Boga i da bi tim sinovljim darom Bog Otac dotakao mrtvog čoveka. Celokupna egzistencija Isusa ostvaruje se kao ljubav, i ljubav, po rečima apostola Pavla, traje večno.
Onaj ko se preda Očevoj volji živeće zauvek
Preobraženje već očituje tajnu Vaskrsenja. Preobraženi Hrist naveštava i anticipira Hrista Vaskrsloga. Kako govori Solovjev, preobraženjem i vaskrsenjem se stvarnost tela i materije preobražava, preoblikuje – od smrtnog, propadljivog tela postaje telo nepropadljive slave. Ovde treba objasniti da telesnost, telo ‒ ne pripada sasvim redu materije, crkveni oci razlikovali su telo od materije tvrdeći da ništa materijalno ne može da uđe u Carstvo nebesko. Dakle, preobraženom telu Isusa Hrista pripisujemo atribute vaskrslog tela kako ga opisuju Jevanđelja – Hrist može da prolazi kroz zatvorena vrata, nije više podložan zakonima ovog sveta, nego anticipira novo stvorenje. Prema Solovjevu, u preobraženju i vaskrsenju ‒ telo, materija, gubi svoju zamućenost, tamu i postaje svetlo. Zato je ono što izbija iz Isusovog lika svetlost – to je razlog zašto posmatrač gubi iz vida pojedinosti. Pomenuo sam da se od ikonopisca traži upravo sposobnost razlikovanja likova koji nastupaju na sceni događaja preobraženja. Ova svetlost dolazi iznutra, iz lica koje postaje kao sunce, kako piše Matej. Ako je Njegovo lice kao sunce, posmatrač nikako ne uspeva da gleda u sunce, ne zapažajući tako ni pojedinosti. Pogled skreće na odeću. Sva trojica jevanđelista naglašavaju momenat Isusove odeće, na primer ‒ Marko uopšte ne pominje Isusovo lice, bavi se samo pitanjem odeće. Šta kaže u vezi s tim? Njegova odeća je postala bela i blistava, upravo na tragu Psalma 104: »obavijen svetlom kao plaštem«. Ne radi se o tome da svetlo dolazi odnekud, nego da je lik obavijen svetlom poput plašta, na taj način postaje sjaj svetla. Na kraju krajeva, šta je drugo ta svetlost koja blista na Hristu ako ne ljubav koja ide dokraja? On se predao volji Očevoj – onaj ko se preda Očevoj volji živeće zauvek – ali na nov način, ne prema zakonima ovog sveta, nego u jednoj novoj ravni. Lepa je ova situacija: kad su učenici silazili, Isus ih gleda i razumeva da nisu shvatili. I preporučuje im: »Bolje da ćutite i ne pričate o tome, jer ko zna šta biste sve ispričali.«
Isus je učinio ovo delo preobraženja da bi im pokazao kako će završiti onaj ko ne živi sebi, prema svojim odlukama i ubeđenjima, nego daje prostor Drugome da ga slavi i veliča; i da bi ih utešio i ohrabrio u trenucima kad na Veliki petak sve bude izgledalo izgubljeno ‒ jer od njih se očekuje da imaju na umu epilog, poslednju stanicu Njegove egzistencije: Vaskrsenje puno svetla, Preobraženje ‒ i u tom smislu da krenu iza opipljive stvarnosti i gledaju iznad onoga što vidimo, s pogledom uprtim u Onoga ko pokazuje Božji život… i život je svetlo.
Isus Hrist se nije preobrazio nego je bio preobražen
Želeli smo da slikom Očeve ruke odozgo na mozaiku stavimo do znanja da je Isus Hrist bio preobražen, a ne da se preobrazio. On je doveo učenike na brdo na kojem se moli Ocu upravo zato što želi da im Otac pokaže kako je čovek lep kad postaje sin – kada svoje biće shvati i prihvati kao sinovlje. Dakle, Otac je protagonista celog događaja otvarajući učenicima oči za gledanje epiloga – Isusovog egzodusa, prelaska iz smrti u život. To je razlog zašto se Hrist nalazi na vertikalnoj liniji, a ispod scene je horizontalna linija, jer postoji horizontalni način gledanja: treba se popeti iz doline na goru da bismo progledali Božjim pogledom, iz doline se vidi drugačiji svet. Ali gledati iz doline prema brdu je opasno, to je svojevrsni idealizam. U dolini se osećamo nelagodno, neprijatno, sanjamo neki drugačiji život, ali uz brdo Preobraženja se ne sanja, ne idealizuje, ne mašta se o nečemu drugom, nego se događa manifestacija, objava Hristovog preobraženog lika kao drugog novog života – i takvu percepciju omogućuje Otac. Na tu horizoltalnu liniju stavili smo nit jake zlatne boje koja se proteže do nogu sv. Jovana Kapistrana i pape Kaliksta III. Njih dvojica više ne gledaju dole – posredi je otajstvo. Sv. Jovan Kapistran pokazuje prstom na Reč – jer njegovo veliko duhovno nadahnuće bilo je upravo duboko uverenje da istorijom upravlja Reč, a ne ljudske projekcije i planovi. Papa Kalikst drži u ruci zvono. Znamo da je praznik Preobraženja na Zapadu pao u zaborav, papa Kalikst ga je uveo u kalendar Latinske Crkve. Lepa stvar koju valja pomenuti je običaj zvonjenja u podne, koji se takođe pripisuje papi Kalikstu. Šta uopšte znači zvonjenje crkvenih zvona? Zvonjenje okuplja ljude, poziva ih i usmerava prema Crkvi, prema Hristu. Ali ne samo to, za vreme liturgije u delu epikleze – prizivanja Svetog Duha – čula su se zvona (u crkvama na Istoku epiklezu simbolizuje korporal koji lebdi nad euharistijskim darovima). Zašto? Zvonjenje je simbol Svetog Duha koji duva poput vetra koji udara u zvono. U tom smislu zvonjenje je uključeno u epiklezu. Nažalost, mi smo zvonjenje tokom liturgije redukovali na neku vaspitnu meru, sa željom da se probude vernici da ne spavaju ili da skrenu pažnju na događanje na oltaru…
P. dr Marko Rupnik DI, autor mozaika i vitraža
Autor o nastanku skulpture pape Jovana XXIII koja se nalazi u dvorištu katedrale
Papa Ivan Dobri kao odraz unutrašnje radosti
Bio sam prijatno iznenađen kad me je beogradski nadbiskup, Nјegova ekselencija gospodin Stanislav Hočevar, pozvao da uradim skulpturu pape Jovana XXIII (Ivan XXIII), kao spomen-obeležje za ambijent dvorišnog prostora katedrale na Neimaru. Poseban podsticaj da krenem u avanturu stvaranja vizuelne predstave ovog svetitelјa Rimokatoličke Crkve ‒ koji je svojim životom i delom ostavio trag »graditelja mostova« putem dijaloga sa svim ljudima dobre volje, u skladu sa potrebama savremenog čoveka i savremenog društva ‒ dao mi je Visokopreosvećeni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
Znao sam da je Ivan Dobri, kako su narod i sveštenici zvali ovog papu, bio u diplomatskoj službi Vatikana i da je često posećivao Beograd. Kada sam prihvatio složen i odgovoran posao modelovanja lika i figure pape, saznao sam da je ovaj Italijan bio veliki šaljivdžija, veseo i dobroćudan čovek, istovremeno izuzetno obrazovan, iskusan i mudar narodni pastir. Njegov unutrašnji svet i snaga njegovog duha došli su do punog izražaja za vreme njegovog relativno kratkog pontifikata. Tokom održavanja Drugog vatikanskog sabora, koji je na opšte iznenađenje i iznenada sazvao, preminuo je i ostavio naslednicima da ažuriraju, to jest da se postaraju za neophodni aggiornamento crkvene dogmatike, čitajući znakove vremena.
Fenomen tih opštih znakova i njihovo prepoznavanje, prevedeno na jezik vizuelnih komunikacija pretpostavlja u likovnoj umetnosti skulpture ‒ specifične odnose formi i oblika u uvek novim crtežima u prostoru, iz bezbroj uglova gledanja odnosno vizura. Papa odeven u bogati plašt koji otvara levom rukom ‒ njegov je veoma karakterističan pokret i naglašen na ovoj figurativnoj predstavi. Desna ruka blagosilja vernike Hristovim pokretom i položajem prstiju. Krst s trolistima na grudima proporcionalno krupnog tela, prenesen je sa autentične fotografije Jovana XXIII. Nadasve zanimljiv je izraz portreta pape, koji je zahtevao dinamičnu blagost njegove dobroćudnosti i otvorenog osmeha kao potvrdu unutrašnje radosti.
Dominantan utisak skulpture je autentična poetika autora, koji s eruptivnom ekspresivnošću modeluje u glini i ostavlja sve tragove rada u osnovnoj formi gabarita čitavog dela. Dimenzija vertikale skulpture i postamenta (s natpisom i grbom Jovana XXIII), primerena je prostoru na kojem je skulptura trajno postavljena. Ovi elementi omogućavaju neposrednu komunikaciju zainteresovanih ili igru dece oko dobrodušnog svetitelja koji se blago osmehuje i pokretom ruke šalje blagoslov katedralnom hramu, iznad kojeg se put neba uzdiže zvonik ukrašen mozaikom maestra Marka Rupnika.
Dragan Radenović, skulptor