„Prvi put sam sreo Božije Lice predposvećenom hostijom… teško je ne zaljubiti se“, svedoči bivši kalabrijski policajac, a sada pustinjak u kalabrijskim šumama. „Euharistija je odgovor na sve ljudske potrebe. Odgovor na sva naša pitanja“.
Ovo je priča Ernesta Piraina iz Kalabrije, sveštenika, bivšeg policajca, a sada pustinjaka u šumi Polin koji je za italijanski Avvenire ispričao svoju priču o životnoj transformaciji pred Božijim Licem, piše HKM.
Crkva sv. Marije Bezgrešne na rtu Scilla je jedno od onih mesta koje je teško zaboraviti. U Kalabriji smo, ali nas to malo podseća na one crkve u Liguriji koje je opevao Vinćenco Kardareli, „koje izgledaju kao brodovi koji će isploviti “. Još ga je teže zaboraviti ako pri ulasku otkrijete da je u kapeli na kraju desnog broda nalazi večno klanjanje gde se nalazi I velika knjiga posećenosti sa imenima štovatelja i potpisima iz sata u sat. Klanjanje je na ovom mestu počelo 1. novembra 2006. godine, a u iste dane uoči Euharistije, policajac Ernesto Piraino, sin kalabrijskog emigranta, sada sveštenik i pustinjak u opštini Belvedere Marittimo u provinciji Kozenca u biskupiji San Marco Argentano-Scalea, započeo svoju karijeru; gde je biskup Leonardo Bonanno prihvatio njegov „poziv u zvanju “ prema pustinjaštvu. Njegova pustinja je mala kuća sa povrtnjakom na 700 metara u šumama Pollina sa pogledom na more, ali daleko od masovnog turizma.
Don Ernesto ima 42 godine, u policiju je ušao sa 19 godina, a sveštenik je od 2017. Duge brade i brzog pogleda, ostavlja utisak iz vremena kada je bio „tvrd policajac sa dubokim osećajem za pravdu i željom da napravi karijeru“, kako sam za sebe kaže. On više nema uvežbano telo kao nekada, jer od kada je otkrio euharistijsko klanjanje, njegov trening je vežba duha. „Euharistija je odgovor na sve ljudske potrebe. Odgovor na sva naša pitanja. Klanjajući se razumeš i živiš ono što psalam kaže: I pjevat će igrajući kolo: Svi su izvori moji u tebi!’„Euharistija je izvor“.
Ljubav na prvi pogled?
Svoj poziv sam otkrio kroz euharistijsko klanjanje. Svaki dan ispred Isusa nešto se pokretalo u mom srcu. Prvi put sam sreo Božije Lice pred posvećenom hostijom… teško je ne zaljubiti se.
To je bilo neočekivano? Kako se to dogodilo?
U to vreme sam radio za interventnu policiju u Mesini i živeo u Scili. Odrastajući u katoličkoj porodici, imao sam veru, ali je nisam u potpunosti živeo. Kada je moja župa započela večno klanjanje, privukla me je radoznalost. Nekoliko meseci ranije, raskinuo sam sa svojom verenicom posle šestogodišnje veze koja je već bila na korak do braka. Prolazio sam kroz teška vremena i tog dana je Isus počeo da menja moj život. Nisam odmah shvatio šta se dešava, ali od tog trenutka privlačnost Euharistije je bila sve jača i jača. Od samo nekoliko minuta, koliko sam prvi put ostao, do pola sata, sat, celo veče… Kada sam ostaja u Mesini zbog posla, odlazio sam na klanjanje u crkvu Krista Kralja otaca rogacionista. Malo po malo, Isus je postao nezamenljiv, iako sam nastavio svoj uobičajeni život. Činjenica je da gde god sam išao, nailazio sam na trajno euharistijsko klanjanje. U Frozinoneu nasumično ulazim u kapelu i primećujem klanjanje. U Peskari, gde sam otišao na specijalizaciju, crkva u kojoj sam slučajno otkrio trajno klanjanje postala je moje stalno odredište tokom celog tog perioda.
Rekli ste da ste se u Euharistiji upoznali Božije Lice?
Svako Božije Lice opisuje i živi na drugačiji način: neko ga vidi u bolesnima, neko u sirotinji, neko u službi sveštenika… Za mene, ono je to bilo i ostaje u svetlu te hostije. Vidljivo Božije Lice u kome sam se izgubio bezbroj puta. Lice dobrodošlice koje vam omogućava da uđete u dubine svog duha. Razmišljaš o tome i nikada ne želišda odeš … Pogotovo sada kao pustinjak … i uvek je veliki napor da se odvojiš od Njega.
Kako je Euharistija delovala u Vašem srcu dok niste postali svesni svešteničkog poziva?
Zarila se u moje srce zaista snažno. Najpre je ušla i uvela red, vraćajući neku ravnotežu u nemiru neostvarenog braka. Imao sam 27 godina i srce je lutalo u potrazi za novim horizontom kome bih težio. Pred Euharistijom shvatio sam da je Gospodin jednostavno traži da mu dam malo prostora: nisam morao ništa drugo da učinim nego da mu verujem.
I kako je delovao?
Dođe mi da kažem: kao lekar. S onim svojim pogledom kojim te promatra kao CT uređaj. On postavlja dijagnozu i interveniše. Nije mi rekao da će započeti lečenje. Stavio sam se na raspolaganje i On je počeo. Posle četiri godine bio sam kao nov. Mogao sam da trčim bez štaka i On me je pozvao da ga pratim. Imao sam utisak da me je uvek zvao, samo što mu nisam čuo glas.
Pada mi na pamet parabola o sejaču…
Gospod ima strpljenja. Seje dok to seme ne padne tamo gde treba da padne. Meni se to dogodilo posle četiri godine terapije pred njegovim licem.
A žene?
U te četiri godine upoznao sam i druge veoma lepe devojke, bilo mi je lepo sa njima, ali deo mog srca je ostao nezadovoljan. Klanjanje je zauzimalo sve više i više prostora u mom životu i Isus mi je dao da shvatim da samo On može izlečiti ovo nezadovoljstvo. Ali pre nego što sam to shvatio, shvatila je devojka sa kojom sam započeo novu ozbiljnu vezu. U jednom trenutku je došla da mi kaže da ako želim da budem sveštenik, jednostavno moram da joj kažem. Tada još nisam razmišljao o tome.
Ukratko, Lice je za nju bilo kao seme sejača, kao svetlo milosti …
Da, ali to je sunce koje obasjava sve. Svako ima svoje vreme. Ali kada odlučiš da otvoriš vrata srca, On ulazi. Ako ga ne otvorite, neće vas uvrediti. On stoji napolju i čeka. Shvatio sam da pustiti ga unutra znači dozvoliti mu da te gleda. Tih godina sam postepeno dozvolio Isusu da me gleda do te mere da sam svaki minut svog slobodnog vremena provodio pred njegovim pogledom. Prepustio sam se gledanju ne znajući šta znači dozvoliti Bogu da te gleda. Privlačila me ta svetlost, ali nisam znao zašto i kuda će me odvesti. Samo sam pokazao svoju spremnost…
Da li postoji veza između policajca koji ste nekada bili i sveštenika, a zatim i pustinjaka kakav ste danas?
U meni je oduvek postojao dubok osećaj za pravdu, koji se vremenom transformisao u pogled na celokupnost ljudskog bića. Bio sam beskompromisan policajac, a onda je došlo Milosrđe i počeo sam da obavljam svoju dužnost gledajući na krivca drugim pogledom, kao na brata kome je potrebna pomoć, iskupljenje. Sve u svemu, Božije Lice je polako prešlo u moju profesiju jer sam, sada sam svestan toga, naučio da gledam istim očima kojima me je to Lice gledalo. Počeo sam da gledam Lice Isusovo u licu mog brata.
Niste rekli kada ste odlučili da uđete u sjemenište…
Bilo je to 2010. Imao sam jedno vreme duhovnika i razgovarao sam sa njim o ovom pozivu, toj sve većoj želji da se posvetim Bogu. Studirao sam pravo, ali sam krenuo i na teologiju. 2011. godine, sa 32 godine, započeo sam sjemenišnu formaciju. Neko vreme sam nastavio da budem policajac. Sjemeništarac i policajac. Kada sam zaređen, sve moje kolege policajci su bili tamo i to je bila zabava koju nisam mogao da zamislim.
A danas kad ste pustinjak?
To je put na kojem mu i dalje verujem i dozvoljavam da me vodi. Naučio sam da vidim njegovo Lice u Euharistiji, zatim na licu mog brata. Pustinjak uči da ga vidi u svemu. Njegovo Lice me prati u časovima meditacije, u službi ispovesti, u vremenu posvećenom dobrodošlici i duhovnom vodstvu … onda idem da se ispunim uranjenjem u tišinu i samoću svog malog Tabora.
Izvor: medjugorje-info.com