Kardinali Valter Brandmuller, Raimond Leo Burke, Huan Sandoval Iniguez, Robert Sarah i Joseph Zen Ze-kiun postavili su papi Franji pet pitanja tražeći pojašnjenje nekih pitanja u vezi sa tumačenjem Božije objave, blagoslovom istopolnih parova, sinodalnošću kao konstitutivnoj dimenziji Crkve, svešteničkim ređenjem žena i kajanjem kao neophodnim uslovom za sakramentalno odrešenje, prenele su Vatikanske novosti 2. oktobra.
Papa Franja odgovorio je na pet „dubia“ koje su mu u julu poslali kardinali Valter Brandmiler i Rejmond Leo Burk uz podršku još trojice kardinala, Huana Sandovala Injigeza, Roberta Sare i Džozefa Zen Ze-kiuna. Pitanja kardinala na italijanskom i papini odgovori na španskom objavljeni su 2. oktobra 2023. godine na sajtu Dikasterija za nauk vere. Ispod je tekst sa prevodom pitanja i papinih odgovora.
1) Dubium u vezi sa tvrdnjom da Božiju objavu treba reinterpretirati na osnovu aktuelnih kulturnih i antropoloških promena.
Nakon izjava pojedinih biskupa, koje nisu ni ispravljene ni povučene, postavlja se pitanje da li Božije otkrivenje treba reinterpretirati u Crkvi prema kulturnim promenama našeg vremena i prema novoj antropološkoj viziji koju ove promene promovišu, odnosno da li je Božija objava zauvek obavezujuća, nepromenljiva i stoga takva da joj se ne može protivrečiti, prema učenju Drugog vatikanskog sabora, da je „poslušnost vere“ (Dei Verbum 5) obavezna prema Bogu koji objavljuje; da ono što je otkriveno za spasenje svih mora ostati „zauvek potpuno“ i živo, i „preneti se na sve generacije“ (7) i da napredak razumevanja ne podrazumeva nikakvu promenu istinitosti stvari i reči, jer vera se „prenosi jednom zauvek“ (8), a Učiteljstvo nije iznad Božije reči, već samo uči onome što je preneto (10).
Odgovori pape Franje
Draga braćo,
iako se ne čini uvek razboritim da direktno odgovaram na pitanja koja su mi upućena, a bilo bi nemoguće odgovoriti na sva pitanja, u ovom slučaju sam smatrao da je to potrebno s obzirom da se bliži Sinoda.
Odgovor na prvo pitanje
a) Odgovor zavisi od značenja koje pripisujete reči „reinterpretirati“. Ako se shvati kao „tumačiti bolje“, izraz je validan. U tom smislu, Drugi vatikanski sabor je tvrdio da je za rad egzegeta – i dodao bih, teologa – neophodno da „sazreva prosuđenje Crkve“ (Drugi vatikanski sabor, Dogmatska konstitucija Dei Verbum, 12).
b) Dakle, ako je istina da je Božije otkrivenje nepromenljivo i uvek obavezujuće, Crkva mora biti skromna i priznati da nikada ne iscrpljuje svoje nesagledivo bogatstvo i da treba da raste u svom razumevanju.
c) Shodno tome, ona takođe raste u razumevanju onoga što je sama izjavila u svom Učiteljstvu.
d) Kulturne promene i novi izazovi istorije ne menjaju Objavu, ali nas mogu podstaći da bolje izrazimo neke aspekte njegovog obilnog bogatstva koje uvek nudi više.
e) Neminovno je da to može dovesti do boljeg izražavanja nekih prošlih izjava Učiteljstva, a to se zapravo dešavalo kroz istoriju.
f) S druge strane, istina je da Učiteljstvo nije iznad Božje Reči, ali je takođe tačno da i tekstovi Svetog Pisma i svedočanstva predanja zahtevaju tumačenje koje nam omogućava da razlikujemo njihovu večnu prirodu od kulturoloških uslovljavanja. To je vidljivo, na primer, u biblijskim tekstovima (kao što je Izl 21, 20-21) i u nekim intervencijama Učiteljstva koje je tolerisalo ropstvo (Usp. Nikola V., Bulla Dum diversas, 1452.). To nije sporedna tema s obzirom na njenu intimnu vezu sa večnom istinom o neotuđivom dostojanstvu ljudske ličnosti. Ovim tekstovima je potrebna interpretacija. Isto važi i za neka razmatranja u Novom zavetu o ženama (1 Kor 11, 3-10; 1 Tim 2, 11-14) i za druge tekstove Svetog pisma i svedočanstva predanja koja se danas ne mogu ponoviti onakvima kakvi jesu.
g) Važno je naglasiti da se ono što je objavljeno „na spasenje svih“ ne može promeniti (Drugi vatikanski sabor, Dogmatska konstitucija Dei Verbum, 7). Dakle, Crkva mora stalno da razlikuje šta je bitno za spasenje, a šta je sporedno ili manje direktno vezano za ovaj cilj. Zanimljivo mi je da se prisetim šta je sveti Toma Akvinski rekao: „što više ulazimo u detalje, sve se više povećava neodređenost“ (Summa Theologiae 1-1 1, q. 94, art. 4).
h) Konačno, pojedinačna formulacija istine nikada ne može biti adekvatno shvaćena ako je predstavljena sama, izolovana od bogatog i harmoničnog konteksta čitave Objave. „Hjerarhija istina“ takođe podrazumeva stavljanje svake od njih u odgovarajuću vezu sa centralnim istinama i celokupnim učenjem Crkve. To u krajnjoj liniji može dovesti do različitih načina predstavljanja istog učenja, iako „oni koji žude za monolitnim učenjem koje će braniti svi bez izuzetka i koje ne ostavlja prostor za nijanse, mogu izgledati nepoželjno i kao nešto što dovodi do konfuzije i raspršenosti. Ali u stvari, ova razlika pomaže da se otkrije i bolje objasne neki aspekti neiscrpnog bogatstva Jevanđelja“ (Evangelii Gaudium, 40). Svaka teološka struja ima svoje rizike, ali i svoje mogućnosti.
2) Dubium u vezi sa tvrdnjom da je rasprostranjena praksa blagoslova istopolnih zajednica u skladu sa Otkrivenjem i Učiteljstvom (KKC 2357).
Po Božijoj objavi, posvedočenoj u Svetom pismu, koje Crkva „po zapovesti božanskoj i uz pomoć Duha Svetoga pobožno sluša, sveto čuva i verno tumači“ (Dei Verbum 10): U početku“ Bog stvori čoveka na svoju sliku i priliku, muško i žensko, stvori ih i blagoslovi, da budu plodni (usp. Post 1, 27-28), za koje apostol Pavle uči da je poricanje rodne razlike posledica poricanja Stvoritelja (Rim 1, 24-32). On pita: da li Crkva može da odstupi od ovog „principa”, smatrajući ga, za razliku od onoga što uči Veritatis splendor 103, prostim idealom i prihvatajući kao „moguće dobro” objektivno grešne situacije, kao što su istopolne zajednice, a da se ne zakaže u objavljenom učenju?
Odgovor pape Franje na drugo pitanje
a) Crkva ima vrlo jasnu koncepciju braka: isključivu, trajnu i neraskidivu zajednicu između muškarca i žene, koja je prirodno otvorena za rađanje dece. Samo se ta zajednica može nazvati „brakom“. Drugi oblici zajednice to postižu samo „delimično i analogno” (Amoris laetitia, 292), pa se ne mogu striktno nazvati „brakom”.
b) Ne radi se samo o imenima, već stvarnost koju nazivamo brakom ima jedinstvenu suštinsku strukturu koja zahteva ekskluzivno ime, neprimenljivo na druge realnosti. Nesumnjivo, to je mnogo više od običnog „ideala“.
c) To je razlog zašto Crkva izbegava bilo kakvu vrstu ceremonije ili sakramenta koji bi mogli biti u suprotnosti sa ovim verovanjem i implicirati da se priznaje nešto što nije priznato kao brak.
d) Međutim, u odnosima sa ljudima ne smemo izgubiti pastirsko milosrđe koje mora da prožima sve naše odluke i stavove. Odbrana objektivne istine nije jedini izraz te ljubavi (caritas), koja se sastoji i od srdačnosti, strpljenja, razumevanja, nežnosti i ohrabrenja. Dakle, ne možemo biti sudije koje samo poriču, odbacuju, isključuju.
e) Stoga pastoralna razboritost mora pravilno razlikovati da li postoje oblici blagoslova, koje traži jedna ili više osoba, a koji ne prenose netačan koncept braka. Jer kada tražimo blagoslov, izražavamo molbu za pomoć od Boga, molbu da živimo bolje, poverenje u Oca koji nam može pomoći da bolje živimo.
f) S druge strane, iako postoje situacije koje nisu moralno prihvatljive sa objektivne tačke gledišta, sama pastoralna ljubav zahteva od nas da ne tretiramo druge ljude jednostavno kao „grešnike“ čija se krivica ili odgovornost mogu ublažiti raznim faktorima koji utiču na subjektivna odgovornost (usp. sveti Ivan Pavao II., Reconciliatio et paenitentia (Pomirenje i pokora), 17).
g) Odluke koje u određenim okolnostima mogu biti deo pastoralne razboritosti ne moraju nužno da postanu norma. Odnosno, nije prikladno da biskupija, biskupska konferencija ili bilo koja druga crkvena struktura stalno i zvanično uspostavlja procedure ili obrede za sve vrste pitanja, jer se sve „što je deo praktičnog rasuđivanja u posebnim okolnostima ne može podići na nivo propisa“ jer bi to „dovelo do nepodnošljive kazuistike“ (Amoris laetitia 304). Kanonsko pravo ne sme i ne može da obuhvati sve, pa ni biskupske konferencije sa svojim raznim dokumentima i protokolima ne bi trebalo da pretenduju na to, jer život Crkve teče mnogim kanalima mimo normativnih.
3) Dubium u vezi sa tvrdnjom da je sinodalnost „konstitutivna dimenzija Crkve“ (Apostolska konstitucija Episcopalis communio 6), tako da bi Crkva po svojoj prirodi bila sinodalna.
S obzirom na to da Biskupska sinoda ne predstavlja telo biskupa, već samo savetodavno telo pape, budući da biskupi kao svedoci vere ne mogu da delegiraju svoje ispovedanje istine, postavlja se pitanje da li sinodalnost može biti vrhovni regulatorni kriterijum za trajno upravljanje Crkvom bez narušavanja njene konstitutivne dimenzije, što je želeo njen Osnivač, pri čemu vrhovnu i punu vlast Crkve vrši papa na osnovu svoje službe i skupština biskupa zajedno sa njihovim poglavarom, rimskim prvosveštenikom (Lumen gentium 22).
Odgovor pape Franje na treće pitanje
a) Iako priznajete da vrhovnu i potpunu vlast Crkve vrše papa, zbog svoje službe, i telo biskupa zajedno sa njihovim poglavarom, rimskim prvosveštenikom (up. Drugi vatikanski sabor, dogmatska konstitucija Lumen gentium , 22), upravo ovim pitanjima izražavate svoju potrebu za učešćem, za slobodnim izražavanjem svog mišljenja i saradnjom, tražeći tako oblik „sinodalnosti“ u vršenju moje službe.
b) Crkva je „otajstvo misijskog zajedništva “, ali ovo zajedništvo nije samo afektivno ili eterično, već nužno podrazumeva stvarno učešće: ne samo hijerarhija, već i sav narod Božiji na različite načine i na različitim nivoima može činiti da se njihov sopstveni glas čuje i da se oseti delom crkvenog hoda. U tom smislu možemo reći da je sinodalnost, kao stil i dinamika, suštinska dimenzija života Crkve. Sveti Jovan Pavle II. rekao je veoma lepe stvari o ovom pitanju u apostolskom pismu Ulazak u novi milenijum (Novo millennio ineunte).
c) Nešto je sasvim drugo sakralizirati ili nametnuti određenu sinodsku metodologiju koja se dopada jednoj grupi, pretvarajući je u normu i obavezan put za sve, jer bi to samo dovelo do „zamrzavanja“ sinodalnog procesa ignorisanjem različitih karakteristika različitih partikularnih Crkava i raznoliko bogatstvo sveopšte Crkve.
4) Dubium u vezi sa podrškom pastira i teologa teoriji da se „teologija Crkve promenila“ i da se stoga svešteničko ređenje može podeliti ženama.
Nakon izjava nekih prelata, koje nisu ni ispravljene ni povučene, prema kojima bi se teologija Crkve i smisao mise promenili sa Drugim vatikanskim koncilom, postavlja se pitanje da li je izjava Drugog vatikanskog sabora još uvek važeća, da se „zajedničko sveštenstvo vernih i pomoćno sveštenstvo suštinski razlikuju, a ne samo po stepenu“ (Lumen gentium 10) i da prezbiteri na osnovu „svete sile reda prinose žrtve i opraštaju grehe“ (Presbiterorum ordinis 2), deluju u ime i u licu Hrista posrednika, kojim se usavršava duhovna žrtva vernih? Dalje, postavlja se pitanje da li učenje apostolskog pisma Svetog Jovana Pavla II još uvek važi. Ordinatio sacerdotalis, koji uči da se nemogućnost deljenja svešteničkog ređenja ženama smatra definitivnom, tako da ovo učenje više nije podložno promeni niti se daje pastirima ili teolozima na slobodnu raspravu.
Odgovor pape Franje na četvrto pitanje
a) „Zajedničko sveštenstvo vernih i pomoćno sveštenstvo su suštinski različiti“ (Drugi vatikanski sabor, Dogmatska konstitucija Lumen gentium, 10). Nije prikladno podržati razliku u stepenu koja podrazumeva da se zajedničko sveštenstvo vernih smatra nečim „druge kategorije“ ili manje vrednosti („nižeg stepena“). Oba oblika sveštenstva osvetljavaju i podržavaju jedan drugog.
b) Kada je Sveti Jovan Pavle II. poučavao da je potrebno „definitivno” potvrditi nemogućnost deljenja svešteničkog ređenja ženama, on ni na koji način nije omalovažavao žene i dodeljivao vrhovnu vlast muškarcima. Sveti Jovan Pavle II. ustanovio je i druge stvari. Na primer, da kada govorimo o svešteničkoj vlasti „mi smo u oblasti funkcije, a ne dostojanstva i svetosti“ (Sveti Jovan Pavle II, Christifideles laici, 51). To su reči koje nismo dovoljno prihvatili. Takođe je jasno rekao da iako samo sveštenik predsedava euharistijom, zadaci „ne dovode do prevlasti jednih nad drugima“ (sveti Ivan Pavao II., Christifideles laici, bilj. 190; usp. Kongregacija za nauk vjere, Deklaracija Inter insigniores, VI). Takođe je utvrdio da ako je sveštenička služba „hijerarhijska“, to ne treba shvatiti kao oblik dominacije, već „potpunog uređenja prema svetosti udova Hristovih“ (Sv. Jovan Pavle II, Mulieris dignitatem, 27) . Ako se ovo ne shvati i ne izvuku praktične posledice iz ovih razlika, biće teško prihvatiti da je sveštenstvo rezervisano samo za muškarce i nećemo moći da priznamo prava žena ili potrebu da one učestvuju, na razne načine, u rukovodstvu Crkve.
c) S druge strane, da budemo rigorozni, priznajemo da jasno i autoritativno učenje o tačnoj prirodi „konačne izjave“ još uvek nije sveobuhvatno razvijeno. Ovo nije dogmatska definicija, ali je svi moraju prihvatiti. To niko ne može javno da protivreči, a ipak može biti predmet proučavanja, kao u slučaju valjanosti ređenja u anglikanskoj zajednici.
5) Dubium u vezi sa tvrdnjom „oprost je ljudsko pravo“ i insistiranjem Svetog Oc na dužnosti odrešenja svakog i uvek, pri čemu pokajanje ne bi bilo neophodan uslov za sakramentalno odrešenje.
Postavlja se pitanje: da li je i dalje na snazi učenje Tridentskog sabora po kome je nužno pokajanje pokornika u zgražanju nad učinjenim grehom, uz odluku da više ne greši (14. zasedanje, glava 4: DH 1676.) , neophodno za punu važnost sakramentalne ispovesti, tako da sveštenik mora da odloži otpust kada je jasno da ovaj uslov nije ispunjen.
Odgovor pape Franje na peto pitanje
a) Pokajanje je neophodno za valjanost sakramentalnog odrešenja i podrazumeva odluku da se više ne greši. Ali nema matematike i moram još jednom da podsetim da ispovedaonica nije prodavnica. Mi nismo vlasnici, već skromni upravitelji sakramenata koji jačaju vernike, jer su ovi Gospodiovi darovi, više od moštiju koje treba čuvati, pomoć Duha Svetoga za život ljudi.
b) Postoji mnogo načina da se izrazi kajanje. Često je za osobe sa veoma narušenim samopoštovanjem priznanje krivice surovo mučenje, ali je sam čin odlaska na ispovest simboličan izraz pokajanja i traženja pomoći Božije.
c) Takođe želim da vas podsetim da nam je „ponekad veoma teško ostaviti mesta u pastoralnoj brizi za bezuslovnu ljubav Božiju“ (Amoris laetitia 311), ali moramo učiti. Na tragu svetog Jovana Pavla II, držim da od vernika ne smemo tražiti precizne i sigurne planove poboljšanja, koji se na kraju ispostavljaju apstraktnim ili čak narcisoidnim, ali čak ni predvidljivost novog pada „ne dovode u pitanje autentičnost namere“ (sveti Ivan Pavao II., Pismo kardinalu Williamu W. Baumu i sudionicima godišnjeg tečaja Apostolske pokorničarne, 22. marta 1996., 5)
d) Konačno, mora biti jasno da svi uslovi koji se obično postavljaju prilikom ispovesti uglavnom nisu primenljivi kada je osoba u situaciji agonije ili kada su njeni mentalni i psihički kapaciteti veoma ograničeni.
Izvor: IKA