»Neka nam ne dozlogrdi činiti dobro: ako ne sustanemo, u svoje ćemo vrijeme žeti! Dakle, dok imamo vremena, činimo dobro svima« (Gal 6,9-10a), tema je poruke pape Franje za korizmu 2022. godine. Poruku prenosimo u celini.
Draga braćo i sestre!
Korizma, je dobro vreme za ličnu obnovu i obnovu zajednice koja nas vodi ka Pashi Isusa Hrista mrtvog i vaskrslog. Za biće nam korisno da razmislimo o podsticaju svetog Pavla Galaćanima. : »Neka nam ne dozlogrdi činiti dobro: ako ne sustanemo, u svoje ćemo vrijeme žeti! Dakle, dok imamo vremena (kairós), činimo dobro svima« (Gal 6,9-10a).
1. SETVA I ŽETVA
U ovom odlomku Apostol podseća na Isusu tako dragu sliku setve i žetve (usp. Mt 13). Sveti Pavle nam govori o kairosu: vremenu blagodati za sejanje dobra u pogledu buduće žetve. Šta je za nas ovo »bogodano vrijeme«. To je svakako korizma, ali to je i ceo ovozemaljski život, koji je korizma na neki način slika. [1] Pohlepa i gordost, želja za posedovanjem, gomilanjem i trošenjem, prečesto preovladavaju u našim životima, kao što pokazuje primer bezumnog čoveka iz jevanđeljske parabole, koji je sačuvao svoj život sigurnim i srećnim zbog obilja žita u žitnica (usp. Lk 12,16-21). Korizma nas poziva na obraćenje, na menjanje mentaliteta, da se istina i lepota života traži ne toliko u posedovanju koliko u davanju, ne toliko u gomilanju koliko u sejanju dobra i deljenju.
Sejač je pre svega sam Bog, koji velikodušno »nastavlja sijati sjeme dobra u svijetu« (enc. Fratelli tutti, 54). Pozvani smo da u korizmi odgovorimo na Božji dar prihvatajući njegovu »živu… i djelotvornu« Reč (Heb 4,12).Uporno slušanje Božje reči razvija spremnost da budemo poučni u njegovom delu (usp. Jak 1,21), što čini naš život plodnim. Ona u nama budi radost, ali više od toga, to je poziv da budemo »Božji suradnici« (1 Kor 3,9) i da mudro koristimo sadašnje vreme (usp. Ef. 5, 16) kako bismo i mi zablistati čineći dobro. Ovaj poziv na sejanje dobra ne treba posmatrati kao teret, već kao milost kojom Stvoritelj želi da aktivno učestvujemo u njegovoj plodonosnoj velikodušnosti.
A žetva? Zar se ne seje da bi se požnjelo? Naravno! Blisku vezu između setve i žetve potvrđuje isti sveti Pavle kada kaže: »Tko sije oskudno, oskudno će i žeti; a tko sije obilato, obilato će i žeti« (2 Kor 9,6) Ali koja je to kultura? Prvi plod posejanog dobra nalazimo u sebi i u našim svakodnevnim odnosima, čak i u najmanjim dobrim delima. U Bogu nijedan čin ljubavi, ma koliko mali, i nikakav „velikodušan napor“ neće biti uzaludni (usp. apost. pob. Evangelii gaudium, 279). Kao što se drvo poznaje po plodovima (usp. Mt 7,16,20), tako i život pun dobrih dela širi oko sebe svetlost (usp. Mt 5, 14-16) i donosi miris Hristov u svet ( usp. 2 Kor 2,15). Služenje Bogu, oslobođeno greha, donosi plodove osvećenja na spasenje svih (up. Rim. 6, 22).
Možemo, naime, da vidimo samo mali deo ploda onoga što sejemo jer, po jevanđeljskoj izreci, »jedan sije a drugi žanje« (Iv 4,37). Sejanjem za dobro drugih delimo Božiju velikodušnost: »potvrda je velike plemenitosti pokretati procese čije će plodove drugi ubirati, polažući nadu u skrivenu snagu sjemena dobrote koje sijemo« (enc. Fratelli tutti, 196). Sejanje dobra za druge oslobađa nas uske logike lične koristi, daje našim postupcima širinu zahvalnosti i tako nas postavlja na divni horizont Božijih dobronamernih planova.
Reč Božija proširuje i uzdiže naš pogled: ona nam najavljuje da je prava žetva ona eshatološka, poslednji dan, koji ne poznaje zalazak. Zreli plod našeg života i naših dela je »plod za vječni život« (Iv 4,36), koji će biti naše »blago… na nebesima« (Lk 12,33; 18,22). Sam Isus koristi sliku semena koje umire u zemlji i donosi plod da izrazi tajnu svoje smrti i vaskrsenja (usp. Iv 12,24),a Sveti Pavle je koristi kada govori o vaskrsenju našeg tela: »Tako i uskrsnuće mrtvih: sije se u raspadljivosti, uskršava u neraspadljivosti; sije se u sramoti, uskršava u slavi; sije se u slabosti, uskršava u snazi; sije se tijelo naravno, uskrsava tijelo duhovno. Ako ima tijelo naravno, ima i duhovno« (1 Kor 15,42-44). Ova nada je veliko svetlo koje vaskrsli Hristos donosi svetu: »Ako se samo u ovom životu u Krista ufamo, najbjedniji smo od svih ljudi. Ali sada: Krist uskrsnu od mrtvih, prvina usnulih!« (1 Kor 15,19-20), da bi oni koji su s njim blisko sjedinjeni u ljubavi, »po sličnosti smrti njegovoj« (Rim 6,5), može da mu se pridruži vaskrsenje u život večni (usp. Iv 5,29): »Tada će pravednici zasjati poput sunca u kraljevstvu Oca svojega« (Mt 13,43).
2. »NEKA NAM NE DOZLOGRDI ČINITI DOBRO«
Hristovo vaskrsenje oživljava zemaljske nade „velikom nadom“ večnog života i donosi poziv spasenja u sadašnje vreme (usp. BENEDIKT XVI., Enc. Spe salvi, 3; 7). Suočeni sa gorkim razočarenjem zbog mnogih neostvarenih snova i nadanja, suočeni sa obeshrabrenjem zbog siromaštva naših resursa, u iskušenju smo da se zatvorimo u svoj individualistički egoizam i sklonimo se u ravnodušnost prema patnji drugih. Zaista, čak i najbolji resursi su ograničeni: »Mladići se more i malakšu, iznemogli, momci posrću« (Iz 40,30).Ali Bog »umornome snagu vraća, jača nemoćnoga. […] Onima što se u Gospodina uzdaju snaga se obnavlja, krila im rastu kao orlovima, trče i ne sustaju, hode i ne more se« (Iz 40,29.31). Korizma nas poziva da imamo svoju veru i nadu u Gospoda (usp. 1 Pt 1,21), jer samo gledanjem na vaskrslog Isusa Hrista (usp. Heb 12,2) možemo prihvatiti Apostolov podsticaj: »Neka nam ne dozlogrdi činiti dobro« (Gal 6,9).
Nemojmo se umoriti od molitve. Isus je poučavao da se »svagda moliti i nikada ne sustati« (Lk 18,1). Potrebna nam je molitva jer nam je potreban Bog. Samodovoljnost je opasna iluzija. Ako nas je pandemija učinila direktno svesnim naše lične i društvene krhkosti, neka nam ova korizma omogući da doživimo utehu vere u Boga, bez koje nećemo preživeti (usp. Iz 7, 9). Niko se ne spasava, jer smo svi u istom brodu usred oluja istorije [2]; ali iznad svega niko se ne spasava bez Boga, jer samo Vaskršnja tajna Isusa Hrista daje pobedu nad mračnim vodama smrti. Vera nas ne oslobađa životnih muka i nevolja, već nam omogućava da kroz njih prođemo u Hristu, sjedinjeni sa Bogom, u velikoj nadi koja ne razočarava i čiji je zalog ljubav koju je Bog izlio u naša srca Duha Svetoga (usp. Rim 5,1-5).
Nemojmo se umoriti od iskorenjivanja zla iz naših života. Neka nam telesni post, na koji nas poziva korizma, ojača duh za borbu protiv greha. Nemojmo se umoriti tražeći oproštaj u tajni pokajanja i pomirenja, svesni da se Bog nikada ne umara od praštanja. [3] Nemojmo se umoriti od borbe protiv požude, i slabosti koja vodi egoizmu i svakom drugom zlu, a koja je kroz istoriju pronalazila razne načine da čoveka gurne u greh (usp. enc. Fratelli tutti, 166). Jedan od ovih puteva je opasnost od zavisnosti od digitalnih medija, koja osiromašuje međuljudske odnose. Korizma je dobro vreme za suočavanje sa ovim opasnostima i za negovanje holističke ljudske komunikacije (usp. Isto, 43) , koja se sastoji od »stvarnih susreta« (Isto, 50), licem u lice.
Nemojmo se umoriti od činjenja dobra u aktivnoj ljubavi prema bližnjem. U ovom postu učimo se da radosno dajemo milostinju (usp. 2 Kor 9, 7). Bog „»koji pribavlja sjeme sijaču i kruh za jelo« (2 Kor 9,10), brine se za svakog od nas, ne samo da imamo hranu za jelo, nego i da budemo velikodušni u činjenju dobra drugima. Ako je tačno da treba da sejemo seme dobrote celog života, iskoristimo ovaj post posebno da pokažemo brigu za bližnje, da budemo bliski onoj braći i sestrama koji su u svom životu ranjeni (usp. Lk 10, 25-37). Korizma je dobro vreme da se traže, a ne izbegavaju oni koji su u potrebi; apelovati na sebe, a ne ignorisati, one kojima je potreban neko da ih sasluša, da im kaže koju lepu reč, apeluje i na posećivanje onih koji pate od usamljenosti, a ne otići. Pretvorimo u delo poziv da činimo dobro svima i da odvojimo vreme za ljubav za one najmanje i najugroženije, napuštene i prezrene, diskriminisane i marginalizovane (usp. enc. Fratelli tutti, 193).
3. »AKO NE SUSTANEMO, U SVOJE ĆEMO VRIJEME ŽETI«
Korizma svake godine podseća da se »dobro, jednako kao i ljubav, pravda i solidarnost, ne može se postići jednom zauvijek; mora ih se stjecati svaki dan iznova« (Isto, 11).Molimo se, dakle, Bogu za strpljenje zemljoradnika (usp. Jak. 5, 7) da ne posustanemo u činjenju dobra, korak po korak. Oni koji padaju, neka pruže ruku Ocu koji nas uvek podiže. Oni koji su izgubljeni, prevareni zavođenjem Zloga, neka se bez oklevanja vrate Onome koji je „»velikodušan u praštanju« (Iz 55,7).U ovom vremenu obraćenja, nalazeći oslonac u blagodati Božijoj i u zajednici Crkve, ne umarajmo se širenjem dobra. Post priprema zemlju, molitva je navodnjava, a ljubav je čini plodnom i bogatom. Imamo sigurnost vere da »ako ne sustanemo, u svoje ćemo vrijeme žeti« i da ćemo darom istrajnosti zadobiti obećana dobra (usp. Heb. 10,36) za sopstveno spasenje i spasenje drugih (usp. 1 Tim 4, 16). Deleći bratsku ljubav prema svima, sjedinjujemo se sa Hristom, koji je dao svoj život za nas (usp. 2 Kor 5, 14-15), i uživamo u predokusu radosti Carstva nebeskog, kada će Bog biti »sve u svemu« (1 Kor 15,28).
Neka nam Bogorodica, koja je na rukama nosila Spasitelja i koja je sve događaje pohranila i »prebiraše ih u svome srcu« (Lk 2,19) moli za dar trpljenja i bude nam bliska svojim materinskim prisustvom, kako bi ovo vreme obraćenja moglo doneti večni plod spasenje.
Rim, Sveti Ivan Lateranski, 11.novembar 2021. godine, spomendan svetog Martina, biskupa
Franjo, papa
__________________________
[1] Usp. SV. AUGUSTIN, Serm. 243, 9,8; 270, 3; En. in Ps. 110,1.
[2] Usp. Izvanredna molitva na Trgu sv. Petra u vremenu pandemije kojom je predsjedao papa Franjo (27.3. 2020.).
[3] Usp. Angelus, 17.3.2013.
Izvor: IKA