Prepiska sveštenika (kasnije beogradskog nadbiskupa) Alojzija Turka
i jeromonaha (kasnije episkopa zahumsko-hercegovačkog) Atanasija Jevtića
Desetak godina nakon Drugog vatikanskog sabora (1962‒1965) Alojzije Turk, kao urednik lista Blagovest (za glavnog urednika imenovan je 1964. godine), upravo tu pokrenuo je jedan vid rasprave o ekumenizmu s pravoslavnim teolozima. Mons. Turk je inače bio veoma zainteresovan za ekumenske teme još od studentskih dana u Sloveniji. Kasnije je učestvovao na velikom broju konferencija posvećenih ekumenskom dijalogu. Kao urednik Blagovesti pratio je i veliki broj drugih časopisa, posebno pravoslavnih u Srbiji. Ono što ga je posebno zanimalo bio je, kako smo već naveli, ekumenizam, ali često je na tekstove objavljene u pravoslavnim časopisima odgovarao ili, bolje rečeno, kritički ih razmatrao u Blagovesti. Tako 1967. godine u decembarskom broju u rubrici »Mini dija-mono-log«, u tekstu pod naslovom »Pravoslavlje i ekumenizam« piše: U polemici objavljenoj pod gornjim naslovom u Vesniku – organu Glavnog saveza Udruženja pravoslavnog sveštenstva SFRJ izneseno je mnogo suprotnih gledišta o pitanju ekumenizma i saradnje Katoličke i Pravoslavne Crkve, odnosno o stavu Pravoslavne Crkve prema ekumenizmu uopće. Borbeni i ekskluzivni stavovi u člancima prezvitera i monaha dr Atanasija Jevtića vrlo su ilustrativni i korisni, naposve za naivnije idealiste na jednoj i drugoj strani (naposve među katolicima), jer pokazuju koliko prepreka treba još savladati pre nego što ćemo moći doći do istinskog i iskrenog dialoga o tom pitanju. Mons. Turk u svom tekstu dalje navodi brojne susrete pravoslavnih jerarha s papom Pavlom VI, ali i ukazuje na Hristovu prvosvešteničku molitvu i priču o jednom pastiru i jednom stadu, nastojeći da time predstavi svoje viđenje ekumenizma.
Drugi tekst u kojem je mons. Turk pomenuo oca Atanasija objavljen je u Blagovesti dve godine kasnije (1969), u broju za jul-avgust. Nakon konstatacije da u ekumenskom dijalogu ima veoma dobrih signala, navodeći za primer poduhvat mariborskog biskupa Antona Martina Slomšeka koji je osnovao »Bratovštinu sv. Ćirila i Metodija«, s namerom da se oko nje okupe oni koji bi radili na promovisanju dijaloga i jedinstva, kao i organizovanju ekumenskih razgovora od strane katoličkih i pravoslavnih fakukteta, on nadalje u rubrici »Ekumenizam«, u tekstu pod naslovom »Gradimo – Razgrađujemo«, piše: Tom pozitivnom razvoju na našem terenu ne koriste dva članka, koji su se pojavili u teološkoj reviji BOGOSLOVLJE sv. 1-2/1975. Prvi članak napisao je jeromonah dr Amfilohije Radović [kasnije mitropolit crnogorsko-primorski] pod naslovom: »Pravoslavna Crkva i njen istorijski i duhovni život«, a drugi jeromonah dr Atanasije Jevtić pod naslovom: »Sveti Nektarije Eginski kao istoričar Crkve«. Prema naslovima svakako ne bismo očekivali tako negativno i superiorno gledanje na Katoličku Crkvu. Nadalje, mons. Turk govori o kritikama upućenim na račun Prvog vatikanskog sabora te o papskoj nepogrešivosti, priznajući da postoje velike razlike u eklisiologijama Katoličke i Pravoslavne Crkve, ali ukazujući da to ne sme da predstavlja problem za ekumenski dijalog.
11. septembra iste godine jeromonah Atanasije Jevtić uputio je pismo mons. Turku (objavljeno kasnije u knjizi О икуменизму и екуменизму, Манастир Тврдош). Otac Atanasije se u tom pismu osvrće i na prvu kritiku upućenu njemu u Blagovesti od 1967. godine, ali ipak stavljajući u fokus ovu poslednju i njegov tekst »Sveti Nektarije Eginski kao istoričar Crkve«. On u tom pismu piše: Vi, gospodine nadbiskupe Turk, u nešto izmenjenom vidu nego pre rata (1941‒1945), jednostavno propagirate jedan jedini »ekumenizam« – rimski, tačnije: rimocentrični ekumenizam, i samo se uzalud skrivate iza brda reči koje se, na kraju, opet svode na Vaš zaista »mini mono-dija-log«. Nadalje konstatuje i pita: Od II Vatikanuma naovamo stalno nas upućujete na njegov dekret o Ekumenizmu; sada nam govorite da se ne osvrćemo na I Vatikanum (1870), jer on »nije radio u miru, nego u ratnim uslovima okupacije Crkvene države, i da su morali skupljeni biskupi na brzu ruku (što je svakako bilo na štetu kvalitetu!) donositi odluke, i da zapravo nisu ni završili svoj posao«… itd. itd. Ostajete dužni da nam objasnite: zašto je II Vatikanski koncil potvrdio i priznao kao dobru i pravilnu odluku I Vatikanskog koncila o papinoj infallibilitas (Lumen gentium, 25), i time propustio mogućnost da se ispravi ono što se još moglo ispraviti, i kako je Konstitucija o Crkvi spojiva sa dekretom o Ekumenizmu? Važno je napomenuti ovde da je godinu dana pre pisanja ovog pisma (1968) jeromonah Atanasije imao prepisku o Drugom vatikanskom saboru sa svojim duhovnim ocem Justinom Popovićem, tada arhimandritom manastira Ćelije (danas svetim u Pravoslavnoj Crkvi), uglednim doktorom teologije i izrazitim protivnikom »rimocentričnog« ekumenizma.
Ova kratko predstavljena prepiska između jednog katoličkog i jednog pravoslavnog sveštenika, kasnije jednog nadbiskupa i jednog episkopa, otkriva nam nekoliko činjenica: 1. O Drugom vatikanskom saboru se teološki govorilo u Srbiji, i ne samo govorilo nego i diskutovalo. 2. Primetno je da su pozicije desetak godina nakon Koncila i dalje bile zategnute. 3. Prepiska nam otkriva da je papska nepogrešivost/nezabludivost bila glavni kamen spoticanja. 4. Iz ove prepiske vidimo, u prvom redu iz pitanja upućenih od strane oca Atanasija, da je pre svega potrebno krenuti od eklisiološke problematike (o kojoj i mons. Turk govori), pa tek onda stići do ekumenizma.
Miloš Vulić