Redovni sam vernik i svakog prvog petka idem na ispoved. Često, međutim, primećujem da neki čekaju za vreme mise u redu za ispoved, onda izađu iz reda da bi primili pričest, pa se ponovo nađu u redu za čekanje na ispoved. Jedan poznanik mi je odgovorio da je važno da se ide na ispoved, a pričest daje snagu da bismo se bolje ispovedili i da je dragom Bogu svejedno. Kao iskreni vernik uveren sam da grehe moram da ispovedim, dobijem oproštenje, izmolim pokoru i tek posle toga primim svetu pričest. Znam da možemo na pričest kad nemamo smrtnog greha, ali kad nam je potrebna ispoved znači da imamo i krupnije grehe… ili pak prečesto odlazimo na ispoved samo da bismo razgovarali s ispovednikom?
Alojz
Dragi Alojze,
Ispoved nije samo »izbacivanje« duhovne nečistoće, ako bismo mogli tako da kažemo, nego i mnogo više ‒ ispoved je na prvom mestu pomirenje s Bogom, koje činimo time što kroz razmišljanje o onome što činimo sebi i drugima dolazimo do spoznaje da moramo da se menjamo. To nije lako, pa kao što je i čoveku koji ima zdravstveni problem potreban lekar da utvrdi o čemu se radi, gde su koreni boljke, pa da onda predloži delotvorne načine lečenja uzroka a ne posledice bolesti ili problema, tako i za duhovne boljke i probleme postoji lekar, ustanovljen od Boga po Crkvi, a to je sveštenik, uz sakrament pomirenja kao lek.
Kada je potrebna ispoved? Nije toliko bitno odrediti vremenski period, koliko treba shvatiti čemu služi ispoved (to sam napisao u prethodnom pasusu). Da bismo izbegli da ispoved bude samo jednokratno »duhovno pranje«, potrebno je da kroz proučavanje onoga što nas Crkva uči, posebno o moralnom životu ‒ ili, kako bismo rekli, po obrazovanju savesti ‒ usvojimo ispravan način života, a onda, upoređujući svoje svakodnevno ponašanje s tim učenjem, dođemo do zaključka da negde grešimo. Tog trenutka potrebna je ispoved. Ne da bismo se samo očistili od greha i pomirili s Bogom, nego da bismo kroz duhovno vođstvo sveštenika duhovnika dobili savete kako da ne ponavljamo učinjeno, a po sakramentu pomirenja ‒ a nakon toga i po sakramentu Euharistije ‒ dobili snagu da te savete i provedemo u delo.
Svakako se preporučuje česta ispoved, ali ako ne znamo šta je to što nas odvaja od Boga, koje su to požude koje nas navode da, ispunjavajući ih, počinimo greh, ako ne znamo da je glavni problem požuda a ne samo počinjeni greh, koji je samo izvršena požuda, onda i ispoved gubi svoju snagu, jer ćemo ponavljati učinjeno zato što nismo obratili pažnju na uzrok, nego samo na posledicu.
Treba, naravno, obratiti pažnju na dva krajnja slučaja: prvi je kad mislimo da ništa što smo učinili ne predstavlja težak greh, pa čak ni laki greh, a drugi ‒ kad mislimo da je sve što smo učinili nešto što nas baca direktno u pakao. I jedan i drugi problem proizilazi iz nepoznavanja učenja Crkve o moralnom životu.
Tačno je da na ispoved treba da idemo kad na duši imamo težak greh… ali prvo treba znati šta je to težak greh, kao i šta je to laki greh. Inače, kako ćemo ih razaznati? Ako ne znamo da li je nešto težak ili lak greh, najsigurniji način je otići na ispoved pa ćemo tu dobiti razjašnjenje i naučiti za ubuduće. Kad imamo potrebu za ispovedi, na nju treba i otići, jer se po ispovedi, ali i po katehezi Crkve, upravo bolje upoznaje moralni život, pa će po tome kasnije naš odlazak na ispoved biti u pravo vreme jer ćemo znati zašto dolazimo.
Uslov za prišeće je da nemamo neispoveđenih teških greha. Često u Crkvi imamo praksu da se vernici ispovedaju i za vreme mise. To se čini da bi se vernicima pomoglo, ali to nije najbolje rešenje. Na ispoved treba otići pre mise da bi se čiste duše potpuno učestvovalo u misnom slavlju, jer svaki deo mise ima svoj značaj. U posebnim slučajevima, kada iz raznih opravdanih razloga vernik pre mise nije stigao da obavi ispoved, a želi da se ispovedi ‒ ako nisu u pitanju teški gresi može da se pričesti, ali posle mise mora da obavi ispoved.
I, na kraju, ono najvažnije. U Crkvi je najvažnije, kad se radi o gresima, da se gleda samo u sebe, u svoju dušu, na ono što mi činimo, a kad su posredi dela ljubavi, onda naš pogled treba da bude usmeren samo prema drugima, a ne prema sebi. I tako, iako je moguće dati savet nekome ko čini nešto pogrešno, ne treba razmišljati o tome da li taj neko ko želi da se pričesti ima na duši tešak ili lak greh pa zato ulazi u red i izlazi iz njega ‒ jer to zna samo Bog, a često ne zna ni sam vernik. Ostali vernici sasvim sigurno ne znaju, a nije ni njihovo da procenjuju…
U svakom slučaju Crkva je tu, po sveštenicima, da nam dâ objašnjenje i da nas nauči o svim sakramentima, pa i o sakramentu pomirenja. Preporučujem ti da proučiš Kompendijum Katekizma Katoličke Crkve, počev od broja 295 pa nadalje, gde se govori o tom sakramentu.
vlč. mr Aleksandar Ninković