Često se mogu čuti komentari, kritike, pa i osude slavljenja svetaca. Postoji takođe mišljenje pojedinaca, pa čak i čitavih zajednica, da slavljenjem svetaca mi zapravo vređamo Boga. Te zbunjujuće komentare razrešava Sv. Jeronim (340‒420) rečima: »Ko je ikada bilo kojeg mučenika ili sveca stavio na Božje mesto? Mi slavimo Boga u Njegovim svecima, kao što i volimo Boga u svom bližnjem. Poštujući svece iskazujemo Bogu veću čast, kako je to već rekla Isusova majka: ’Veliča duša moja Gospodina, jer mi Svesilni učini velike stvari.’ Pa i sam Bog iskazuje čast svetima, kada nam po njihovom zagovoru deli svoju milost, pa im čak daje da i čudesa čine.«
Uvek su postojali, postoje i postojaće istaknuti pojedinci koje društvo poštuje, kojima se divi i podiže spomenike da bi ih otrglo od zaborava. Ali uvek ima i onih koji su iz različitih razloga manje ili više zaboravljeni. I to su sve životne situacije koje susrećemo u različitim vremenima i okolnostima. Slično je i sa svecima. Nije moguće znati i nabrojati sve one koji su sledili Hrista. Tu činjenicu komplikuje i to što nisu svi jednako značajni ili slavljeni u različitim krajevima. Kao i u svakodnevnom životu, nekih svetaca se u nekom periodu više sećamo, zazivamo ih, molimo… i onda utihnemo s tim. Sveci se međusobno razlikuju, ali ono što je bez sumnje svima zajedničko jeste da što god da su činili, činili su iz ljubavi prema Bogu i ljudima. I još nešto: nisu se obazirali na to šta će ljudi ‒ svet govoriti ili misliti o njima. Svoja dela prepuštali su Božjem sudu i nisu bili starozavetno očajni, uzdišući rečima: »Gospod Bog me ostavi i zaboravi!« Naprotiv, životi svetaca zapravo su svedočanstva dubokog pouzdanja u Boga. Na pitanje koliko zapravo ima svetaca, Sv. Ivan objašnjava: »Pred mojim očima pojavi se veliko mnoštvo koje niko nije mogao da izbroji, iz svakog naroda i plemena, puka i jezika. Stajali su pred prestoljem i pred Jagnjetom, obučeni u bele haljine, s palmama u rukama« (Otkr 7, 9).
Ako pogledamo kalendar, svaki dan obeležen je imenom bar jednog sveca. Samo je 1. novembar dan Svih svetih ‒ kao pravo i onih koji se možda nigde ne pominju, a pravedno je i dostojno setiti ih se. Taj dan je ustanovio papa Grgur IV (827‒844). Papa Bonifacije IV (608‒615) je Panteon, hram, remek-delo tadašnjeg graditeljstva posvetio Majci Božjoj i hrišćanskim mučenicima, svim svetima.
I opet se zapitajmo: ko su ti svi »sveti« danas? Koji su to »pravednici koji će u kraljevstvu Oca nebeskog zasjati poput sunca« (Mt 13, 43). Odgovor je jednostavan i jasan: to su sve one osobe, bez obzira na pol i uzrast, koje doprinose da svet opstaje i napreduje, koje se drže Božjeg zakona čuvajući svoje i tuđe dostojanstvo. To su osobe koje s pouzdanjem veruju i slede svoju savest, ne raspiruju nego stišavaju mržnju i otvorene su za dobrot i plemenitost.
Ako se krštenjem oslobađamo istočnog greha i postajemo baštinici Božjeg kraljevstva, potrudimo se da sledimo Petrove reči: »Postanite i sami sveti u svom životu, kao što je svet onaj koji vas je pozvao. Jer stoji pisano: ’Budite sveti, jer sam ja svet’« (1 Pt 1, 15‒16).
Marijana Ajzenkol