Sinodski/sinodalni proces na nivou biskupija završava se ovog leta, biskupske konferencije širom sveta prikupile su mišljenja, predloge, ideje o temi sinodske Crkve, dakle, sakupljeni su plodovi traženja odgovora na pitanje kako izgraditi, probuditi i učvrstiti duh zajedništva, dijaloga i saradnje u Crkvi, kako podstaknuti njene pripadnike na aktivno sudelovanje u životu jedne crkvene zajednice. U izveštajima koje stižu iz celog sveta sada već može da se primeti da je vernicima bila bliska i razumljiva tema zajedništva, dijaloga i saradnje na nivou konkretnih zajednica lokalnih Crkava – župa, crkvenih pokreta, udruženja, biskupija – a manje razumevanja pokazali su u odnosu spram opštih koncepata kao što su univerzalna Crkva, Božji narod. Takva tendencija prema konkretnom, singularnom shvatljiva je i teološki opravdana jer ideja Crkve kao Božjeg naroda, kao Tela Hristovog, ostvaruje se, aktuelizuje i živi u konkretnim, vidljivim i opipljivim pojedinim crkvenim zajednicama u kojima se naveštava Isusovo Evanđelje, u kojima se liturgijom uprisutnjuju velika dela Božje spasonosne ljubavi i koja izgrađujući zajedništvo obiljuju bratskom ljubavlju. Dakle, sinodalnost/sabornost Crkve ne pripada redu nekih apstrakcija odvojenih od konkretnog života, nego dobija svoj oblik u dinamici saradnje među vernicima; lice sinodalnosti gledamo u dijalogu koji pulsira u zajednicama, glas sinodalnosti može da se čuje u procesu zajedničkog donošenja odluka i njihovoj primeni.
Dosad smo govorili o dijalogu, zajedništvu i saradnji unutar crkvenih zajednica. Ali želja pape Franje kad je proglasio i otvorio Sinod bila je i uspostava sinodalnosti ad extra – što znači pokrenuti dijalog s društvom, s kulturom, politikom, ekonomijom, s ciljem da crkvene zajednice postanu verodostojan subjekat i pouzdani partner na putevima socijalnog dijaloga, ozdravljenja, pomirenja, uključivanja i sudelovanja, obnove demokratije, unapređivanja bratstva i socijalnog prijateljstva. Ni u slučaju ovog tipa sinodalnosti ne radi se o nekim apstrakcijama koje se kreću u sferi želja teško primenljivih u konkretnim uslovima društvene stvarnosti.
Suočavanje s prošlošću
Navodim jedan sasvim konkretan primer sinodalnosti u kojoj Crkva zauzima ulogu promotora pomirenja, ozdravljenja u izgradnji bratstva i socijalnog prijateljstva. Reč je o Papinom pohodu Kanadi ovog leta. Papa Franja je uprkos zdrastvenim problemima posetio državu Kanadu. Taj pohod bio je dugo najavljivan i očekivan – kao reakcija, odgovor Crkve na tragediju indijanske dece koja su nastradala kao žrtve maltretiranja u školama i domovima kojima je upravljale crkvene institucije u Kanadi; posmrtni ostaci te dece pronađeni su sahranjeni na području tih ustanova. To otkriće otvorilo je u kanadskom društvu bolnu temu diskriminacije i nasilne asimilacije indijanskih urođenika na teritoriji Kanade. Taj vid progona urođenika bio je praktikovan kao državni projekat uz opšti društveni konsenzus – indijanska deca oduzimana su roditeljima i upućivana na prevaspitavanje u školske ustanove, sve s ciljem da se izbrišu njihov jezik i kultura i preobraze se u anglofone ili frankofone građane koji su presekli svoje indijanske korene. Nažalost, tom projektu asistirala je i lokalna Crkva pružajući za to vaspitnu infrastrukturu – škole, internate… Ta strategija asimilacije urođenika bila je nošena ideologijom superiornosti zapadne evropske hrišćanske civilizacije i inferiornosti domorodačkh kultura na koje su naišli kolonizatori kada su osvajali nove teritorije Severne i Južne Amerike. Ta ideja superiornosti povlači sa sobom i elemente nasilja jer potiskivanje i zatiranje domaćih, urođeničkih kultura smatra moralno i kulturološki legitimnim, opravdavajući takav postupak idejom napretka, razvoja i opštom težnjom prema savršenstvu u smislu kulture, politike, prava, ekonomije, savršenstvu koje se navodno poklapa sa zapadnoevropskom civilizacijom.
Dakle, reč je o vrlo škakljivoj temi. Papa Franja je želeo da se suoči s tim mračnim poglavljem u istoriji Crkve i, tražeći oproštenje i pomirenje, otvori put u novu budućnost u duhu bratstva, dijaloga i tolerancije. U tom smislu njegov pohod možemo da opišemo pojmovima pokajanja i pomirenja. Pokajanje se očitovalo kao spremnost da se osudi praksa asimilacije koja je izvirala iz ideologije superiornosti jednog kulturnog modela i potcenjivanja onog drugog, različitog, čak do granice njegovog brisanja. Korake pomirenja Papa je preduzeo kada je promovisao kulturu dijaloga, slušanja i učenja jednih od drugih, uzajamnog dopunjavanja i razmene darova, dakle ‒ kulturu suživota i saradnje različitih. Ovaj pohod pružio je svetu dragocenu lekciju o tome kako se suočiti s prošlošću, kako nadići njena tamna poglavlja otvarajući puteve u novu budućnost bratskog zajedništva.
Suočavanje s prošlošću čiji akteri su bili naši preci ne osporava osnovno moralno načelo lične odgovornosti pojedinca time što bi se krivica očeva pripisivala njihovim sinovima. Već starozavetni prorok Ezekiel je nastupao kao odlučan zagovornik tog etičkog načela: »Dođe mi reč Jahvina: Šta vam je te o Izraelu ponavljate poslovicu: ’Oci jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!’ Života mi moga, reč je Jahve Gospoda: niko od vas neće više u Izraelu ponavljati tu poslovicu; jer, svi su životi moji, kako život očev tako i život sinovlji. I evo, onaj ko zgreši, taj će umreti« (Ez 18, 1‒4). Ali treba ujedno istaći da preterano insitiranje samo na logici slobode i odgovornosti pojedinca ne odgovara stvarnosti čoveka kao socijalnog bića u vremenu. Vera u hrišćanskom smislu je crkvena – vernik je povezan s onima koji su verovali pre njega i njegova vera se slobodno i svesno kalemi na veru njegovih prethodnika. Ova logika primanja, nasleđivanja i zahvalnosti ne sme da otupi onu kritičku oštricu prema nedelima i posrnuću naše braće iz prošlosti koja nisu uvek bila na visini zadatka hrišćanskog poziva. Suočavanje s prošlošću tako se ostvaruje kao kritičko preispitivanje nasleđa prošlosti, odricanje od negativnih pojava, zauzimanje distance spram tamnih poglavlja prošlosti ‒ nadilaženjem prošlosti koja nije u skladu s profilom Hristovih učenika ona gubi uticaj na našu sadašnjost i budućnost može da krene novim putevima. Sećanje na prošlost koja u sebi nosi zlodela sukoba, ratova, diskriminacije, ugnjetavanja i iskorišćavanja ‒ često je instrumentalizovano, postajući tako deo političke borbe i propagande: insistira se na narativu o neprijatelju i žrtvi, o gospodaru i robu, ali samo s ciljem da se dovede do polarizacije i antagonizma u međuljudskim, međudržavnim i regionalnim odnosima u sadašnosti, a na domaćem terenu skreće se pažnja s nekih aktuelnih problema traženjem krivca samo u prošlosti. Stoga je suočavanje s prošlošću toliko važno da se njene tamne stranice ne bi pretvorile u breme koje opterećuje sadašnjost i blokira budućnost. Pokajanjem kao odricanjem od zla učinjenog u prošlosti i čežnjom za pomirenjem potomaka dželata s decom žrtava ‒ gradi se budućnost kulture dijaloga, saradnje i zajedništva.
Sinodalni put kao dijalog s društvom i dijakonija (služenje u ljubavi) papa Franja nastavlja i tokom svog pastoralnog pohoda Kazahstanu u septembru ove godine. Centralni događaj te posete bilo je održavanje velike konferencije religijskih lidera posvećene temi: uloga lidera svetskih religija u duhovnom i socijalnom razvoju čovečanstva u postpandemijskom vremenu. Papa se potrudio da objasni mirotvorni potencijal religije, potencijal koji omogućava ostvarenje ideje bratstva i socijalnog prijateljstva. Pozivajući na promenu načina percepcije fenomena religije insistirao je na tvrdnji da religije nisu problem u društvu, nego deo rešenja. Skrećući pažnju srca i uma na transcendentnu dimenziju postojanja, religije pokazuju na vertikalne preduslove onog vidljivog, opipljivog, horizontalnog, zemaljskog. Ova stvarnost transcendencije ne zagovara otuđenje ili negaciju onoga svetovnog, ljudskog, naprotiv: traži njegov razvoj, napredak, sazrevanje i opstanak – na kraju vodi do autentičnog bratstva među ljudima. Transcendencija o kojoj govore religije je na kraju krajeva stvarnost Boga Stvoritelja i Izbavitelja i poklapa se s Njegovim planom ljubavi koja stvara i spasava stvoreno. Osnovni atribut Božje stvarnosti je, dakle, darujuća i spasavajuća ljubav – ona je jedini razlog Božje dinamike u kojoj Bog deli dar postojanja i podupire ga. Ispovest vere u Boga povlači sa sobom »fatalne« posledice u oblasti antropologije, morala, prava, politike i ekonomije. Božja ljubav koja je uzrok svega što postoji osnovni je razlog zašto se čoveku pripisuje neprikosnoveno dostojanstvo i zašto zaslužuje poštovanje. Svaki čovek može da računa na Boga koji ga je zavoleo i u svoje srce duboko upisao njegovo ime – jer svaka ljudska sudbina je zacrtana u Božjim planovima ljubavi. Ovaj Božji pogled čini ljudsko biće neprikosnovenom vrednošću. Čovek je cenjen i priznat kao osoba s ljudskim i građanskim pravima, ali još pre svih ljudskih moralnih, pravnih i političkih sistema on je tražen, voljen i željen ljubavlju Boga. Religije iz tog plana Božje stvaralačke ljubavi izvode poziv na izgradnju društva u kojem je poštovano dostojanstvo svakog čoveka i u kojem pulsira duh bratskog zajedništva. Iz razmatranja karakteristika Transcendencije proizlaze opšta moralna uputstva kako formirati autentične zajednice, društva, države. Svaka ljudska osoba bez obzira kojim jezikom govorila, kojoj kulturi pripadala, koju religiju ispovedala, uživa ljubav Božju. Ova univerzalnost Božje ljubavi isključuje svaki oblik diskriminacije i poziva na izgradnju društva inkluzivnosti u kojem svaki pojedinac može da se osećati prihvaćenim i potpomognutim na putu svog ostvarenja. Bog se u svom planu ljubavi postavio na stranu čoveka – iz ove karakteristike jasno proizlazi nedopustivost, neprihvatljivost svakoga nasilja, agresije, ratnih sukoba koji imaju za cilj ućutkati i izbrisati pojedince i zajednice. Posebnu osudu pogotovo zaslužuje nasilje koje se vrši u ime religije – takvo nasilje nije ništa drugo nego zloupotreba verskih ideala radi postizanja sebičnih privatnih interesa nauštrb drugog; religijom se ne može opravdati nikakvo nasilje. Priznavanje transcendentne dimenzije stvarnosti je podsticaj miru i saradnji u duhu bratstva i socijalnog prijateljstva među ljudima – pri čemu religija nije problem ni teret, nego deo rešenja.
Putevi dijaloga
Na kraju ovog razmišljanja o različitim formama sinodalnosti kojima Crkva želi da dâ svoj doprinos društvu u kojem se nalazi i deluje, treba naglasiti da i sam sinodski proces nadilazi strogo konfesionalne granice i obogaćuje kulturu i društveni život uopšte. Sinod teži najpre tome da probudi i učvrsti zajedništvo u crkvenim zajednicama širom sveta. Svaki tip autentičnog zajedništva koji nije kolektivizam pretpostavlja razvijenu kulturu dijaloga. Upravo kategorija dijaloga zauzima središnje mesto u sinodskim refleksijama. Crkva tako rehabilituje ono što prema mišljenju psihologa, antropologa, sociologa i politikologa danas spada u »deficitarnu robu«. Istinski dijalog kao da iščezava iz javne sfere. Taj nestanak trudi se da nadoknadi propaganda koja dijalog shvata kao način nametanja sopstvenog mišljenja s ciljem pridobijanja sagovornika na stranu svoje opcije. Dijalogom se hvale i različite vrste kampanja koje u njemu vide korisno sredstvo nadmudrivanja i na kraju diskreditacije neistomišljenika koji se pretvara u neprijatelja. Pripremni dokument za Sinod kao da je predvideo krizu dijaloga i predlaže nekoliko koraka koje treba preduzeti da bi se uspostavio autentičan dijalog. U tom smislu ova razmišljanja mogu da budu izvor nadahnuća za naše građansko društvo koje vapi za dijalogom. Preduslov svakog dijaloga je spremnost obratiti se drugome, sagovorniku po imenu – što znači prihvatiti njegovo neprikosnoveno dostojanstvo ljudske osobe koje zaslužuje poštovanje. Uzor tog poznavanja imena je sam Bog, On nas poznaje i zove po imenu – što je metafora za Njegovu stvaralačku i spasonosnu ljubav prema svakom čoveku ponaosob. Dijalog se na početku ostvaruje kao pažljivo slušanje drugoga, taj korak zahteva otvoren um i srce, poniznost, bez predrasuda, bez ohole samodovoljnosti i autoreferentnosti. Taj drugi koji mi se obraća obogaćuje me novim spoznajama, novim vidicima: drugi su nam potrebni kao saputnici prema istini i dobru. Posle pažljivog slušanja sledi faza preuzimanja reči u ljubavi i istini. Istina i ljubav daju odgovore na pitanje »šta« i »zašto« komuniciramo, dakle, na pitanje sadržaja i razloga dijaloga. Istina je predmet komunikacije, ono što želim da ponudim, što želim da podelim s drugima, i tu treba imati na pameti da je istina dinamika koja nadilazi ljudski subjekat, koja je veća od njega i zato ne može da se redukuje na čisto subjektivnu sferu – takve redukcije vode do individualizma i subjektivizma koji minira svaki dijalog. Ljubav je pokretač dijaloga jer saopštavanje istine do koje se došlo želja je da se doprinese razvoju, sazrevanju, izgradnji i napretku sagovornika koji postaje bližnji, brat i sestra. Da, Sinod i ceo pripremni proces skrenuo nam je pažnju na dijalog kao na dinamiku slušanja, učenja jednih od drugih, razmene dobara, komplementarnosti, primanja i darovanja.
Vlč. Andrej Đuriček