Foto: Shutterstock
Meseci jun i juli u mnogim crkvenim zajednicama širom sveta obeleženi su proslavom svešteničkih ređenja i prve mise mladomisnika. To je prilika da otkrijemo prisustvo vaskrslog Gospoda među nama kroz svedočanstvo Njegovih učenika.
U uvodu treba naglasiti da hrišćanstvo nije rezultat razmišljanja o Bogu, odnosno zaključak racionalnih traganja, niti rezultat religioznih osećanja u okviru religioznog iskustva. Hrišćanstvo se zasniva na konkretnoj ličnosti Isusa Hrista, u tom smislu se ostvaruje kao susret i zajedništvo sa Isusom. Ta Isusova ličnost je objektivna realnost, onaj Ti drugog koji u svet ulazi neočekivano, neplanirano, nepredvidivo, iznenađujuće, jednostavno se dešava. On upada u svet čoveka, zove i traži odgovor. Ovo je bilo iskustvo Isusovih apostola – oni su pozvani da budu sa Njim. Zajedno su skupljali prašinu sa izraelskih puteva u svoje sandale. Oni su se divili Isusu kao čudotvorcu, doživljavali Ga kao molitelja, slušali Ga kao propovednika. Pobegli su od Njega kao gubitnika kada je bio razapet. I na kraju su Ga prigrlili kao pobednika nad smrću. Tako su njihova religiozna osećanja bila iskustvo prijateljstva sa Isusom, njihovo razmišljanje o Bogu poprimilo je oblik razmatranja Isusovih poruka, njihova molitva je bila učešće u Isusovom dijalogu sa Bogom Ocem. Da, njihova vera, moral, pogled na svet imali su hristološki karakter kao nasledovanje Isusa Hrista. Nakon Isusovog vaznesenja, ova stvarnost je postala nevidljiva i neprimetna ljudskim čulima. Isus je u sferi očinske ljubavi Božje kao ljubljeni Sin, zagrljen ljubavlju Boga Oca. Ova potpuna otvorenost Njegovog sinovskog Ja prema Božjem očinskom Vama povlači za sobom preobražaj Njegovog tela. Isus poseduje novo, preobraženo duhovno telo, koje u svom savršenstvu prevazilazi granice naše stvarnosti, postajući savršeno oruđe Duha. Ovde postavljamo pitanje: Ako Isus postavlja zahtev „da bude za sve ljude svih vremena“ – u smislu uključivanja svakoga u svoju sudbinu kao Sina – kako mi ljudi drugih epoha, prostora, kultura možemo da dopremo do Njega? Most koji spaja Isusa Gospoda koji sedi zdesna Oca sa nama ljudima zemaljskim ograničenja, svedočanstvo je onih koji su bili sa Njim, reč je o iskustvu prijateljstva koje se prenosi s kolena na koleno – od apostola preko njihovih naslednika, biskupa i sveštenika saradnika. Ovo apostolsko nasledstvo je garancija autentičnosti ovog svedočanstva. Svedočanstvo je najava Isusovog događaja, koji kulminira u pashalnoj tajni – Njegovoj smrti i vaskrsenju. Ovo svedočanstvo čini Isusa prisutnim među nama. Svedočanstvo ima dve osnovne odlike: 1. To nije oblik komemoracije u smislu sećanja na osobu iz daleke prošlosti, nije rekonstrukcija činjenica u sećanju, Isus je Gospod živi, vaskrsli i vaznesen na nebo, što znači da on nije prisutan samo u sećanju svojih sledbenika kao uzor vredan nasledovanja, poput Sokrata. On je objektivna stvarnost onog Tebe koji nas poziva da učestvujemo u Njegovoj sudbini kao Sina. Priča o Isusu, dakle, nema miris nostalgije, tužnog pogleda u prošlost, jer Isusa nije progutalo ni sahranilo vreme. 2. Svedočenje o Isusu nikada nije neutralno, ne radi se samo o trećem licu u smislu iznošenja činjenica koje prolaze pored slušalaca ne dodirujući ih. Apostoli su u svom pripovedanju uvek koristili predloge „za (nas)“, „sa (nama)“, „zbog (nas)“… Centralna tema svedočanstva (kerigma) govori – umro je za nas da nas pomiri sa Bogom i svojim vaskrsenjem nam daje novi život. U svedočenju, Isus deluje kao najuniverzalniji čovek koji je za svakoga, deli sa svima svoj sinovski odnos sa Bogom Ocem, da sa Njim takođe posedujemo novi identitet kao voljeno biće koje nosi ljubav Boga Oca…
Andrej Đuriček