Svet obožava proroke. Da se razumemo, ne biblijske proroke, nažalost, već ove naše svakodnevne: Nostradamuse, Tarabiće, babe Vange i slično…a ni obožavati nije reč koja se odnosi na religijsko, već više onako, kolokvijalno – voli svet da se zamajava njima. Šta je to tako fascinantno u tim svakodnevnim a posebnim prorocima – pa, to što nam „otkrivaju“ budućnost. Mnogo smo znatiželjni pa ko ne voli da zna šta mu se sprema? A opet, u životu radimo sve da u stvari ne čujemo šta nam se sprema i debelo izbegavamo da uradimo išta da nas zaobiđe to što nam dolazi. Svake godine smo, više puta, svedoci najave kraja sveta – te jedan prorok kaže – tresnuće nas kometa baš u julu, drugi, izbiće treći svetski rat u novembru, UŽASNE poplave i potresi krajem godine, a onda dođe nova godina, iznapijamo se, pa… i od sreće što su nas zaobišle sve te gorke čaše, i guramo po starom, u krug.
Ovo sve rečeno ne bi ni bilo toliko strašno, ako to shvatimo kao morbidnu zabavu masa, da takav odnos nije posvećen i pravim prorocima, kad ne bi takav stav imali i prema njima. Doduše, pravi, biblijski proroci se retko i spominju u dnevnom životu. Imaju te dve vrste proroka i zajedničku žicu – prvi nas baš i ne muče jer nam govore o stvarima, koje se, očigledno, neće desiti – dok su drugi „opasni“ jer nam govore „neprijatne stvari“ od kojih bežanja nema. Kako da se pobegne od poruka pravih proroka? Kroz istoriju rešenje je bilo – guranje glave u pesak.
A o čemu to govore pravi proroci? Prorok, u stvari, ne gata budućnost. Ne pogađa je i nema kristalnu kuglu u kojoj je vidi. Prorok samo govori ono što mu Bog prenosi da kaže i to kako: veoma jednostavno, zato je i „opasno“. Prorok vidi da izvršavanje Božje volje vodi u sjajnu budućnost – ulazak u Kraljevstvo Božje, kraljevstvo večne sreće i radosti, a da odbijanje da se povinujemo Božjoj volji vodi u žestoku muku. Prosto i jednostavno. Prorok vidi posledice ponašanja a ne „budućnost“. Prorok vidi, i to nam kaže, da ako gurneš prst u utičnicu od struje, tresnuće te struja. E da, samo što mnoge stvari koje radimo su nam prirasle srcu – greh, uživanje u njemu, tovljenje sopstvenog egoizma. Teško je odustati od sebe, pa zato kad čujemo upozorenje proroka, radije zabijemo glavu u pesak, nego što ćemo da počnemo da se borimo protiv halapljivog praneprijatelja našeg sopstvenog – mene samog. To košta i boli. Zato ni ne želimo da čujemo prave proroke, nisu zabavni i bole, za razliku od „proroka“ sa početka teksta koji su samo morbidno zabavni i ništa ne koštaju.
Zašto ljudi danas sve manje idu u Crkvu? Pa zato što se u njoj nalaze pravi proroci. Crkva sama jeste Prorok. Ona govori o posledicama ponašanja. Objavljuje Spasenje i upozorava na propast. Svako od nas vernika je stoga pozvan da se uključi u proročku službu Crkve, da svojim životom objavljuje posledicu dobrog ponašanja – radost Večnog život, ali i da na kolenima moli i poziva grešnike na obraćenje na odbacivanje one druge posledice – večne smrti. Svi smo pozvani na to jer kako Mojsije uskliknu: „O kad bi sav narod Jahvin postao prorokom!“ (Br 11,29) Ali imamo poziv da postanemo proroci ljubavi Božje, da pozivamo ljude da uđu u Crkvu, ne iz straha zbog onih drugih posledica, već iz radosti da se može postići ona prva posledica – život u radosti i ljubavi u Kraljevstvu. E toga svi moramo da postanemo proroci.
o. Aleksandar Ninković