Danas je sv. Elizabeta iz Schönaua, benediktinka. Rođena je 1129. godine u plemićkoj porodici u Bonnu. Roditelji su je sa 12 godina poslali u benediktinski samostan i tamo joj se toliko svidelo da je želela da i sama postane redovnica. Deset godina nakon što je položila redovničke zavete, postala je magistra u samostanu. Prebolela je tešku bolest u kojoj je mnogo patila. Gospodin je njenu patnju okrunio vizijama u kojima ju je obilazio. U svojim mističnim zanosima razgovarala je sa Isusom, Gospom i svecima, koji su se toga dana slavili. Često su je napadale demonske sile. Zanosi i vizije znale su da traju i po nekoliko nedelja i to je znatno oslabilo njenu telesnu snagu, koje nikada nije bila posebna.
Na nagovor svog brata Egberta, opisala je svoja viđenja u tri Knjige viđenja. Ove Knjige viđenja su se proširile, posebno u srednjem veku. Mnogi rukopisi o ovim knjigama su sačuvani do danas. Ona je napisala i Knjigu Božjih putova. U svom delu Viđenja o uskrsnuću Blažene Marije Device opisala je uznesenje Blažene Device na nebo. Elizabetino delo Knjiga objava o svetoj vojsci kelnskih devica – govori o sv. Uršuli i 11.000 devica – mučenica. Ovo delo nije istorijski utemeljeno, ali je dalo veliki doprinos proširujući legendu o zaštitniku grada Kelna, Sv. Uršule i devica mučenica.
Njen misticizam i vizije bile su snažno obeležene pobožnošću Srcu Isusovom.
Bila je iscrpljena teškom bolešću koju je prebolela, ali se nikada nije u potpunosti oporavila, i kao pisac i drugi rad u benediktinskom samostanu za nju je bio prilično iscrpljujući. Još za života važila je za sveticu. Umrla je u 35. godini. Bilo je to 18. juna 1164. godine u samostanu Šenau. Elizabetine relikvije se i danas čuvaju u župnoj crkvi svetog Florina u Schönauu. Posebno je poštovana u Nemačkoj, a vernici je zazivaju u raznim iskušenjima.
Jeronimov martirologij danas spominje svete rimske mučenike Marka i Marcelijana. Prema legendi, dvojica mučenika su bili braća. Zbog njihove vere ih je uhvatio i zatvorio prefekt Kromacije i predao ih sudiji. Prvo im se pružila prilika da se predomisle i odvrate od hrišćanske vere. Čak i roditelji i prijatelji su ih ubeđivali da se odreknu vere, ali nisu uspeli. U veri ih je podsticao sveti Sevastijan, a za đakone ih je zaredio papa Gajo. Predstojnik Fabijan stavio ih je na okrutne muke, a potom su i ubijeni. Prema jednom predanju, relikvije su im prenesene u Soissons, gde se časte u bazilici sv. Medarda.