Crkva se danas seća posebnog pape i crkvenoga naučitelja – svetoga Grgura Velikog.
Istoričari ga smatraju genijem i najuticajnijim papom prvog milenijuma. Rođen je oko 540. godine u plemićkoj rimskoj porodici koja se isticala po angažovanju u verskom i crkvenom životu. U mladosti je bio prefekt Rima. Posle očeve smrti, napustio je svetsku karijeru i pretvorio roditeljsku kuću na Monte Seliju u samostan svetog Andrije, gde se i sam povukao kao monah.
Na velikim posedima na Siciliji, koje je nasledio od oca, podigao je još šest samostanaa. Papa Pelagije II. rukopoložio ga je za đakona i poslao za svog izaslanika u Carigrad. Posle smrti Pelagija II. 590. godine, na današnji dan, Grgur je izabran za papu i tokom narednih 14 godina veoma mudro upravljao Petrovom lađom, pa ga Rimski martirologij naziva „neuporedivim mužem“.
Za sv. Grgura kažu da je “poslednjii veliki Rimljanin i prvi veliki Europljanin”.
Postavio je temelj odnosima sa carskim vlastima u Vizantiji na osnovu većeg dostojanstva i veće slobode, posebno na duhovnom planu. Radio je na preobraćenju Langobarda u Italiji i Engleza u Britaniji. Novopreobraćenim zapadnim Gotima u Španiji pružio je trajnu poruku da istraju u svom primljenom krštenju. U vreme varvarskih napada, papa Grgur Veliki se brinuo za odbranu Rima i zemlje, hranu za siromašne i zaštitu ugroženih. Grgur je toliko podigao ugled papstva da je postavio temelj papskoj državi.
Sveti Grgur Veliki je bio prvi papa koji je sebe nazvao „sluga slugu Božijih“, a posle njega pape i danas nose titulu „sluge slugu Božijih“. On je prvi kome je istorija dodala titulu Velikog, jer je svojim velikim organizacionim darom promenio Crkvu i običaje tog vremena. Borio se za ukidanje ropstva, kupovao robove crkvenim novcem i prodajom kaleža, sprečavao ratove, uveo celibat za sveštenstvo. Osnovao je rimsku školu pevanja i obnovio crkvenu muziku, tako da je do nas stigao termin gregorijanski pevanje. Bio je i veliki reformator bogoslužja.
Grgur se istakao i kao pisac. Objavio je knjige Homilije po jevanđeljima, Sakramentar, Komentar knjige o Jobu i Knjige razgovora.Njegove knjige su bile glavna literatura za obrazovanje sveštenstva u srednjem veku.
Sačuvana je i 854 Grgurovih pisama, uključujući 20 pisama biskupima u Iliriku. Za hrvatsku istoriju posebno je važno pismo iz jula 600. upućeno biskupu Maksimu u Solinu, u kojem se javlja da su Sloveni došli u Istru. Tim pismom počinje niz izvora za hrvatsku istoriju u novoj domovini. Grgur je u liturgiji dao konačan oblik Rimskom kanonu, koji se i danas koristi, a do Drugog vatikanskog sabora bio je i jedini.
Umro je 12. marta 604. godine, a njegov dan smrti bio je u mnogočemu kalendarska orijentacija. Još za vreme života bio je na glasu svetosti , a posle njegove smrti se samo povećavao. Nepoznati pesnik ga naziva „božjim konzulom“. Sv. Isidor Seviljski, uključujući i njega među poznate ličnosti, kaže da mu je među naučiteljima retko ko ravan. Za crkvenog naučitelja proglasio ga je 1925. godine. papa Bonifacije VIII., i štuje se kao svetac zaštitnik obolelih od kuge, grčeva, muzičara i pevača, učitelja.
Liturgija ističe Grgurovu mudrost.To je snažno naglašeno i zbornom molitvom koja glasi: „Bože, ti milostivo brineš o svom narodu i upravljaš njime s ljubavlju. Po zagovoru svetog Grgura pape podari duh mudrosti onima kojima si poverio upravu: da se pastiri zauvek raduju što njihovo stado napreduje u svetosti
