Sveti Ilija, rodom iz Tisbe, i zato ga često nazivaju Tisbianom. Živeo je i radio u 9. veku pre nove ere, za vreme vladavine bezbožnog Ahava. Iz ekonomskih i političkih razloga, Ahav je za ženu uzeo Feničanku Jezabelju, koja je uz napredak i materijalno blagostanje donela sa sobom svoje varvarske običaje i paganska božanstva. Izraelski narod, u svojoj raskoši i luksuzu, zaboravio je veru u jedinog Boga. Jahve tada govori kroz usta svog proroka Ilije, čiji se glas pojavljuje kao grom iz vedra neba. Beskompromisan, žestok, odlučan. Strog i u kožnoj odeći nije se ustezao ni pred kakvim izazovom, nije bežao od ljudi, a kada se sklonio u pustinju, učinio je to samo da bi obnovio snagu za borbu protiv paganskih običaja. U pustinji mu je gavran donosio hranu.
Njegovo ime na hebrejskom jeziku znači „Jehova je moj Bog“, prorok Ilija se zalagao za ovu istinu celog svog života. Bio je bolno usamljen u svojoj borbi. I on je doživeo mnoga razočarenja i poraze, tako da se ponekad bunio i dizao glas ka Bogu, vapajući jednom: “Već mi je svega dosta, Jahve! Uzmi dušu moju, jer nisam bolji od otaca svojih.” Bog ga je, međutim, uvek iznova krepio i podizao u veri.
U Sarepti Sidonskoj Iliju je nahranila udovica kojoj je molitvom oživeo umrlog sina. Posle tri sušne i gladne godine, Ilija se vratio kod Ahava i izazvao 450 Valovih sveštenika na dvoboj. Na gori Karmilu, pred Ahavom i mnoštvom naroda, pripremili su dva junca na dva oltara. Tada je Ilija rekao: „Sada prizovite svoje bogove, a ja ću prizvati svog Boga Jehovu. Onaj koji pusti vatru na žrtvu pravi je Bog.“ I Valovi sveštenici počeše da viču od jutra do podne: „Vale, čuj nas!“ Ali odgovora nije bilo. Ilija im se rugao: „Vičite jače, možda vam bogovi spavaju!“ A oni su vikali još jače i sekli se noževima. Pred veče, Ilija je iskopao jarak oko svog oltara, polio sve puno vode i molio se: „Jehova, pokaži danas da si Bog Izrailjev!“ Tada je vatra pala s neba, spalila žrtvu na oltaru i osušila vodu u jarku. Sav narod je pao na zemlju vičući: „Jehova je Bog!“ Nakon toga se Ilija molio za kišu i padala je jaka kiša. Kada je došlo vreme da Ilija napusti Zemlju, uze učenika Jeliseja sa sobom, dođoše do reke Jordana, Ilija udari plaštom u vodu, ona se razdvoji na jednu i na drugu stranu i pređoše po suvom. Oni su krenuli dalje i iznenada su se pojavili ognjeni konji i kola i Ilija je počeo da se diže s njima prema nebu. Prema Svetom pismu, Ilija nije umro, nego je bio uznesen na nebo.
Kod Preobraženja Isusovog na Tavoru, u opisu trojice jevanđelista, nalazimo Mojsija i Iliju, kao najznačajnije ličnosti Starog zaveta. U svojoj poslanici Sveti Jakov opisuje Iliju kao uzor uspešne molitve: “Mnogo može molitva pravednika ako je žarka. Ilija je bio čovjek koji je patio kao i mi; usrdno je molio da ne bude kiše; i nije pala na zemlju tri godine i šest mjeseci. Zatim je ponovo molio, pa je nebo dalo kišu, i zemlja je donijela svoj rod” (Jak 5, 16b-18). Značajno mesto pripada proroku Iliji u hrišćanskoj tradiciji i u delima Svetih Otaca. Posebno ga poštuju karmelićani. U narodnom verovanju, Ilija zapoveda gromovima, pa se naziva i Ilija Gromovnik i štiti od oluja, munja i vatre. Posebno je poštovan u Slavoniji, Bosni i Hercegovini, a zaštitnik je i Đakovačko-osječke nadbiskupije. Poštuju ga katolici ali i drugi hrišćani, a važan je i među Jevrejima i muslimanima.