Sveti Ivan Maria Vianney, poznat kao Arški župnik, rođen je 8. maja 1876. godine. u malom francuskom selu Dardili, nedaleko od Liona. Seljačka porodica iz koje je potekao bila je duboko hrišćanska, uvek spremna da pomogne siromašnima i prosjacima. Njegovo detinjstvo i rana mladost bili su u senci događaja francuske revolucije, koja je zabranjivala svaki oblik verskog života. Ali ga to nije sprečilo da napreduje u pobožnosti, nego je redovno tajno išao sa svojim roditeljima na svetu misu, a na veronauku je išao pešice, hodajući noću kilometrima i kilometrima. Prvu pričest primio je u štali.
Posle revolucije, jedan pobožni sveštenik je došao u obližnje mesto i primetio u mladom Vianneyu plemenitu dušu otvorenu za Božije podsticaje. Uzeo ga je sa sobom sa namerom da ga pripremi za sveštenika. To je teškoišlo jer Vianney nije bio nadaren. Bio je nepismen do svoje 17 godine, samo je zahvaljujući razumevanju i mudrosti onih sveštenika koji su u njemu videli puno više od onoga što su obično ljudi videli, upisao je teološke studije, ali su se prepreke itekako nastavile.
Pošto je zaista želeo da postane sveštenik, mladić je otišao na hodočašće, proseći do obližnjeg svetišta gde je bio grob sv. Franje Regisa. To svečev zagovor, isprošen hodočašćem, toliko mu je pomogao da je posle toga napredovao u učenju, bar toliko da više nije padao u malodušnost. Međutim, profesori u sjemeništu su ga obarali skoro na svakom ispitu. Veoma smelim zauzimanjem generalnog vikara iz Liona, Vianney je ipak zaređen za sveštenika.
Tako je Crkva u njegovoj osobi dobila vrednog sveštenika, pastoralnog radnika i sveca. Zaređen je u avgustu 1815. godine a postavljen je za kapelana u mestu gde se spremao na sveštenički poziv. Tu ga je njegov prijatelj sveštenik uveo još dublje u molitveni i asketski život, kao i u pastoralni rad. Tri godine nakon toga postavljen je za župnika u Arsu, siromašnom i verski vrlo zapuštenom mestu nedaleko od Liona, s obrazloženjem da u toj župi nema mnogo ljubavi prema Bogu. Postao je duboko svestan da on mora uteloviti Hristovu prisutnost i svedočiti Božije milosrđe: „Gospodine, daruj mi obraćenje moje župe. Spreman sam da trpim šta god Ti želiš do kraja života!”. “Ne treba mnogo govoriti da bi se dobro molilo“, govorio je, „znamo da je Isus u tabernakulu. Otvorimo mu svoja srca, radujmo se u njegovoj svetoj prisutnosti. To je najbolja molitva.“ I pozivao bi ih: „Dođite na Svetu Pričest braćo I sestre, dođite Isusu. Dođite da živite od Njega, da biste živeli sa Njim … Naravo, niste Ga dostojni, ali vam je potreban !“ S tom molitvom je krenuo u svoju misiju.
Tu je ostao 40 godina, sve do svoje smrti. Bez uobraženosti i nadmenosti, živeo je jednostavan život pobožnog župnika, pun molitve i pokore, nosio je kostrijet i hranio se samo krompirom. Pomagao je svima koji su bili u nevolji, a posebno se njegovo dobročinstvo i razumevanje župljana kao i svih drugih koji su mu dolazili, osetila u svakodnevnom klanjanju Hristu u euharistijskoj žrtvi, kao i u višesatnom ispovedanju, koje je često bilo i više od dvanaest sati, bio je kao sjajna zvezda koja je pokazivala put u nebo. Tako je svojim životnim primerom i vođenjem u duhovnosti i pobožnosti obratio mnoge.
Ars jeu narednom vremenu postao stecište mnogih hodočasnika koji su došlazili da se nadahnu na tom izvoru duhovne lepote koja je izlazila iz tog jednostavnog župnika koji se nikada nije izdigao iznad bilo koga drugog. Njegovi biografi kažu da je znao da čita ljudske misli, pa je u tom smislu bio poseban blagoslov za sve koji su dolazili njemu na ispovest. Takođe, za života mu se pripisuju mnoga čuda. Prvo čudo koje je učinio bilo je umnožavanje brašna.
Preminuo je 4. avgusta 1859. godine. posle 42 godine župničke službe, u 73. godini života u ranim jutarnjim satim. Papa Pio X ga je 1905. proglasio blaženim, a papa Pio XI proglasio ga je svetim 1925. Godine. Njegovo telo je ostalo neraspadnuto. Zaštitnik je sveštenika, ispovednika i župnika.