Danas se Crkva seća sv. Josipa Kupertinskog, zaštitnika studenata i učenika koji se pripremaju za ispite. Kao i Isus, rođen je u štali 1603. godine u Kupertinu u italijanskoj pokrajini Pulja i dobio je ime Đuzepe Marija.
Živeo je u velikom siromaštvu, a školovanje je morao da prekine zbog bolesti zbog koje je skoro pet godina bio nepokretan. Možda je njegova intelektualna zaostalost bila posledica ovoga. Iako je izuzetno naporno radio i mnogo učio, nije mogao da savlada ni najjednostavnije predmete, što je naravno izazvalo podsmeh njegovih školskih drugova. Svim srcem je želeo da postane sveštenik, ali niko nije hteo da ga primi zbog njegovih slabih intelektualnih sposobnosti i izuzetno niskog obrazovanja. Prvo su ga odbili konventualci, a onda su se kapucini smilovali i prihvatili ga, ali su ga i pre završetka novicijata otpustili kao nepodobnog. Njegov ujak otac Donato Kaputo bio je redovnik konventualac, koji je osnovao samostan u Groteli, videći s jedne strane Josipovu istrajnost i pobožnost, a s druge neadekvatnost u odnosu na druge reovnike, odlučio je da ga primi u zajednicu kao trećoredca i pomoćnika ostaloj braći . Vremenom mu je, međutim, dozvoljeno da položi redovničke zavete, a potom je i zaređen za sveštenika. Bio je veliki pokornik i molitelj, a i u najtežim trenucima bio je poslušan redovnik. Bog ga je udostojio čestih, izvanrednih darova, posebno zanosa i dara levitacije. Zvali su ga „leteći svetac”. Moglo bi se reći da je dobar deo života proveo „u vazduhu”. Ovi zanosi i „letovi“ dešavali su se naročito za vreme Euharistije i povodom raznih praznika i svečanosti. Znao je tako, na primer, dok služi svetu misu, da upadne u stanje levitacije, odnosno uzdizanja iznad zemlje ili iznad oltara, kao spoljašnji odraz onoga što je doživeo u sjedinjenju sa Bogom kroz euharistijsku žrtvu. Zbog toga je morao da se pojavi pred crkvenim istražnim sudom, koji je imao zadatak da proveri autentičnost ovakvih zanosnih stanja, i dešavalo se da bi bio podignut sa zemlje i pred njima, otklanjajući tako svaku sumnju. Ipak, da ne bi zbunio vernike, iz Grotela je poslat u drugi samostan, u Asiz, gde je proveo narednih 14 godina. Međutim, i tamo su se levitacije nastavile i na njemu su se videle druge Božije milosti, tako da su ljudi često dolazili kod njega za savet. Ponovo je preseljen, prvo u Pietrarubiju, a posle izvesnog vremena u Osimo, mesto u centralnoj Italiji, nedaleko od luke Ankona. I tamo je, po svedočenju mnogih, učinio mnoga čudesa, živeo je vrlinskim, samoodricanim i pokornim životom. Kada je bio u ekstazi, morao je da peva, a kada je počeo da se razboljeva, u ćeliju su mu stavili orgulje. Neko bi mu svirao, a on bi pevao. Tako je i umro na današnji dan 1663. godine. Nije napisao nijedno veliko delo, nije ostavio ni jedan red, nije uveo nikakve novine u pastoral, nije bio ni naučnik ni diplomata… U stvari, nedostajala mu je i ta prosečna sposobnost da upravlja životom. Pa ipak, odmah po njegovoj smrti svi su znali da je umro svetac! Ono što je nosio u sebi bilo je izobilje izuzetnih mističnih pojava kojima je Bog pratio njegovu unutrašnju svetost. Papa Benedikt XIV. proglasio ga je blaženim 1753. godine, a za sveca ga je proglasio papa Klement XIII. 1767. Godine