Sveti Jovan Galberto je rođen oko 985. godine u Firenci kao sin plemićke porodice Visdomini. Odgajan je kao ratnik, a u to vreme u razjedinjenoj Italiji bilo je mnogo svađa koje su se rešavale oružjem. Zato je ratnički zanat bio uobičajen. Tražio je ubicu svog brata i našao ga na Veliki petak. Ubica je kleknuo pred njim i molio za oproštaj. Nasuprot svim običajima, Jovan mu je oprostio i pustio ga. Ušao je u obližnju crkvu, kleknuo ispred velikog raspeća i video Isusa kako mu saginje glavu u znak odobravanja njegovog oproštaja. Tada se dogodila velika promena u njegovoj duši – prava metanoja – i rešio je da služi samo Hristu.
Otišao je u benediktinski samostan u San Minijatu u Firenci gde je primljen za subrata. Kada je opat koji ga je primio u samostan umro, na čelo zajednice je došao čovek koji je to mesto platio novcem samom nadbiskupu. Jovan je tada došao u sukob sa svojom savešću – da li da sluša čoveka koji je na takav način došao do mesta opata? U to vreme i Opštu Crkvu je rastrgao porok simonije: kupoprodaja crkvenih počasti preko kojih su mnogi nedostojni ljudi dolazili na rukovodeća i visokoodgovorna mesta, a da za njih uopšte nisu imali potrebne osobine. Posle savetovanja sa jednim firentinskim pustinjakom, Jovan je napustio samostan i otišao u samostan Kamaldoli kod Areca, nadajući se boljim okolnostima, u kojima nije pogrešio. Tamo je shvatio da ga Bog podstiče da osnuje novu redovničku zajednicu.
Kada mu je redovnica Ita poklonila zemlju 1038. godine, on je na njoj podigao samostan Valombroza i osnovao ogranak benediktinaca koji je dobio ime po samostanu. U samostanu se pazilo na kućnu disciplinu, tišinu, siromaštvo u hrani i odeći. Uveo je i vreme novicijata, koje je inače palo u zaborav u benediktinskim samostanima. To je Jovana Galberta učinilo velikim obnoviteljem benediktinskog života.
Dobri duh iz Valombroze se dalje širio, pa je Jovan bio zamoljen da osnuje nove samostane ili obnovi postojeće. Pored samostana, podigao je i konake i ubožnice za siromašne i bolesne. Naredio je starešinama samostana da ne odbijaju sirotinju i ne ispraćaju ih praznih ruku. I sami redovnici su bili siromašni, ali su svoje siromaštvo delili sa onima koji su u nevolji. Jovan je pomagao i pape u borbi protiv simonije. Iako pre stupanja u redovnički život nije umeo ni čitati ni pisati, a nije imao ni posebno obrazovanje, to je nadoknadio u redovništvu i postao mudar duhovnik, ispunjen Duhom Svetim. Jovan Galberto je preminuo 12. jula 1073. godine u samostanu San Mikele Arkanđelo Pasinjano. Za sveca je proglašen 1193. godine.