Danas se sećamo jednog od najvećih dobrotvora, diva nepatvorene hrišćanske ljubavi Sv. Kamila de Lelis. On je zaštitnik svih bolnica, bolničara, bolesnih i umirućih. On zapravo nije bio predodređen za sveca. Rođen je 25. maja 1550. godine u Abrucu u Italiji. Sa 12 godina ostao je bez majke, a otac je morao često da odsustvuje zbog posla, pa je imao problema sa vaspitanjem sina koji nije baš mario za školu i obaveze. Često je lutao, kartao i živeo sam.
Otac ga je dao u vojsku da bi ga bar malo ukrotio i doveo u red. Kada je trebalo da se odigra bitka kod Lepanta, i otac i sin su hteli da učestvuju, ali su se na putu za Ankonu obojica razboleli. Otac je preminuo, sin je uspeo da se oporavi, ali je kao trajna posledica ostala gnojna rana na nozi. Uplašen od ovoga, zarekao se da će, ako ozdravi, postati franjevac.
Kada mu se stanje sa ranom popravilo, umesto u samostan, pokušao je da se prijavi u vojsku, ali ga nisu primili. Nekoliko puta je prekršio zavet, smenjujući boravak u bolnici Sv. Jakova i u raznim vojskama koje su ga još primale. Na kraju je završio na prosjačkom štapu, pa ga je jedan čovek angažovao da pomogne u izgradnji kapucinskog samostana. Prvi put u ovom poslu osećao se smireno i zadovoljno, iako mu je bilo teško da se privikne na disciplinu. Prilikom posete drugom kapucinskom samostanu doživeo je potpuno obraćenje, pa su ga kapucini primili za pripravnika. Međutim, zbog zloćudne rane na nozi, nisu mogli da ga prime u red, iako su njegovo ponašanje i iskrena duhovnost svima bili dragi i podsticali ih na veću revnost u redovničkom životu.
Shvatio je da ništa neće biti od toga da bude redovnik u franjevačkom redu, pa se u potpunosti posvetio služenju i nezi bolesnika u bolnici sv. Jakova u Rimu. Tamo je bio srdačno primljen, jer je njegovo služenje bolesnima bilo divno brižno i požrtvovano. Njegov odnos prema pacijentima bio je divan. Najčvršće je bio ubeđen da u bolesniku služi samom Hristu, pa je ponekad, posmatrajući bolesnika, padao u ekstazu. Kada bi ga pacijent zamolio za uslugu, on bi odgovorio: „Ne treba da me moliš za to, već da mi zapovedaš, jer sam tvoj sluga!“ Stoga je svetitelj svoju službu bolesnicima često vršio klečeći. U tome su mu se pridružili još neki prijatelji laici i jedan sveštenik. Hteo je da sa njima osnuje društvo za zbrinjavanje bolesnika, ali mu nisu dozvolili jer nije imao obrazovanje i bio je laik. Stoga je njegov ispovednik Sv. Filip Neri zamolio Kamila da uči i postane sveštenik. On je to učinio i tako postao osnivač Družbe za služenje bolesnika, a mnoštvo onih koji su, kao i on, želeli da služe bolesnima, neprestano mu se pridruživalo.
Kamilo je preminuo 14. jula 1614. godine u Rimu. Papa Benedikt XIV. godine 1742. proglasio ga je blaženim, a četiri godine kasnije proglašen je za sveca. Papa Lav XIII. proglasio je 1886. Sv. Kamila zaštitnikom svih bolnica, bolničara, bolesnih i umirućih. Zbog rana na nogama koje nisu u potpunosti zarasle, postao je zaštitnik i tih bolesti. Taj divni svetitelj ljubavi prema bližnjem nazvao je svojih pet bolesti pet Božijih milosti prema njemu. U njima je video ljubav Božju, koja će od stradanja proizvesti čudesna dela. Njegov život i delo jedna je od najsjajnijih stranica u istoriji Crkve.