Danas Crkva proslavlja sv. Klaru, sledbenicu sv. Franje Asiškog, rođenu 1193. godine u Asizu, osnivačicu Reda klarisa – jednog od najstrožih redova u katoličkoj crkvi. Da izbegne brak koju su joj namenili najbliži rođaci, Klara je u noći na Cvetnu nedelju 1211. pobegla u. Porcijunkulu gde ju je čekao Franjo i njegova prva subraća, među njima i Klarini rođaci Rufin i Silvester. Franjo ju je potom ošišao i obukao smeđi habit, kao znak da od sada pripada samo Hristu Zaručniku.
Nakon toga ju je odveo u Bastiju, u jedan benediktinski samostan gde je ostala narednih 15 dana. Tu joj se pridružila i rođena sestra Janja, koja je takođe htela da sledi Hrista. Posle toga su obe prešle u drugi samostan. Franjo je posle Klaru i sve njene sledbenice koje su joj se pridružili u međuvremenu, smestio u samostan u blizini crkve sv. Damjana, koji je iz 1215. godine matična kuća klarisa.
Kada je Sv. Franjo je boravio u Asiziju, često je posećivao Klaru i njene sestre i poučavao ih. Klara ga je više puta žarko molila da jede s njom jedan obrok. On je to stalno odbijao. Njegova braća su ga opomenula da nije dobro ni pred Bogom što toliko odbija sestru Klaru u tako jednostavanoj molbi, a dobro znaju da bi on za nju učinio mnogo više kada bi ga zamolila.
Franjo je uvideo koliko su ga I braća za ovo molila, pa je odlučio da pored crkve sv. Marije od Anđela ili Porcijunkule, u kojoj je Klara postala Hristova nevesta, pripremi to jelo. Klara je došla sa jednom sestrom i pošto se pomolila u crkvi, svi su seli za večeru, prostrtu jednostavno na golom podu. Već pri prvom zalogaju Franjo je počeo da zanosno propoveda o Bogu, što se prenelo I na sve prisutne. Ljudi iz okoline videli su crkvu Porcijunkulu i šumu oko nje u plamenu, pa su požurili da je gase I spasavaju. Kada su stigli do male crkve, videli su da to nije nikakav spoljašnji plamen. Ušavši unutra, našli su svetu braću I redovnice u zanosu molitve i kontenplacije.
Klara je upravljala svojom zajednicom 42 godine. Nosila je pokornički pojas, spavala na goloj zemlji ili gomili granja, sve dok joj sveti Franjo nije zapovedio da mora da koristi slamu. Bila je skromna u hrani, neprestano je postila. Čak ju je i sveti Franjo morao podsticati na blaži oblik. Kada su Saraceni pohrlili da unište samostan, Klara je, iako bolesna, dozvolila da je odnesu do izlaznih vrata, držeći u rukama posudicu sa Presvetim oltarskim sakramentom. Videvši to, Saraceni su se povukli. Slikari uglavnom oslikavaju taj trenutak iz Klarinog života.
Sveta Klara je najveći deo svog života provela u bolesti. Nije tužila jer je više volela da leči druge. Živeli je zatvoren način života unutar uskih zidina malog samostana u Asizu. Bila je žena molitve i živela je ceo svoj život u žarkoj veri u Boga jer je znala da je on voli. Nije joj trebalo mnogo materijalnog bogatstva jer je verovala da će se Bog pobrinuti za sve njene ovozemaljske potrebe. Bog nikada nije pustio da klone. Za ovakav način života potrebna je duboka vera, ali svako ko pokušava da živi u zavisnosti samo od Božije dobrote, ubrzo upoznaje radost jednostavnosti. Sveta Klara kaže sestrama, ali i svima nama: „Ljubite Gospodina i Isusa, koji je za nas bio raspet, iz dubine srca, i neka pomisao na Njega nikada ne napusti tvoj um. Neprekidno razmišljajte o tajni krsta. Ne bojte se, moje ćerka! Bog, koji je veran u svim svojim rečima i svet u svim svojim delima, izliće svoje blagoslov na vas. On će biti vaš pomoćnik i najbolji savetnik. Bog je naš spasitelj i naša večna nagrada.” Sveta Klara je jednom ležala bolesna u svojoj ćeliji. Sveštenik joj je doneo svetu sričest. Sestra Franciska, koja je bila prisutna, primetila je veliko svetlo iznad Klarine glave, a na mestu hostije pojavio se prelepai Dečak. Sveta Klara je posle pričesti obilno lila suze, kao i obično, a rekla je i ove reči: „Svemogući Bog mi je danas podario veliku milost. “
Zbog načina života, gladovanja i fizičkih patnji, umrla je 11. avgusta 1253. godine. godine i punih 600 godina njeno telo počivalo je duboko ispod crkve klarisa u Asizu, dok papa Pio IX. nije naredio da joj se otvori grob i da se uzmu mošti. Papa Pio XII. je 14. februar 1958. godine. proglasio Svetu Klaru za nebesku zaštitnicu televizije. Zbog mnogih čuda i čudesnih isceljenja koja joj se pripisuju, već za života postala je veoma popularna u narodu, koji je priziva u teškim situacijama i bolesti