Danas je sv. Ljudevit kralj, poznat kao Luj IX, bio je najbolji predstavnik francuske kraljevske dinastije Kapetovića. Kao kralj, vladao je mudro i pravedno. Odlikovao se duhom pokore i molitve i ljubavi prema siromašnima. U upravljanju kraljevstvom nije težio samo miru među narodima i vremenskom dobru svojih podanika već i o njihovoj duhovnoj koristi. Rođen je 1214. godine i kralj je postao sa samo 12 godina. Zbog njegove mladosti, vladala je jedno vreme kao regentkinja njegova majka Blanka Kastiljska, sveta i žena puna vrlina, koja ga je vaspitala u pravom hrišćanskom duhu.
Na molbu Ivane od Navare, žene kralja Filipa Lepog, Ljudevitov prijatelj Žan de Žoinvil je napisao njegova sećanja na krstaški rat u kome je učestvovao i Ljudevit. Delo je postalo najpoznatija kraljeva biografija.
Duboka vera, u koju ga je uvela majka, pomogla je Ljudevitu da se razvije u uravnoteženu ličnost. U ljubav i skladanom braku sa suprugom Margaritom Ljudevit je dobio jedanaestoro dece: pet kćeri i šest sinova. Imao je vremena za svoju decu: svako veče, posle molitve, upućivao ih je na vernički i pošten život. Zajedno sa suprugom otišao je na prvo putovanje u ciljuda oslobodi Svetu zemlju. Međutim, on je priveden i nakon puštanja se vratio u domovinu.
Ljudevit je u kraljevstvu preduzimao razna preuređenja; između ostalog okončao je i pravni dvoboj. Osnovao mnoge bolnice i samostane. U srcu Pariza dao je da se sagradi dragulj – crkvicu Sainte-Chapelle, kao moćnik od svetlosti i vitraža, gde je planirao da pohrani mošti muke Hristove, posebno trnovu krunu. Svojoj sestri blaženoj Izabeli, koja se odlučila za samostanski život sestara klarisa, dao je zemljište na kojem je bio sagrađen samostan tog reda.
Doba Ljudevitovog kraljevstva poznato je kao doba kulturnog, intelektualnog i teološkog razvoja. Rado je primiao tada najpoznatije teologe sv. Bonaventuru i sv. Tomu Akvinskog. Suosnivač je čuvenog univerziteta Sorbona u Parizu. Pažljivo je pratio završetak pariške katedrale Notre-Dame.
Ljudevitova legendarna ljubav prema siromašnima i bolesnima kao I redovnicima koji su dobrovoljno prigrlili siromaštvo nije bila samo simbolična. Svaki dan je hranio i do dve stotine siromašnih, a nekoliko puta nedeljno bi i sam posluživao nekolicinu, dok bi trojica srećnika uvek jela za njegovim stolom. Posećivao je i služio bolesne, uključujući i obolele od kuge. Pobrinuo se da bi hrišćanski mučenici bili dostojno sahranjivani a i sam je nosio njihova tela koja su se već raspadala. Njegovo poštenje ništa manje nije dolazilo do izražaja i u odnosu prema neprijateljima, Saracene kojima bi održao obećanu reč. Prosto je prirodno da je čovek takve vere i takvih vrlina pristupio franjevačkom bratstvu.
Predvodeći krstaški rat sa željom da oslobodi Hristov grob, Ljudevit se razboleo i umro u Tunisu 25. avgusta 1270. godine u 56. godini života. Za života je uživao glas sveca. Za sveca ga je proglasio 1297. godine Papa Bonifacije VIII. On je zaštitnik Franjevačkog svetovnog reda (trećoreci), Francuske i frizera.