Uvod
Suočeni sa brojnim problemima koji opterećuju današnje vreme, pitanje lepote izgleda da je u izvesnom smislu sekundarno. Ali lepota ima svoju moć zabeleženu u mnogim oblastima života: posebno u svetu reklama i mode, uopšte u društvenom životu, a zatim i u religiji, ona i dalje igra posebnu ulogu. U stvarnosti, lepota je dvosmislena: ona je istovremeno neodoljiva i sporedna, suštinska i ukrasna. O lepom se raspravlja, traži se, žudi se za lepotom. U lepotu se polažu mnoge nade. Reči velikog ruskog pisca Dostojevskog danas postaju aktuelne – lepota će spasti svet. Međutim, ova izjava je i pitanje: kako će lepota spasti svet? U estetskim vrednostima – koje se manifestuju pre svega u umetnosti – da li zaista postoji nešto „spasonosno“ što može ponovo da spoji čoveka i njegov svet i odvede do celovitosti?
Spasti lepotu?
Lepota je večno aktuelna. Ona je „stara i nova“ (nova et vetera). Savremeni čovek je neumorni tragač za lepotom. To dokazuje mnoštvo primera. Poseta većim turističkim destinacijama podrazumeva upoznavanje spomenika i mesta od umetničkog i kulturnog značaja. Tu svakako spada i poseta crkvama, katedralama, svetinjama, jer su one neizostavni deo identiteta mesta i ljudi. Danas su poznate evropske crkve pune turista – tragača za lepim ili „lepim atrakcijama”, radoznalaca sa fotoaparatima željnim da „čuju”, „vide”, „snime” svoju posetu mestu. Neki će primetiti da su crkve „postale muzeji“ jednog slavnog, ali ogromnog vremena u kome ljudi danas ne dižu ruke u molitvu, već na fotografisanje. Ipak, crkve svojom umetnošću govore o tajni koju slave: one su i dalje mesta gde se lepo susreće pod okriljem svetog i uzvišenog.
Uporedno sa potragom za lepotom, raste i broj pesimističkih prognoza o sumraku pravih estetskih vrednosti. Čuli smo kako se „o lepoti ne raspravlja“, jer svako ima svoje viđenje lepote. Tako dolazimo do zaključka da je lepota subjektivna – kriterijumi lepote zavise od individualnog i ličnog ukusa. Dakle, slede druge karakteristike: lepota je postala višestruka, fragmentarna, potrošna….
Neki autori s pravom izokreću pitanje – može li lepota spasti svet – u pitanje: može li se spasti lepota?[1]
Praznine, nesigurnosti, strast za trošenjem i uživanje odjekuju u potrazi za lepim. A umetnost je postajala sve više konzumeristička, dekorativna, prazna. Iskazuje usamljenost, bunt, sudbinu savremenog čoveka, ali prestaje da bude prostor susreta sa višnjim vrednostima istine lepote. Konačno, umetnost je uvek bila duboko povezana sa svetim. Ali sveto je u doba sekularizma nestalo i iz umetnosti i iz ljudskog sveta. Sve do modernog vremena, Crkva je bila privilegovano mesto umetnosti, ne samo zato što je mogla da finansira umetničku delatnost, već i zato što je vera bila njeno sopstveno mesto umetnosti. To ne znači da je umetnost bila ograničena verom, već da je umetnost neprestano prožimala, izražavala i stvarala prostor za doživljaj svete lepote.
U novije vreme umetnost se odvojila od ovog izvora i prestala da se bavi „religioznim temama“, dok su crkve i crkvene zajednice ostale prepuštene svom istorijskom nasleđu i uglavnom nesuglasicama kako kroz umetnost pripovedati veru, kako se inkarnirati u današnjoj kulturi. Odvajanje umetnosti od vere ostavilo je traga i na umetnosti i na veru. Vera je lišena svoje izražajne snage, jezika koji je pripovedao, slavio, objavljivao lepotu Otkrovenja Božijeg u Hristu. Umetnost je, sa druge strane, lišena svog centra: postala je trivijalna i istovremeno beznačajna… nesposobna da nagovesti neki drugi svet. Zadovoljna je time što je površna, dekorativna, zabavna… Trudi se da bude korisna i utešna, ponekad provokativna. Zaista, umetnosti je danas potrebno spasenje jer se udaljila od svoja dva izvora: svetog i lepog.
Lepota svetog
Lepota je duboko utisnuta u život vere. Ovo svedočanstvo je evidentno u temeljima zajedničkog nasleđa hrišćanske kulture. Bez umetničkog nasleđa izraslog iz vere, naša kultura je potpuno nezamisliva. Umetnost je živo svedočanstvo o aktuelnosti vere, o njenoj životvornoj moći da svim ljudima podari zaklon svetoga u kome će moći da obnove svoje ljudsko lice i da život učini otvorenim Bogu.
Sveta umetnost — slikarstvo, skulptura, muzika, arhitektura — prenosila je izvanredan osećaj uzvišenog. Već je grčki filozof Platon zaključio da je lepota neodvojiva od uzvišenog. I uzvišeno uslovi „drhtanje“, a ne samo zadovoljstvo. Lepota odvodi čoveka od njega samog u stanje čuđenja i fascinacije – u kontemplaciju „čudesne lepote“ (thaumaston kalon), „božanske lepote“ (theion kalon).[2] Doživljaj lepote u sebi nosi „treptanje” večnosti, što znači iskorak iz subjektivnih horizonata, susret sa drugom realnošću koja dolazi i javlja se kao krajnja destinacija. Umetnost je mesto susreta. Kada se sretnu sveto i lepo, tada nastaje „novo nebo i nova zemlja“, gest vere u kojoj živi Bogo-čovečansko zajedništvo.
Dela sakralne umetnosti postaju susret sa pitanjem same istine o Bogu i čoveku. Oni prepoznaju čežnje, nade, veru u ono što nas prevazilazi, ali se otkrivaju u licu Hristovom. Sveta umetnost nas uči da gledamo i slušamo, da osećamo na horizontu Tajne Božije. Ona nema za cilj da pobudi neko površno osećanje, već naprotiv da „očara” svojom plemenitošću, da nas „uvede” u dublji uvid u Božiju istinu i istinu o nama samima i da nas trajno drži otvorenim za sveto. Uzvišenost svete umetnosti zavisi upravo od sposobnosti da bude prostor za kušanje lepote koja se otkriva u dobroti svekolike tvorevine, a posebno pokazane u liku Hristovom, u njegovim spasonosnim rečima i gestovima. Privlačnost svete umetnosti, dakle, ne zavisi ni od spoljašnjeg sjaja ni od ličnih ukusa: ona proizilazi iz istine da je Bog postao čovek i ostao trajno vidljiv očima vere. Dakle, sveta umetnost pripoveda, objavljuje i dovodi do lepote vere. To nas dovodi u kontakt, u gledanje i slušanje Reči koja je postala telo.
Kenotična lepota
Ako bolje pogledamo istoriju hrišćanske umetnosti, videćemo da je ona duboko dvosmislena: hrišćanska umetnost oličava jedinstvenu estetiku ukorenjenu u liku Isusa Hrista, raspetog i vaskrslog. Lepota je stoga povezana sa „poniženjem“ (kenosis) i slavom (gloria). Ova kontradiktornost u celini karakteriše hrišćansku umetnost od samog početka.
Lepota projavljena u Hristu je lepota krsta. Može li se lepota povezati sa patnjom i smrću? U Četvrtoj pesmi o Slugi Jahvinom (Iz 53, 2-5) nalazimo odgovor:
„Ne bijaše na njem ljepote ni sjaja
da bismo se u nj zagledali,
ni ljupkosti da bi nam se svidio.
Prezren bješe, odbačen od ljudi,
čovjek boli, vičan patnjama,
od kog svatko lice otklanja,
prezren bješe, odvrgnut.“
Ključ za prepoznavanje ove „prezrene lepote“ je vera. Sv. Avgustin će reći: „za nas koji prodiremo, on je svuda lep: lep u rukama svojih roditelja, lep u svojim čudima, lep u bičevanju, lep u trenutku kada predaje svoj duh, lep u nošenju krsta (pulcher in patibulo), lep na nebu. Ključno je „za nas koji prodiremo“, odnosno za nas koji u veri vidimo i dolazimo do lepote. Estetika krsta nije povezana sa zahtevom da spoljašnja lepota obuče svoj smisao. Više voli da se razvija iznutra, iz istine vere i događaja Isusa Hrista. Zato hrišćanska umetnost nije uvek vodila računa o formalnoj harmoniji, već o lepoti istine koja se oslobađa kroz prizore, slike i likove.
Kenotička lepota je karakteristična za raspeće, taj najčešći simbol i ikonografski prikaz Hrista. Hristovo poniženje potpuno zamagljuje „slavu“ i „lepotu“ onoga koji je „najljepši među sinovima ljudskim“ (Ps 45, 2). U raspećima su lepota i poniženje, patnja i nada, smrt i život predstavljeni u jedinstvenoj simbiozi. Lepota krsta je poslednji izraz ljubavi koja je dostigla najdublju tačku ljudskog postojanja – do smrti. Lepota krsta je paradoks u kome se projavljuje „premudrost Božija i sila Božija“.
Hrišćanskoj umetničkoj tradiciji je veoma poznata „kenotička estetika” koja se fokusira na Hrista – čoveka bola. Odanost Hristovom stradanju duboko je upisana u sledovanju Hristu, u učešću u njegovom stradanju i proslavljanju. Slika Hrista raspetog zaustavlja nas u događaju posmatranja: kao da smo sami svedoci događaja, kao da se u nama ispunjava reč: „i gledat će onoga koga su proboli“. Ipak, to nije samo scena umiranja. Očima vere je dostupno da je to „trenutak slave“ o kome govori Jovan u svom Jevanđelju. Stradanje Hristovo je proslava: „I kada dođe čas da ga ti, Oče sveti, proslaviš“ – čitamo u Četvrtoj evharistijskoj molitvi. Krst slavni sjedinjuje u sebi muku i slavu, ili kako kaže jedna drevna crkvena pesma: tajna krsta sija.
Iz ovog i drugih primera jasno je da hrišćanstvo ne traži formalnu, privlačnu lepotu, već lepotu koja spasava. Pitanje lepote u hrišćanstvu – „šta je lepo“ – pretvara se u pitanje – „ko je lepota“.
Lepota slave
Priroda lepote u hrišćanskom smislu ne može se, dakle, svesti na konzumeristički „princip zadovoljstva“ („like“) ili površnu sentimentalnost. Hrišćanska lepota nije ni potrošna ni prolazna. Nosi besmrtnost u sebi. Lepota se ovaploćuje u otkrovenju svetoga, u projavi njegovog lica u Hristu. Hrišćanska umetnost je odgovor na pitanje – ko je lepota – izražena ikonografijom lica – pre svega lika Hristovog – pa onda likovima svetaca, sve do nas samih koji smo obuhvaćeni njihovim pogledima. Slike Hrista i svetaca svakako nisu ilustrativne prirode, nemaju nameru da prikažu već da uspostave odnos sa prikazanim. Slike nas vode u Tajnu, izvan vidljivog, hvataju nas u svoj događaj, pokazuju kako se spasonosna prošlost dešava ovde i sada, na nama. Parafrazirajući izjavu apostola pogođenih taborskim iskustvom viđenja proslavljenog Hrista, možemo reći i: „Dobro nam je ovdje biti“.
Prikazi Hrista – Svedržitelja živo osvetljavaju ovu slavljeničku logiku svete lepote. Umetnost je zapravo otisak slave koja se ogleda u Hristovom licu. Hristos nije samo čovek bola nego i proslavljeni Sin koji bdi i slavi zajedno sa Crkvom svojom. Na slikama je verno preneta istina o istinskom Hristovom božanstvu i istinskom čovečanstvu, koju je proglasio Halkidonski sabor. Hristos je „slika Boga nevidljivog i otisak bića njegovog“. Polazeći od principa da slika suštinski komunicira sa naslikanim, lice Hristovo je mesto projave slave Očeve, u njemu se otvara prostor za sagledavanje tajne. Nebeskom slavom sija lik Hrista – Svedržitelja. Njegovo lice je uvek u direktnom pogledu, sa širom otvorenim i naglašenim očima. Hristos blagosilja, a boje – plava, crvena i zlatna – na njegovoj odeždi i pozadini pokazuju uzvišenost njegovog božanstva i istinu njegovog čovečanstva. U hrišćanskoj ikonografiji zlato je sinonim za „čistu svetlost” u kojoj obitava Bog i sveti i po kojoj se upravlja zemaljska Crkva. Sve ove komponente su deo umetnosti kao proslave.
U hrišćanstvu lepota slavi susret Boga i čoveka. Ona je deo tog susreta. Umetnost, dakle, ne predstavlja samo „verske teme“, već prerasta u odnos vere – koja je u suštini – odnos sa Hristom. Taj odnos je crkveni, svetotajinski, sveobuhvatni. Umetnost ogleda, odnosno „čini vidljivom“ proslavljenu Tajnu i „uvodi“ svakog pojedinačnog vernika u proslavljenu Tajnu. U tom smislu, lepota koju hrišćanska umetnost oličava jeste lepota slave. Događaji koje on prikazuje ovenčani su slavljeničkim duhom. Lepota je ta koja nas poziva da izađemo iz sebe i sretnemo vaskrslog i proslavljenog Hrista. Srednjovekovni teolozi su bili toga dobro svesni kada su lepotu definisali kao „ono što oku prija” (quod visum placet) ili kao „sjaj istine” (splendor veritatis).
U stvarnosti, lepota umetničkog dela otkriva ono što je sv. Jovan opisao o svom iskustvu sa Hristom:
„Što bijaše od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojim, što razmotristmo i ruke naše opipaše o Riječi, Životu – da, Život se očitova, i vidjeli smo i svjedočimomo (…)“ (1 Iv 1, 1-4).
Umetnost je svedočanstvo odnosa – videti i čuti znači verovati. Ali videti i čuti znači i osećati. Za nas hrišćane i čula su pozvana da veruju, jer su tajanstveno unesena unutra da se sretnu sa ovaploćenom Rečju Božijom. Naši pogledi su transformisani onim što vidimo. Umetnost osvetljava ovu istinu i pomaže nam da se složimo sa njom. Umetnost dopušta čoveka usred događaja kojim Bog u Hristu spasava svet. To mu daje ukus ovog novog sveta. Umetnost formira put lepote (via pulchritudinis) koji vodi ka Tajni Božijoj.
Zaključak
Liturgijska umetnost nikada nije bila rezervisana za elite. Ona je bila i ostala dar svima. Razlog za to je bio što su se svi prepoznali u umetnosti. Odisalo je jedinstvom: to je bio zajednički jezik koji je pripovedao, slavio, objavljivao lepotu Božijeg Otkrovenja u Hristu. Smisao svete umetnosti nije samo da pokaže, već da nas uvede u sopstveni događaj. U umetnosti vidimo i prepoznajemo sebe kao učesnike onih istih događaja kojima je Bog spasao svet u Hristu. Slike govore same za sebe, a mi smo obavijeni njihovom snagom i njihovom slavom. Umetnost je neka mistagogija, ona je putokaz do srca verovanja. Njena primarna uloga nije da ilustruje istine vere, već da ostvari odnos sa apsolutno lepim. Ono što hrišćani vide na slikama je ono u šta veruju. Na slikama se živi poverenje u događaj koji je iskupio čoveka i otkrio lik Božiji u njemu. Slike su ogledala: u njima vidimo sebe, ali vidimo i budućnost, svoje konačno odredište: vidimo sebe i svet onakvim kakvi treba da budu i kakvi će biti – uronjeni u sjaj Tajne.
Završimo ovo razmišljanje odlomkom iz čuvenog dela crkvenog oca Jovana Damaskina (U odbranu svetih slika):
„Ako ti dođe neznabožac i zamoli te – pokaži mi svoju veru – odvedi ga u crkvu i pokaži mu kako je to uređeno i objasni mu kroz svete slike“.
Vera i umetnost žive u izvornom jedinstvu lepote koja se zaista pokazuje spasonosnom. Lepota koju hrišćanstvo propoveda jeste zaista lepota koja spasava, jer je njeno težište Spasitelj sveta – Hristos Gospod.
[1] O tome posebno: B.-C. Han, La salvezza del bello, Nottetempo, Milano 2019.
[2] Platone, Fedro, Einaudi, Torino 2011, 81.