Nemački evangelistički teolog Karl Bart je na pitanje kako se priprema za nedeljnu propoved odgovorio: Držeći u jednoj ruci novine i u drugoj Bibliju, tražim u Božjoj reči odgovore na pitanja koja muče savremenog čoveka.
U pozadini ove tvrdnje stoji uverenje da Božja Objava, Božje delovanje u svetu, nije stvar daleke prošlosti koja se čuva među arhivskom građom u muzeju. Božja ljubav o kojoj svedoči Sveto pismo želi da dodirne srce i um svih ljudi, bez obzira na prostor u kojem se nalaze, bez obzira na vreme u kojem se kreću – dakle, radi se o univerzalnoj spasonosnoj volji Boga koja se prostire i na našu sadašnjost.
Prateći pristup teologa Barta, pažljivi posmatrač može da primeti turbulentnu sadašnjost koja vapi da bude tumačena u svetlu Boga koji je u Hristu umrlom i vaskrslom postao naš savremenik, saprostornik i garancija opstanka.
Rat u Ukrajini ne jenjava i, nažalost, završetak u obliku nekog mirovnog sporazuma još nije na vidiku. Predlog za prekid vatre barem u danima vaskrsnih praznika po julijanskom kalendaru bio je vrlo brzo odbijen, pa je tako vaskrsni pozdrav »Hristos vaskrse« odjekivao zajedno s bukom vatrenog oružja i ekplozijom bombi. Spisak sankcija koje su države EU-a i SAD uvele Rusiji iz dana u dan je sve širi, svakodnevno se pojavljuju nove stavke koje guraju Rusiju u izolaciju. Vlada Srbije nalazi se pred teškom dilemom da li da uvođenjem sankcija uskladi svoj pristup s politikom država EU-a, izgubivši tako partnera Rusiju koja je dosad zauzimala položaj neprikosnovenog saveznika. Rat i sankcije prouzrokuju krize i ekonomskog karaktera: usled restrikcija izvoza i uvoza, blokada i obustave snabdevanja energentima – naftom i gasom, ugrožena je proizvodnja nekih artikala i njihov transport. Ekonomisti već upozoravaju na rast cena hrane, najavljuju inflaciju, naglašavaju važnost traženja novih izvora energenata da bi se smanjio ucenjivački potencijal Rusije. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjavio je da se svet nalazi na ivici trećeg svjetskog rata – sad je već očigledno da se dosadašnji poredak, s geopolitičkim pozicijama oblikovanim po završetku Hladnog rata, ruši i očekuje se neko novo iscrtavanje mapa i novo određivanje sfera uticaja i interesa.
Ratna tragedija u Ukrajini, skup sankcija i energetska kriza na pomolu trenutno su bacili u senku druge probleme koji su još pre nekoliko mjeseci bili smatrani važnima: imam na umu ekološku krizu, zagađenje vazduha, zemljišta i vode i problem privrede koja bezobzirno prlja prirodu. Ekološke ustanke koji su podigli na noge Srbiju sada su zamenile demonstracije podrške Rusiji ili napadnutoj Ukrajini. Ni aktuelna politička ili ekonomska situacija ne može da ukine i izbriše ekološku krizu koja i dalje tinja van svetla reflektora javnosti.
Osim ovih globalnih tema i zbivanja na našem domaćem terenu – predizborna kampanja, izborni proces, neregularnosti prilikom glasanja, stvaranje i raspad koalicija – samo potvrđuju tezu sociologa i politikologa koji aktuelno stanje opisuju kao oštru polarizaciju s tendencijom sukoba. Pod sadašnjom polarizacijom ne razumeva se pluralizam stavova i ideja, što je u jednom demokratskom društvu sasvim legitimno, nego sukob predstavnika i nosilaca različitih mišljenja s ciljem diskreditacije i diskvalifikacije oponenta koji se smatra protivnikom.
Promene, obrati, krize u sferi politike, ekonomije – ekonomska kriza iz 2008. godine, pandemija izazvana koronavirusom, rat na teritoriji Europe – sve to dovodi u pitanje onaj antropološki optimizam koji gaji čvrstu veru u progres, stalni napredak čovečanstva zahvaljujući znanju, nauci i tehnici, nego daje vetar u leđa osećaju nesigurnosti, ugroženosti, straha i teskobe, proisteklom upravo iz nemogućnosti predviđanja i planiranja na duge staze. U mentalitetu savremenika dobijaju reč raspoloženje razočaranja i apatije – mesijanski narativi i ideologije mnogo toga su obećavali, ali stvari su, nažalost, krenule naopako, drugačije nego što je zamišljeno. Želimo slobodu i veću emancipaciju, a pojavile su se nove forme pritiska, ograničavanja i represije. Naučni i tehnološki napredak doneo je sa sobom pretnju uništenja životne sredine. Očekivali smo dobrobit za sve, a sad se opravdano bojimo sve većeg raslojavanja u društvu, jaza među grupama i klasama. Bili smo ponosni na rezultate i dostignuća medicinskih nauka, a koronavirus nas je vratio srednjovekovnim merama – karantinu, izolaciji, zaključavanju. Ekonomska povezanost država, globalno tržište, težnja ka uklanjanju granica radi slobodnog protoka kapitala, robe i radne snage, izgledali su kao garancija mirne koegzistencije naroda i država u Evropi; a kakvo iznenađenje – na Starom kontinentu opet zvecka oružje, padaju bombe i ratni avioni seju smrt. Nije ni čudo što tako razočarani i uplašeni posežemo za distopijskim scenariom pesimizma koji najavljuje opštu katastrofu, borbu do istrebljenja i, na kraju, destrukciju svih i svega.
Takav društveni kontekst uokvirava vaskrsno vreme u kojem želimo da proničemo u otajstvo Isusa Hrista Vaskrsloga – Onoga ko vaskrsao od mrtvih više ne umire, smrt više Njime ne gospodari. Ako bismo primenili bartovski način sučeljavanja poruka sadržanih u Svetom pismu i aktuelnih društvenih događaja o kojima bruje masmediji i društvene mreže, do kojih zaključaka bismo došli? Evo pokušaja da se aktuelna situacija u kojoj se nalazimo čita i tumači u svetlu jevanđelskih izveštaja o Vaskrslom Isusu.
Raspršeni i ponovo ujedinjeni
U Jevanđelju po Marku Isusovi učenici često su predstavljeni u negativnom svetlu, u tom smislu da ne razumeju i ne prihvataju Isusovu reč o trpljenju i stradanju ‒ obuzeti su zemaljskim, svetovnim brigama i interesima, površno gledajući na Isusov lik. Takav stav učenika jasno se očituje u poslednjim trenucima Isusovog života, u trenucima Njegove muke. Svi su se razbežali, Isus je ostao sam, napušten, neshvaćen i izdan – Isusova napuštenost i odbačenost potvrda je Njegovog proročanstva: Svi ćete se sablazniti. Ta napisano je: udariću na pastira i ovce će se razbežati.
Isus je na početku svog javnog delovanja tražio od svojih učenika da radi Njega ostave sve i da Ga slede slobodnog i nepodeljenog srca. I na kraju su oni, Njegovi dotad najbliži, bili spremni da se odreknu i odeće samo da bi Ga napustili i pobegli od Njega. Pogled na Isusa patnika ih je raspršio, rasterao, udaljio od Učitelja i jedne od drugih. Na Veliki petak prestaju da budu zajednica Isusovih učenika. Napustivši Isusa izgubili su središte ‒ srce zajednice koja je razlog njihovog zajedništva, postavši tako puka bezoblična masa. Masa sastavljena od nepovezanih, izolovanih, duhovno udaljenih jedinki koje uplašeno lutaju bez cilja.
Ali Isus i posle svog vaskrsenja računa na njih, nije ih se odrekao, u Njegovom srcu nisu izgubili status voljenih prijatelja. Ali kad vaskrsnem, ići ću pred vama u Galileju. Poverava im poslanje: Pođite po svom svetu, propovedajte Jevanđelje svem stvorenju. Posle Njegovog vaznesenja njihov identitet svedoka u zajednici sledbenika sam Isus garantuje svojom prisutnošću u samom središtu: Oni pak odoše i propovedahu posvuda, a Gospod sarađivaše i utvrđivaše Reč propratnim znakovima.
Vaskrsli Isus deluje kao snažan kohezivni faktor – sakuplja raspršeno, ujedinuje podeljeno, miri sukobljeno, povezuje odvojeno, reintegriše dekomponovano. To sakupljanje, reintegrisanje proizlazi iz same unutrašnje logike događaja vaskrsenja. Smrt kao posledica greha je destruktivna sila koja odvaja dušu od tela, um od čula, žive od mrtvih, zemlju od podzemlja, na kraju ‒ čoveka od Boga, stavljajući ih jedne protiv drugih da tako odvojeni budu prepušteni odbačenosti i zaboravu. Ali Isus je umro kao Sin u naručju ljubavi Boga Oca, predan Njegovoj očinskoj brizi. U tom smislu Njegova smrt donela je apsolutnu novost i prouzrokovala revolucionarnu promenu u sferi umiranja, jer je u svet podzemlja uveo zajedništvo koje spasava, sklad u odnosima koji obećava život. Vaskrsli Isus nastupa u istoriji čovečanstva kao imperativ povezivanja koji je perspektivniji od strasti odvajanja i separacije, jer budućnost života pripada onima koji spajaju, premošćuju, koji ruše zidove izolacije i uklanjaju jaz. Zajedništvo donosi pobedu nad smrću.
Slabost suprotstavljanja
Proučavaoci Biblije primetili su da se na početku i na kraju Jevanđelja po Mateju pojavljuje sličan motiv, tema koju zovemo inkluzija. Evo o čemu se radi: Isusovo rođenje, Njegov dolazak na svet naišao je na snažnu opoziciju moćnika – setimo se Heroda kome su u mržnji prema Isusu asistirali i veliki sveštenici i pismoznanci, ali, na sreću, nisu uspeli. Na kraju je slična situacija – Isusov krst i grob posledica su otvorene mržnje političkog i verskog establišmenta koji se zajedno urotio protiv Isusa. Upravo kad su ti moćnici bili uvereni da su Isusa ućutkali, izbrisali, sprečili u Njegovoj misiji i ponizili, upravo tada On postiže vrhunac svog samostvarenja i vrši poslanje koje Mu je bilo povereno – pomirenje čoveka s Bogom i uspostavljanje Božjeg kraljevstva. Grob je obasjan slavom vaskrsenja i Onaj koga su držali gubitnikom postao je Kyrios (Gospod) i – kakav je to paradoks! – judejski poglavari traže od Pilata da osigura Isusov grob, obraćajući se njemu titulom kyrios i ne znajući da pravi pobednik Kyrios ‒ Isus leži u grobu i trećeg dana će ustati. Vaskrsli Gospod svedok je da se apsolutna budućnost života postiže sinovljom predanošću Bogu, koja na prvi pogled izgleda slabašno, i da Božje kraljevstvo pripada redu Božje inicijative koja ne zavisi od ljudskih programa, strategija i planova, pa kao takva ne može da bude ni sprečena suprotstavljanjem bezbožnika. Gledajući Isusov krst i Njegov prazan grob, hrišćanin neguje u srcu zdravi optimizam u pogledu na svoju budućnost, optimizam koji se temelji na poverenju u Boga koji je Graditelj novog kraljevstva, Stvoritelj nove zemlje i novog neba, Inicijator novih vremena. Kamen temeljac već je postavljen u Isusovom vaskrsenju – sada se nadajući radujemo i radujući nadamo da će se konačni napredak, razvoj i sloboda dogoditi kao preobražaj sveta u Vaskrslog Gospoda.
Mir
Vaskrsli Isus se prema Jevanđelju po Ivanu obraća apostolima pozdravom Mir vama. Takav pozdrav ne spada u kurtoazne formule. Ima duboki teološki značaj i razlog. Isus njime konstatuje unutrašnje stanje onih koji su suočeni sa činjenicom vaskrsenja prihvatajući ga kao delo Božje spasonosne ljubavi. Mir je raspoloženje srca i uma u kojem čovek lišen straha od opasnosti i neprijateljskih pretnji uživa sigurnost i bezbednost, osećajući se zaštićenim kao dete u naručju majke. Takav mir dolazi kao posledica susreta s Vaskrslim. Isus je ostvarenje mira. Kao osuđenik i patnik bio je sa svih strana okružen neprijateljima – verski i politički poglavari radili su Mu o glavi, Njegovi su Ga izdali, vlastito telo postalo je izvor bola. Jedino Mu je kao saveznik preostala ljubav Boga Oca. Na kraju je ta Ljubav delovala kao spasonosna snaga koja preobražava tamu groba u svetlo dana, tugu nestanka u radost postojanja, smrt u život. Božja očinska ljubav pružila je Isusu, svome ljubljenom sinu, zaštitu od neprijatelja, jer ih je pretvorila u saveznike koji više neće škoditi. Vaskrsli Hrist prožet je mirom i spokojem jer Ga grli ljubav Oca, podupire Očeva ruka, štiti snaga Boga Oca. Mir Isusov nije samo Njegova privatna stvar koju drži za sebe. Iskustvo mira On želi da deli s nama, svojom braćom. Po Isusu Hristu umrlom i vaskrslom postali smo Božja svojina koja neće propasti, iščeznuti – Očeva ljubav neće to dozvoliiti. I u toj najgušćoj tami svetliće milosno lice Boga Oca. I u toj najtežoj tišini čućemo glas nebeskog Oca: Ti si Sin moj ljubljeni, u Tebi mi sva milina. I u tim najzamršenijim putevima naći ćemo izlaz, otvorena vrata – prema Bogu Ocu. Da, smrti neće pripadati poslednja reč. Mir i spokoj u srcu Isusovih učenika anticipacija su našeg vaskrsenja u Hristu.
vlč. Andrej Đuriček