U današnjem odlomku, fraza „sa svom odlučnošću“ je važna, jer je Isus odlučan da ide u Jerusalim “kad su se navršili dani da bude uznesen”. Jerusalim je za njega centar njegovog naroda i vere tog naroda. Do tada je delovao u Galileji i bio je ponosan i srećan što se „maleni“ odazivaju na njegovu propoved (up. Lk 10, 21). On sada ide u Jerusalim na odlučujuću fazu svog mesijanskog delovanja.
Iz Galileje su morali da putuju preko Samarije na jug zemlje u kojoj se nalazio Jerusalim. Na putu je trebalo sa Dvanaestoricom konak, ali su ga Samarićani uskratili jer je išao u Jerusalim. Naime, oni su imali svoju bogomolju na gori Gerizim (up. Iv 4, 20). Zbog toga su ih ortodoksni Jevreji smatrali odmetnicima. Jakov i Jovan nazivaju Isusa Gospodom, što znači da veruju u njegovu čudesnu moć. Zato se mole za kaznu za Samarićane koji poriču smeštaj Mesije i njegovih drugova. Isus ih prekori i nastavlja put. Ovaj ukor je u skladu sa Lukinim predstavljanjem Isusa kao univerzalnog Spasitelja. On ne želi da kažnjava druge jer su drugačiji i pod uticajem istorijskih predrasuda, negostoljubivi prema njemu, Jevreju. Ovim nas Isus poziva da otklonimo predrasude prema drugima, čak i ako su neljubazni prema nama.
Od tri potencijalna učenika u kratkim pričama, dvojica žele da se sami pridruže među Isusovim sledbenicima, a jednog je Isus lično pozvao. Prvoga koji se sam nudi Isus upozorava na materijalnu nesigurnost učeništva: Sin Čovečiji nema udoban krevet svake noći, jer putuje od naselja do naselja propovedajući carstvo Božje. Prema Luki, Isus je često prihvatao pozive na gozbe kod bogataša kako bi i njima naveštao Božju reč. Ali Isus nije dozvolio da bude uslovljen materijalnim blagostanjem, nije robovao standardu, udobnom krevetu i dobrom obroku. On je prvi siromah koji živi za Carstvo Božje i poziva sve ljude da se bogate u Bogu, a ne u sebi (up. Lk 6, 20-26 i 12, 21). Njegov učenik može biti onaj koji se kao i on ne da zarobiti materijalnim blagostanjem. Isus sam poziva drugog potencijalnog učenika: „Pođi za mnom!“ On, međutim, traži odlaganje dok mu otac ne umre. Isus je ovde stavljen iznad zapovesti da se brine o bespomoćnim roditeljima. Na taj način on pokazuje samosvest: oseća se toliko jednakim Bogu da može da izjednači odgovor na hod učenika za njim sa Božjom zapovesti.
Izreka o stavljanju ruku na plug i obraćanju pažnje nazad postoji kod grčkih mudraca i jevrejskih rabina. Isus je, međutim, ovde originalan u samosvesti: “Nitko tko stavi ruku na plug pa se obazire natrag, nije mene dostojan!” Ko je i sam video orača ili orao zna da pri oranju treba gledati napred, ako orač želi ravne brazde i uredno oranje: U vreme prastarih primitivnih plugova gledati napred kada se ore bilo je potrebnije nego danas. “Biti prikladan za kraljevstvo Božje” u ovoj Isusovoj izreci je isto što i hodanje učenika za Isusom. Svojom poslušnošću Ocu, propovedanjem i isceljenjem, Isus predstavlja carstvo Božje.
Isus i danas svakog od nas zove: “Pođi za mnom”, na nama je da odlučimo hoćemo li da idemo za njim ili nećemo.
KTA