Jedna od čestih tema u svakodnevnom životu je sposobnost da se bude snalažljiv. Ljudi vole da se hvale kako su uspeli, često čak i za male stvari u životu. Hvale se kako su imali prijatelja koji ih je negde proveo kroz red, koji im je ukazao milostinju, dao im popust ili učinio neku drugu uslugu. Imati na određenim mestima poznate i uticajne ljude, koji će nam u datom trenutku pomoći da što bolje i što jeftinije prođemo kroz život, da zaobiđemo određene poreze i slično, smatra se veoma važnim delom života. Zato se podrazumeva da računamo na pomoć prijatelja i poznanika kada nam zatreba u životu, a onda često zatvaramo oči pred pitanjima koja to za sobom povlači, poput velikog pitanja o ispravnosti takvog postupak. I zaista, moralno je pitanje da li sam prešao crtu, jer očigledno nisam pomislio na nekoga kome sam oduzeo red i naterao ga da duže čeka. Ako sam se zaposlio preko poznanika, moralno je postaviti pitanje: šta je sa čovekom kome sam ga oduzeo. I tako redom: svaka pohvala našoj snalažljivosti treba da nam u savesti pokrene pitanje o moralnosti dela koji činimo, a najčešće se ne pitamo i potiskujemo svoju savest, zadovoljni što je naša snalažljivost radila za nas. i da smo postigli svoj cilj.
I to nije slučaj samo u našem vremenu, do kojeg gotovo niko ne može doći da bi stvorio potpuno pravedan i pravičan sistem. Tako je bilo i u Isusovo vreme, a on je ispričao i parabolu koju smo čuli u Jevanđelju, polazeći od ‘postupanja’ koje je posmatrao oko sebe u društvu. Tu parabolu je završio sledećim rečima, prenevši divljenje koje ljudi imaju prema snalažljivima oko sebe: „I hvalite gospodara nepoštenog upravnika što se snalažljivije ponaša, jer su sinovi ovoga sveta snalažljiviji prema svojima nego sinovi svetlost.”
Ali ove reči hvale dovitljivim sinovima ovoga sveta su ujedno i reči prekora sinovima svetlosti koji nisu u stanju da budu dovitljivi u borbi za nebeska dobra, koliko su to sinovi ovoga sveta sposobni. boreći se za zemaljska dobra. Isus kritikuje sinove svetlosti, jer snalažljivost nije njihova jača strana, tim pre što oni prestaju da budu sinovi svetlosti onog trenutka kada i sami počnu da se takmiče sa sinovima ovoga sveta za svetska dobra. Nažalost, umesto da mi hrišćani budemo sinovi svetlosti, mi sami znamo da se više bavimo zemaljskim stvarima i bolje se snalazimo u njima nego u nebeskim. Umesto da svedočimo kako je potrebno voditi bitku za carstvo nebesko, mi smo svedeni na to da počnemo da se takmičimo sa sinovima ovoga sveta u zemaljskom. Tako i sami postajemo snalažljivi u ovom svetu, umesto da se u potpunosti usredsredimo na nebeska dobra. Zato su ove Isusove reči za nas veliki izazov, jer smo pozvani da svojim životom svedočimo istinski žar i revnost za vrlinu i večne vrednosti, za carstvo Božije i život večni. Jer ćemo i mi jednog dana položiti račun, ali pred pravim gospodarom života i istorije, i moraćemo da mu objašnjavamo da li smo protraćili dobra koja nam je poverio kao spas, ili smo ih revnosno koristili i marljivo da dostigne život večni.