Proslava stogodišnjice vaspostavljanja Srpske Patrijaršije nastavljena je 15. maja 2022. godine u Sremskim Karlovcima, jednoj od tri katedre patrijaraha srpskih. Posle svete Liturgije u Sabornom hramu Svetog Nikolaja Mirlikijskog, u prestonoj dvorani Patrijšijskog dvora održana je svečana sednica Svetog Arhijerejskog Sabora.
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije. načalstvovao je 15. maja 2022. godine, u Nedelju o raslabljenom, svetom arhijerejskom Liturgijom u Sabornom hramu Svetog oca Nikolaja Mirlikijskog u Sremskim Karlovcima. Usledio je čin priziva Duha Svetog kojim je započelo zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve.
U Sremske Karlovce još od juče pristižu vernici iz čitave Srbije, a prema nekim procenama očekuje se dolazak preko 10 hiljada ljudi. Veliki broj vernika bio je okupljen ispred Sabornog hrama Svetog oca Nikolaja Mirlikijskog u Sremskim Karlovcima. Ta prelepa crkva bila je dupke puna i premala da primi sve poklonike koji su stigli na proslavu značajnog jubileja Srpske Crkve. Svetu Liturgiju, koju je u Sabornoj crkvi služio patrijarh Porfirije, prenosila je Radio-televizija Vojvodine.
Na svetoj Liturgiji Njegovoj Svetosti Patrijarhu su sasluživali Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski g. Jovan, visokopreosvećena gospoda mitropoliti dabrobosanski Hrizostom i crnogorsko-primorski Joanikije, preosvećena gospoda episkopi sremski Vasilije, budimski Lukijan, novogračaničko-srednjezapadnoamerički Longin, kanadski Mitrofan, žički Justin, šumadijski Jovan, zvorničko-tuzlanski Fotije, kruševački David i buenosajreski i južnoamerički Kirilo u molitvenom prisustvu ostalih arhijereja, članova Svetog Arhijerejskog Sabora.
Sasluživali su i visokoprepodobni arhimandriti Tihon iz manastira Studenice, Sava iz manastira Krušedola, Dositej iz manastira Gregetega, Arsenije iz manastira Kosijereva, Danilo iz Mitropolije zagrebačko-ljubljanske, Nektarije – glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda i Danilo – direktor Patrijaršijskog upravnog odbora; visokoprečasni protojereji–stavrofori prof. dr Zoran Ranković – dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu), protojerej–stavrofor prof. dr Zoran Krstić, protojerej–stavrofor mr Jovan Milanović – rektor Kaerlovačke bogoslovije); kao i protonamesnik Ljubomir Prijović – v.d. rektora Bogoslovije u Foči) i iguman Sevastijan iz manastira Krke.
U besedi na svečanom liturgijskom sabranju, predstojatelj Srpske Pravoslavne Crkve je poručio:
-Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse, braćo i sestre, Gospod! Mi smo još uvek obasjani ne samo radošću Vaskrsenja Hristovog nego i svim plodovima Njegovog Vaskrsenja koji se nas neposredno tiču. Radujemo se Njegovom Vaskrsenju, ali radujemo se i Njegovoj ljubavi, Njegovom odnosu prema svojoj tvorevini, prema nama ljudima. Radujemo se Njegovoj ljubavi prema nama prolaznima, koji imamo svoj početak i svoj kraj po prirodi, i mimo toga još dodatno nama slabašnima, grešnima, prepunim promašaja, prepunim padova, egoizma, samoljublja, mržnje, prepunim svega onoga što nas čini da nismo zdravi, što nas udaljuje od nas samih, što nas udaljuje od Boga. Radosni smo, dakle, i pored svega toga što nas Gospod ljubavlju svojom, Vaskrsenjem svojim i kroz Crkvu svoju čini da možemo biti Njemu bliski, da možemo osetiti Njegovu ljubav, blizinu, pomoć i štaviše, pre svega i iznad svega, da možemo učestvovati u svemu onome što je Njegovo.
Čuli smo odlomak iz Jevanđelja po Jovanu, priču o uzetome, dakle, o paralisanom čoveku koji je bolestan 38 godina, ali koji dolazi u jednu banju u kojoj samo jedamput u godinu dana silazi anđeo Božji i čini svojim silaskom da ta banja može biti lekovita, ali opet samo za onoga koji prvi nogom stupi u tu banju. Mnoštvo ljudi je dolazilo i svakom je bila potrebna pomoć Božja i isceljenje. Braćo i sestre, Jevanđelje je prepuno slika i momenata u kojimam vidimo da Gospod Isus ne sedi u sinagogi, nije zatvoren u svoj kabinet, ne živi u kuli od slonovače, nego Gospod izlazi iz hrama, ide u narod. Gospod, štaviše, ne ide isključivo i pre svega kod onih koji spolja izgledaju da su pravedni, ne posećuje najpre one koji misle za sebe da ispunjavaju zakon, da su bolji od drugih, da su vrlinskiji od drugih, nego ide, kako se to kaže, na margine društva. Ide među one koji osećaju dubinsku potrebu za pomoći, za pomoći od drugog čoveka i za pomoći Božjoj. Ide među grešne, među one koji su otpadnici od visokih socijalnih statusa i nivoa, odlazi među siromašne, odlazi među one koji su svesni da im je potrebna pomoć, a samim tim su svesni da nisu savršeni i njima otkriva sebe kao Spasitelja, kao Onoga koji pomaže u istoriji u raznim potrebama ljudskim, ali koji pre svega razrešava potrebu za smislom postojanja, potrebu za večnošću, za ljubavlju, za zajednicom, potrebu za drugim, za bratom.
Upravo to, braćo i sestre, u ovoj dramatičnoj priči u razgovoru između Hrista i uzetog, 38 godina paralisanog, koji sedi pored banje i očekuje pomoć. Najpre vidimo da taj čovek uporno 38 godina dolazi i nema mu pomoći. Gospod mu prilazi i pita ga: Da li ti hoćeš da budeš zdrav? Čovek odgovara ono što bi često gotovo svako od nas odgovorio: Nemam čoveka, sam sam, usamljen sam. Nemam drugoga. Žali se Hristu ovaj bolesnik i mi često se žalimo. Zaista često i mi smo potpuno sami, usamljeni, ostavljeni sebi, kao i ovaj koji leži pored banje i čeka pomoć. Možda može biti da je i sam doprineo da nema čoveka. I najčešće to jeste tako. Mi osećamo da smo sami, usamljeni, da nemamo drugog, da nam nema pomoći, jer smo pre svega usmereni na sebe. Gledamo samo svoje. Gledamo na svoje kao pojedinci. Gledamo onda na interese svoje porodice, grupe kojoj pripadamo, partije kojoj pripadamo. Gledamo isključivo i čak samo na interese svog naroda, na dobro svoje lično i svoje zajednice. Legitimno je to, braćo i sestre. Ne možemo biti, upotrebiću reč, sebični ako nismo prethodno sebični u Hristu i po Hristovoj zapovesti, po Njegovom modelu: Voli bližnjeg svog kao samog sebe. Dakle, mi smo egoisti, najčešće zatvoreni u sebe svojim egoizmom. Ne postoji za nas drugi čovek, druga porodica, drugo selo, drugi grad, drugi narod, druga država, i tako redom. Bog je Bog svih. Jasno je Sveto Pismo: Čovek je stvoren po slici i prilici Božjoj. Svaki čovek! Dakle, braćo i sestre, zasigurno smo doprineli što nema čoveka. I ovaj koji leži pored banje Vitezde i očekuje pomoć doprineo je zasigurno što mu nema pomoći. Međutim, Gospod koji je Ljubav ne zastaje tu, ne staje tu gde mi stajemo, ne zastaje tamo gde mi zastajemo sebični, egoistični, samoljubivi, neko ko ne misli o drugom. Gospod pokazuje da misli o svakom, pa i o onom koji je najdublje i najviše pao. Voli svakog i u tom broju i nas. Onda paradoksalno, neočekivano, neprimetno – a 38 godina uporno dolazi, nema mu pomoći – pita ga Gospod: Hoćeš li da budeš zdrav? Moglo bi to biti uvredljivo pitanje, mogao bi neko pomisliti da Gospod Isus ismeva ovog bolesnog, ali to, braćo i sestre, nije tako. Gospod pita: Da li ti hoćeš da ozdraviš? Pokazuje tu svoju ljubav i ujedno kroz ljubav prema nama da poštuje našu slobodu. Ako hoćeš zdrav da budeš, moraš da hoćeš, tj. neophodno je da postoji u nama sačuvano zrnce slobode, zrnce slobodne volje, a iznad svega da postoji i najmanja vera i poverenje u to da možemo da budemo zdravi.
U svakoj priči u kojoj Gospod čini čuda u Jevanđelju, uvek traži veru, očekuje slobodu, očekuje korak od onog koji hoće pomoć. Veruješ li da to mogu učiniti?, pita kapetana. Ovaj odgovara: Da, verujem! Gospode, pomozi mome neverju! Neka Gospod da da makar na nivou tog kapetana možemo reći da je naša vera ravna neverju, ali opet ne odustajemo od nje, jer 38 godina pokušavamo da učinimo i najmanji korak u našem životu, korak u ispunjavanju zakona Božjeg, Jevanđelja Hristovog, da nikad ne odustajemo od toga. U toj našoj želji, u toj našoj odluci, krije se čudo isceljenja. Onog trenutka kada je ovaj bolesni čovek u banji Vetezdi rekao: Da, hoću! – iako je očigledno da hoće, ali je potrebno i da kaže: Da, hoću, da se vidi da hoće i iznutra – tog trenutka se desilo čudo isceljenja.
Mi smo, braćo i sestre, najpre bolesni iznutra, duhovno, jer smo odvojeni od Jevanđelja Hristovog. Šta je za nas Jevanđelje Hristovo? To je sistem vrednosti po kojem mi živimo. Nije to moj i tvoj lični stav šta mislim o ovome ili onome. Mislim ono što misli Gospod, što misli Jevanđelje, a trudim se da se upodobim tom sistemu vrednosti. To je večni sistem vrednosti, niti staromodan niti moderan, uvek savremen, večan, neprolazan. Dakle, braćo i sestre, neophodna je vera u to da Gospod može učiniti čudo. Neophodna je naša želja, naša sloboda i već smo oslobođeni od svake bolesti i svakog greha. Vera je ono na čemu se zasniva i zdravlje i postojanost našeg naroda – vera u Gospoda. Bez vere naš narod nije ono što jeste. Bez vere, reći ću, možda zvuči radikalno, naš narod ne postoji, već može biti da se kreće, ali po definiciji apostola Pavla, kao okrečen grob, tj. kreće se, bitiše, ali ne daje plodove u skladu sa darovima koje je dobio od Boga. Zato naš narod jeste u našoj Crkvi. Gde god ima Crkve ima i naroda, ima i jedinstva.
Danas smo se ovde sabrali da proslavimo ujedinjenje svih srpskih crkvenih oblasti, dotad u različitim statusima i jurisdikcijama, u jednu i jedinstvenu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, jer kažemo: Verujem u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu. Najpre u Jednu, ako nije Jedna sve ostalo onda ne stoji! Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da uvek budemo jedno, ali jedno u veri u Hrista, u veri pravoslavnoj, da uvek budemo spremni da kažemo: Da, Gospode, hoćemo sada i ovde u istoriji, ali i u vekove vekova, gde si Ti proslavljen, Otac i Sin i Sveti Duh, sada i uvek i u vekove vekova. Amin! Hristos vaskrse!
***
Po završetku svete Liturgije i čina priziva Duha Svetog, članovi Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve su održali u prestonoj dvorani Patrijaršijskog dvora. prvu svečanu Saborsku sednicu.
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije izašao je, potom, u pratnji otačastvenih arhijereja, izaslanika Predsednika Repubike Srbije i ministarke pravde gđe Maje Popović, predsednika Pokrajinske vlade g. Igora Mirovića, gradonačelnika Srpske Atine g. Miloša Vučevića, direktora Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama dr Vladimira Roganovića i predsednika opštine Sremski Karlovci g. Aleksandra Stojkečića, na balkon Patrijaršijskog dvora odakle je hiljadama sabaranih pročitao Poslanicu objavljenu povodom Stogodišnjice vaspostavljanja Srpske Patrijaršije.
U podne, na gradskom trgu ispred Patrijaraškog dvora i Saborne crkve započela je svečana akademija, veoma bogat kulturno-umetnički progam na kome su nastupili eminentni crkveni horovi, najbolji srpski dramski umetnici, kulturno-umetnička društva i učenici Bogoslovije „Sveti Arsenije“ iz Sremskih Karlovaca.