Povodom najvećeg hrićanskog praznika – Vaskrsa, sagovornika smo pronašli u beogradskom nadbiskupu mitropolitu monsinjoru Stanislavu Hočevaru.
Razgovarao: Dražen Kustura, Katolički tjednik
Monsinjor Hočevar rođen je 12. novembra 1945. godine u selu Jelendol, u župi i opštini Škocjan kod Novog Mesta u Sloveniji. Po završenoj osmogodišnjoj školi u rodnom kraju, 1960. godine pridružio se salezijancima. Gimnaziju je pohađao u Križevcima i Rijeci, a potom je stupio u novicijat salezijanaca. Teologiju je studirao na Teološkom fakultetu u Ljubljani. Na istom fakultetu je i magistrirao 1979. godine. Za sveštenika je rukopoložen 29. juna 1973. Od 1973. bio je vaspitač u malom semeništu u Želimlju, a od 1979. upravnik te salezijanske ustanove. Dve godine (1982–1984) bio je zamenik salezijanskog provincijala u Sloveniji. Zatim je četiri godine bio upravnik Internata za srednjoškolce – Modestovog doma u Celovcu (Klagenfurt) u Austriji. Za provincijala salezijanaca u Sloveniji prvi put je izabran 1988, a od 1994. do 2000. poveren mu je drugi mandat u istoj službi.
Na praznik Naveštenja Gospodnjeg 25. marta 2000, papa Jovan Pavle II imenovao ga je nadbiskupom koadjutorom u Beogradu, a ordinarijus je od 31. marta 2001. Od 2002. član je Papskog veća za jedinstvo hrišćana. S njim smo razgovarali o otajstvu Vaskrsa, proslavi najveće hrišćanske svetkovine u trenucima sveopšte nesigurnosti, aktuelnim izazovima za Katoličku Crkvu u Srbiji…
Preuzvišeni oče nadbiskupe, u vreme sveopšte nesigurnosti uzrokovane brojnim ratovima, od kojih je u središtu pažnje onaj u Ukrajini, kako čuti i doživeti anđeosku poruku: „Zašto tražite Živoga među mrtvima?“ (Lk 24, 5)?
Hvala na pitanjima, uz čestitke za vaš jubilej!
Da, upravo sad i ovde treba jače i celovitije da čujemo i slušamo anđelovu poruku! Anđeo hoće da kaže: u ratovima, u ubijanju, u destrukciji, u denacifikaciji – nema života! Nemojte nikada misliti da ćete putem rata pronaći život ili napredak. Život ćete naći samo u Hristu, u Njegovom vaskrsenju, u životu onih koji žive iz Njega i za Njega; u svemu onome što je rođeno i učinjeno u Njegovoj ljubavi i prožeto Njegovim duhom. Svi posvećujte svu svoju pažnju pozitivnim traženjima, pogotovo traženju zajedništva!
Jedna od prvih poruka vaskrslog Gospoda bila je: „Ne bojte se!“ (Mt 28, 10). Kako pobediti strah u ovom nesigurnom svetu?
Samo u Njemu! To jest – ako živimo u Njegovom duhu i u Njegovoj milosti. Svete tajne ili naš sakramentalni život nisu tek neke priče za decu, nego prava unutrašnja energija koja nadjačava sve „divlje zveri“ u današnjim arenama života. Moramo da se oslobodimo emotivnog intimizma i da autentičnom snagom Duha oslepimo zavodljive oči straha. To postižemo samo ako se čitavim svojim bićem uključujemo u pozitivne programe; ako činimo dobra dela kao izraz bogosluženja Životu.
U otajstvu Vaskrsa slavimo pobedu dobra nad zlom, života nad smrću, večnosti nad prolaznošću… Koliko su vernici današnjice, često opterećeni mentalitetom materijalizma i konzumerizma, spremni da prihvate najveću istinu, ali i tajnu hrišćanske vere?
Po mom skromnom mišljenju ne radi se samo o tome jesu li vernici spremni ili ne. Mislim da mi ljudi Crkve premalo iskustveno posredujemo snagu vere. Današnji ljudi nisu – kao oni na Duhove – „pijani“ od vina vere, nego tek koliko-toliko ispunjeni bledom teorijom hrišćanstva.
A kako to da ih je s takvom lakoćom ispunio duh materijalizma i konzumerizma? A gde je naša prevencija? Uveren sam da dar vere danas mogu da posreduju samo one zajednice, dakle ne samo pojedinci nego zajednice koje su „opijene“ vinom Duha i jednostavno zrače Duh budućnosti – apsolutne budućnosti.
Kako na modernom areopagu, koji je često nezainteresovan za veru, ne doživeti sudbinu apostola Pavla da će „nas o tome još slušati“ (up. Dj 17, 32)?
I tu bi vredeo moj odgovor uz prethodno pitanje. Uz jedan dodatak: „Ovaj, to jest Isus, jeste, evo, postavljen na propast i uzdignuće mnogima u Izraelu i za znak osporavan“ (Lk 2, 34). Uprkos našoj želji da se svi ljudi spasu, na „njivu sveta“ ubačeno je mnogo kukolja. Kukolj se naročito bori da očuva svoj identitet; ide „putem propasti“… osporava ono što je spasonosno. Svi mi prečesto nismo svesni sudbonosnosti istočnog greha i naših ličnih greha.
Samo svetost može da konsoliduje naš svet.
Život svakog čoveka, bilo vernika, agnostika ili nevernika, često liči na Isusov Putu krsta. Kako se ne zaustaviti na događajima Velikog petka, nego gledati na Nedelju Vaskrsenja?
Da, svaki život koji je prožet ljubavlju ima svoj autentični izlaz preko Puta krsta i Velikog petka – u Nedelju Vaskrsenja. Onoga ko sve radi s prâvom i čistom namerom i voli bezinteresnom ljubavlju, Veliki petak ne može da blokira; naprotiv, jače će ga prebaciti u orbitu Vaskrsenja.
Međutim, veliki problem današnje kulture i današnjeg mentaliteta jeste u „instant-duhovnosti“. Sve mora da bude ekspresno. Ali večnost je nošena samo trajnošću. Zato pravi vernik – po viđenju jevanđeliste Jovana – već na Veliki petak ima iskustvo Vaskrsa i u Vaskrsu je svestan da i dalje mora da „odumire“ dok je na putu. Smrt i Vaskrs dve su strane hrišćanskog paradoksa.
S obzirom na celokupno javno mnjenje koje prevladava u Srbiji, kako se iz te perspektive gleda na Bosnu i Hercegovinu? I kako Vi gledate pre svega na Katoličku Crkvu u BiH?
Stanovništvo Srbije prilično je pluralno. I to u svakom pogledu. Ne želim da govorim o službenim pogledima. Za mene je BiH veliki ali pozitivni izazov. Po mom skromnom mišljenju, pitanje BiH biće rešeno onda kada sve biskupske konferencije čitave naše regije budu imale snage da se sastanu, iskreno interpretiraju čitav 19. i 20. vek i zatim sednu za isti sto najpre sa SPC-om, a zatim i Islamskom zajednicom. Ne smemo više da dozvoljavamo „prepucavanje“ nad našim glavama… Odgovorni smo za mladi naraštaj.
Ali – po mom mišljenju – među vernicima u BiH, pogotovo katolicima, ima toliko duhovne energije da ona može da spase situaciju. Zasad je najvažnije da tu duhovnu snagu više neodgovorno ne razbacujemo. Snaga sinergije među svima nama nosi budućnost. Većinski deo mora da ima inicijativu. Ujedno: duhovnost i mistika moraju uvek da utiču na društvenost. Snažno želim da katolici vaspitaju mnogo društvenih animatora.
U kakvom raspoloženju katolici u Srbiji, pogotovo u Beogradskoj nadbiskupiji, dočekuju svetkovinu Vaskrsa? Koji su najveći izazovi, nadanja ili možda strahovi?
Katolici u Srbiji i pogotvo u Beogradskoj nadbiskupiji stvarno su iskušani. Poseduju neku nenametljivu stamenost. Njihov mali broj je tako dobro povezan sa svim najlepšim u našem društvu da na neki – rekli bismo – spontan način nadvisuje sve oluje vremena. Naime, dobronamerni vernici i Istoka i Zapada – bez ikakve galame na ulici – snažno podržavaju jedni druge. Iskustva dobijaju iz tolikih mešovitih brakova: oni stvarno imaju iskustvo prave komplementarnosti.
Inače je sada za nas najvažnije ostvarivanje našeg Prvog sinoda. Najvidljiviji i najopipljiviji izraz toga je novi Pastoralni centar Jovan – papa Dobri. Simbolično je da će njegova skulptura stati pred taj centar i sve pozivati u Marijansko svetilište upravo povodom 60. godišnjice početka Drugog vatikanskog sabora, koji je on i sazvao. Duh Božji, koji i kroz velike turbulencije našega vremena vodi prema novom jedinstvu, daće i novi oganj zagrljaju Istoka i Zapada. Tu najveće značenje ima međusobno poverenje i preticanje u poštovanju i ljubavi. Duh će vladati, a bezinteresna ljubav – ali ne naivna – ničeg ne treba da se boji.
Nemoguće je ne pitati Vas o odnosu Katoličke Crkve i SPC-a u Srbiji. Pre nekoliko mjeseci svedočili smo, zdravom razumu teško prihvatljivom, prikazivanju Blaženog Alojzija Stepinca u paklu na ikoni u jednoj pravoslavnoj crkvi. Kako ste Vi, kao gorljivi zagovornik ekumenizma, to doživeli?
Ja sam to doživeo kako i dolikuje „gorljivom zagovorniku ekumenizma“. Konstatovao sam kako je strašno što se tolika većina hrišćana ohladila za Isusovu najvreliju i najsrdačniju želju i molitvu: „da svi budu jedno.“ Konstatovao sam koliko još ima nerasvetljenih puteva i kako zbog nedostatka redovnog dijaloga izrastaju nepredvidljive nakaze života.
Kako svi znaju – i iz promptne reakcije poglavara SPC-a po kojoj je lik Bl. Alojzija Stepinca odmah bio uklonjen – ta nedostojna scena nastajala je na istorijskoj, kulturološkoj i duhovnoj periferiji bez znanja vođstva SPC-a. A za mene, a nadam se i sve nas, to nije bio poziv na sablažnjavanje, nego na revitalizaciju svih naših hrišćanskih odnosa. Ako milost nije jača od tame i greha – jao nama vernicima!
U kojoj meri praznici, pre svega Uskrsa/Vaskrsa i Božića, mogu da približe braću i sestre iz odvojenih Crkava? Imate li tokom tih dana susrete, razgovore i mogu li da se osete neki njihovi plodovi?
Samo onoliko koliko dopuštamo da Vaskrsli Gospod može i po nama da posreduje svoju milosnu snagu! Što autentičnije slavimo praznike i što svestranije živimo „novi život“, tim nužnije utičemo jedni na druge. Onda sunce ljubavi i kiša milosti padaju jednako na sve.
Na slavljima intenzivno se pridružujemo jedni drugima. Redovno imamo susrete. Svakako, događaji na severoistoku Evrope veliki su izazov za sve nas. Osetljivost, autentičnost i istinoljubivost daće svoje rezultate.
Ne znam, nadalje, imamo li tu dovoljno mesta da se dotaknemo svih gorućih pitanja. Recimo, samo ovo pitanje: Kako je moguće da smo baš mi Sloveni tako podeljeni? Zašto više propagiramo konfesionalnost nego živu veru u Vaskrslog i celovitost Crkve? Zašto sve nas toliko ograničava naša ljudska tradicija? Zašto toliko onemogućujemo prodor snage Duha? Zar nismo i mi hrišćani – međusobno podeljeni – uzrok podele Evrope na dva bloka?
Kada ćemo zaživeti autentičnu revoluciju Duha koji jedini stvara jedinstvo?
Važno je ovo: da u svakoj zemlji/državi većinska Crkva bude gorljivo za traženje jedinstva.
Koja je Vaša vaskrsna poruka katolicima, ali i svim ljudima dobre volje?
Moram da lažem da me je baš duboko pogodila ova Isusova rečenica: „Tražite stoga najpre Kraljevstvo i pravednost Njegovu, a sve će vam se ostalo dodati“ (Mt 6, 33).
Skromno mislim da prečesto imamo više poverenja u ono zemaljsko, negoli u Nebesko kraljevstvo i njegovu pravednost.
Za Vaskrs ću se zato još više potruditi da najpre tražim Isusovo kraljevstvo i Njegovu pravednost – to jest svepreobražavajuće odnose u ljubavi Hristovoj. Iskreno svima želim tu predivnu snagu i moć Isusovog kraljevstva koje je uspostavio svojim vaskrsenjem. Neka slavlje tog praznika za sve nas bude izvor i nadahnuće da živimo one odnose, i to celovite odnose koje nam omogućuje Vaskrsli Gospod.