Dvojica su krštena u katoličkoj crkvi, dvojica su bili anglikanci i tokom života su se „petljali” sa istočnjačkim religijama, ali koliko su zapravo religiozni bili članovi čuvene liverpulske četvorke?
U januaru 1969. Bitlsi su odsvirali svoj poslednji zajednički koncert na krovu zgrade u centru Londona. U stvari, to nije bio koncert, već improvizovana predstava, deo dokumentarnog filma koji se tada snimao. Bio je to tužan kraj živog nastupa jednog od najpoznatijih bendova novijeg vremena. Pedeset godina kasnije, gomile njihovih obožavalaca sećaju se Bitlsa i njihovih jubileja sa gotovo religioznim žarom, gomile koje izgleda da postaju sve veće kako decenije prolaze.
Nego šta je sa Bitlsima i verom?
Veliki značaj pridaje se koketiranju „Fantastične četvorke” sa ovom ili onom istočnjačkom religijom, kao i čuvenim slikama četvorice muzičara na duhovnoj obnovi u Indiji. Malo njih se bavi hrišćanskim korenima grupe. Dvojica njenih članova, Pol Mekartni i Džordž Harison, kršteni su u Katoličkoj crkvi, a Džon Lenon i Ringo Star su bili anglikanci.
Pošteno bi bilo reći da je hrišćanski uticaj na vaspitanje ove četvorice bio zanemarljiv. Čak je i reč “nominalna” prejak izraz. Sva četvorica su bili deo posleratne Britanije, zemlje koja nije poznata po svom verskom žaru. U stvari, 1960-ih je postala sve više sekularna. Religija je gurnuta u privatnu sferu. Često se kaže da je, za razliku od Irske ili Amerike, Englez koji je smatran religioznim bio izuzetak, a da su ga često smatrali i ekscentričnim.
Stoga nije bilo iznenađenje 1960-ih da su tokom intervjua Bitlsi govorili o svojoj konfuziji sa otvorenom religioznošću u Sjedinjenim Državama. Štaviše, kada je Lenon pred londonskim novinarom prokomentarisao da je njihova grupa „popularnija od Isusa“, to nije izazvalo nikakve posebne reakcije u Britaniji nakon objavljivanja intervjua u martu 1966. godine. Lenon je zbog svojih komentara ispao više panteista nego hrišćanin. Ali ove primedbe su primljene veoma drugačije sa druge strane Atlantika – do te mere da je Lenon zbog ljutitih reakcija na ove komentare morao da razjasni i priguši ono što je rekao. Problem nije bio toliko u tome što su Lenonovi komentari imali za cilj da uvrede hrišćane, već u tome što se u društvu – a posebno u umetničkim krugovima u kojima se kretao – religija uopšte, a posebno hrišćanstvo, tada smatrala jednostavno irelevantnom.
U stvari, Bitlsi su vrlo rano i veoma naglašeno rekli da su agnostici. Religija nije bila nešto o čemu su želeli da razgovaraju. Ali sve se to promenilo 1966. godine, kada su Harison i njegova tadašnja supruga Peti Bojd (Patti Boyd) posetili Indiju. Harisona je ranije privlačila indijska muzika. Ali sada, delimično pod uticajem svoje supruge, podjednako je bio privučen i svetu hinduizma, kao i njegovom tada modernom obliku koji se nalazo na Zapadu – pokretu Hari Krišne (Hare Krishna). Ta privlačnost se neizbežno proširila i na ostale Bitlse i njihovu pratnju.
Iako su svi Bitlsi ubrzo počeli da idu na istočnjačke duhovne obnove u Vels (Walesu) i Indiju i da se bave transcendentalnom meditacijom, sa izuzetkom Harisona, ništa od toga nije posebno uticalo na grupu. Više se radilo o prihvaćenom stavu nego o usvojenom predlogu. Takođe je verovatno da su halucinogene droge tokom ovog perioda imale značajan uticaj na sve uključene.
Tokom godina koje su usledile, Harison je nastavio da istražuje hinduizam. Pesme koje je pisao često su pokazivale da njegovo otkriće istočnjačkog misticizma nije bilo samo prolazna faza. Katolicima njegovo istraživanje ovog religioznog puta može izgledati čak i zbunjujuće, posebno zato što se misticizam i svi religiozni koncepti o kojima je govorio mogu naći u hrišćanstvu, posebno u katoličanstvu – neki bi rekli da u katoličanstvu ima svega toga više nego u bilo kojoj drugoj religiji.
Kada čitate o Harisonovom vaspitanju, stičete utisak da je njegov katolički identitet bio samo kulturni identitet, nešto što mu je prenela njegova majka, Irkinja. Čini se da je to bio slučaj i sa Mekartnijem, koga je (i njegovog brata) odgajao njegov otac, nominalni engleski protestant, nakon smrti njegove majke, Irkinje i katolkinje. Verovatno je tačnije reći da ni Makartni ni Harison nisu imali prave katoličke formacije, pre svega zato što je tokom većeg dela života iu njihovim izjavama bilo jasno da tu dimenziju svog života uopšte nisu poznavali.
U političkom smislu, najglasniji među Bitlsima bio je Džon Lenon. Uz Joko Ono (Yoko Ono), Lenon je bio povezan sa tadašnjim modernim tendencijama kasnih 1960-ih. Njegove pesme, poput “ Zamisli” („Imagine”), nisu više samo sekularne ode, već zapravo deklaracije apsolutnog suprotstavljanja bilo kakvim verskim uverenjima. Ali ova osećanja treba uzeti sa rezervom. Poput njegovog ranijeg flertovanja sa istočnjačkim religijama, ovi novi politički stavovi formirali su deo sveta u koji su se Lenon i Ono tada kretali. Bio je to svet otvoren za nova verovanja – sve dok su bila izvučena iz nedefinisane gomile nju ejdž (New Agea) ideja – ali otvoreno neprijateljski svet prema svim uspostavljenim oblicima religije, odbačenog kao dela kulturnog tkiva društva koje je od strane tadašnje avangardne kontrakulture bilo napadnuto sa svih strana.
Deceniju kasnije Lenon se povukao iz sveta muzike. Do tada, 1974. godine, govorilo se da je tvrdio da je imao susret sa letećim tanjirom, i da je od tada postao – jedno vreme – obožavalac ovog fenomena. Još zanimljivije, nekoliko godina kasnije, navodno je naišao na hrišćanske programe na kablovskoj televiziji. Neki tvrde da je Lenon doživeo versko obraćenje gledajući jedan od ovih programa 1977. godine. Koliko joj je poznato, Joko Ono se žestoko protivila svim pričama o obraćenju. Lenonovo ponovo otkriveno hrišćanstvo ubrzo je nestalo. Osvrćući se na to vreme, neko se zapitao šta bi Lenon mislio o EVTN-u – globalnoj katoličkoj televizijskoj mreži (EWTN-u). Nažalost, Lenon je umro godinama pre nego što je taj televizijski program počeo da se emituje. Ubijen je 8. decembra 1980. godine.
Od svih Bitlsa, Ringo Star je izgledao najmanje zainteresovan za religiju. On je prvi napustio duhovnu obnovu u Indiji. Posle deset dana rekao je ostalima, dok su sedeli u orijentalnoj odeći, prekriveni cvećem, da će potražiti gde postoji mesto sa jajima i pomfritom, tipičnim britanskim jelom radničke klase. To je ostalima dalo do znanja da je njihovo najnovije interesovanje veoma daleko od njihovih korena.
Imajući to na umu, poslednjih godina bilo je izveštaja, pomalo nejasnih, da je Star „pronašao Boga“. Međutim, još uvek je nejasno kog Boga je otkrio. Iako je došao do istog javno proklamovanog agnosticizma kao i ostali članovi grupe, protestantizam Starove mladosti bio je najevangelističkiji od svih Bitlsa, što bi moglo značiti da je bio više izložen Bibliji od drugih. Čekamo buduće vesti, i nadamo se da je Star otkrio EVTN.
Mekartni ostaje tajna. Kao osoba čija je slika u javnosti stalno pod lupom, čovek ne očekuje da će Mekartni uskoro izjaviti da je ponovo otkrio veru u kojoj je kršten. Ipak, povremeno zna da kaže nešto što sugeriše da je svestan natprirodnog.
Koncert koji je bio održan na krovu zgrade pre pedeset godina, kasnije je objavljen kao film i album pod nazivom “Neka bude” (Let It Be). Istoimena pesma, iako se kao autori navode Lenon i Mekartni, u velikoj meri je Mekartnijevo delo. U tekstu pesme pominju se „teška vremena” i „Majka Meri”, koja Mekartniju dolazi „govoreći mudre reči – neka bude”.
Mekartni je ispričao da je pesma nastala iz sna koji je sanjao o svojoj majci Meri i kako mu je pomogla da smanji anksioznost i brige koje je imao dok je postajao sve poznatiji. Neki su bili razočarani što „Majka Marija“ u pesmi nije Blažena Devica Marija. Ali prisustvo vernih mrtvih koji priskaču u pomoć voljenima izražava duboku katoličku osećajnost. Ko kaže da se takve stvari ne mogu ponovo ispoljiti, ukazujući na istinski izvor mira – samog Kneza mira.
Izvor: Bitno.net