Kao mala verovala sam da svako od nas ima kuću u kojoj stanuju njegova osećanja i znanja. Ne sećam se da li mi je to neko pričao ili sam, iz ko zna kojeg razloga, ja to tako zamišljala. Ali verovala sam da su u jednoj takvoj kući živeli moja Sreća, Tuga, Ponos, Dostojanstvo, Ljubav, Dobrota i Mudrost. Kad god bi meni bilo potrebno, stanovnici te moje kuće su se sastajali i pomagali mi. Najviše sam volela da mi pomažu Ljubav i Mudrost, koji bi mi uglavnom doveli Sreću. Tugu sam nekako izbegavala, pa sam je čak i zanemarivala, nalazeći da su mi Dostojanstvo i Ponos važniji. Dobrotu sam podrazumevala kao drugaricu Ljubavi. No ta moja kuća je dobijala i nove stanovnike onako kako sam ja rasla. Tako se u nju naseliše Ljutnja i Razočaranje i u saradnji s Ponosom izazvaše požar. Bio je to takav požar da je pretio da zahvati i okolne kuće. I ukućani počeše da napuštaju kuću u plamenu. Ljubav je rekla da će ostati do kraja verna i odana i da će otići poslednja. Ali kada je bilo jasno da mora da zatraži pomoć ili će zauvek nestati, obratila se prvom koga je ugledala. Upravo je mogla da je povede sa sobom Ljutnja, ali nije se ni osvrnula jer je bila zauzeta Ponosom. Dostojanstvo je takođe okrenulo glavu jer je u tom trenutku Ljubav izgledala nedostojanstveno. Kada je htela da pozove Tugu kojoj je toliko puta pomogla, ova joj reče: »Molim te, ne pitaj me ništa. Jako sam tužna. Želim da budem sama.« I Ljubav zaboravi na sebe i posla Sreću da joj pomogne. Nije ni pokušala da zove Mudrost, jer s njom se još ranije dogovorila da ako se ikada išta desi – Mudrost treba da spasava Dobrotu. Ostalo je još samo Razočaranje. Ljubav pomisli da je baš dobro da joj ono pomogne pa zavapi za pomoć. Ali Razočaranje reče da je veoma razočarano jer je Ljubav poslala Sreću s Tugom i da će je ostaviti samu da vidi malo kako se ono zapravo oseća. I tako Ljubav ostade sama i bespomoćna u kući osećanja koja je bila sva u plamenu. Nije bila ljuta – Ljutnja ode s Ponosom, nije bila ni razočarana, jer Mudrost i Dobrota će preživeti i srešće se sa Srećom, Tugom i Dostojanstvom pa će pomoći Razočaranju da se ne utopi u samoći. Al kako će se Ljubav spasti? Kako kad nema nikoga da joj pomogne, a nema ni prolaza koji nije u plamenu? Možda bi se ona i uplašila, kad začu glas: »Dođi, Ljubavi, dođi…« I pođe za tim glasom. Našavši se na sigurnom, okrete se da još jednom vidi požar iz kojeg se spasla. Nije ga bilo. Nije bilo ni kuće. Osetila je samo neki mir i želju da sretne Mudrost i pita je ko ju je to spasao. Nije morala dugo da čeka. Mudrost je došla i objasnila: »Ljubavi, znam da se pitaš ko te je spasao. Bio je to moj brat – Vreme. Samo on ume da oceni i prepozna trenutak, snagu i značaj prave Ljubavi.«
Marijana Ajzenkol