Čovek je biće zajednice i nigde to nije vidljivije nego kod nas mladih. Setimo se samo kako su na ekskurzijama čitavi autobusi prepuni đaka, dece, studenata u jednom glasu pevali stihove pesme koja bi ih ponela. Ili kad se okupimo na proslavama, rođendanima, nismo li osećali zajedništvo i da pripadamo upravo tu gde se nalazimo, da smo deo nečeg većeg od nas samih? Ima li ikoga od nas da se u tim trenucima nije osećao srećnim, ispunjenijim, prihvaćenim? Da ne govorimo o koncertima, kulturno-umetničkim događajima, pa i samom ritualu ispijanja obične kafe s prijateljima. Mi nismo stvoreni da budemo sami niti smo za to zamišljeni; stvoreni smo za zajedništvo. I nigde to zajedništvo nije u većoj meri iskazano nego u krajnjem činu – žrtvi ljubavi, svetoj misi, euharistiji.
Mnogi naši vršnjaci će se zapitati: Ali mi nismo sveštenici, šta bi, dakle, trebalo da radimo na svetoj misi, koja je naša uloga oko tog zajedničkog stola? Zaboravljajući pritom činjenicu da Crkvu ne čine samo zidovi, stubovi, slike, mozaici, pa i sveštenici, nego je činimo mi; i da smo već samim činom postajanja Isusovim učenicima – krštenjem postali »kraljevsko sveštenstvo«; sveti puk, narod Njemu sabran.
Shodno tome svako od nas, pa bio samo prisutan na svetoj misi i molio se, deo je nečega mnogo većeg, učesnik u liturgiji. A ako na još neki način želimo da damo sebe svojoj crkvenoj zajednici, da aktivno sudelujemo u liturgiji, tu su nam na raspolaganju službe čitača, ministranata, pevača, kao i mnoge druge. Da ne govorimo o tome da mnoge čeka poziv na redovnički i sveštenički život. I čega se onda mnogi od naših vršnjaka boje? Zar je teško doći ranije, pre svete mise, porazgovarati s bratom i sestrom u Kristu i dogovoriti se sa svojim vršnjacima, ali i ostalima kao i župnikom, o tome čime će ko baš tog dana dati svoj doprinos. Priznaćemo, naime, da koliko samo puta prisustvujemo, hajde da kažemo, »nemim i gluvim« misama, kad povrh svega nema čak ko ni da zapeva hvalospeve Bogu ‒ nije li tužno da u trenucima kad se otvaraju nebesa i cela Nebeska Crkva kliče zanosnim glasom ‒ mi samo sedimo i čekamo da sve prođe, čekamo da se to slavlje Neba i Zemlje završi, pa da odemo na neke druge, »zabavnije« događaje. Pa birajmo, dakle, hoćemo li učestvovati u stolu zajedništva, u toj zahvali dobrom Bogu na daru života, ljubavi, prijateljstva, ili ćemo bezbroj puta sebično slaviti svoj ego, klanjajući se njemu ili svojim strahovima od darovanja sebe drugima.
Upravo na ovo zajedništvo podstiče nas i sama Sinoda. Ma koliko svima nama ta reč zvučala strano i nepoznato, a neki od nas se nje ili sećaju kroz maglu, kada su o njoj slušali na misnim slavljima, dok je neki pak prvi put čuju. Ta reč, naime, nije nešto »strašno«, nešto od čega treba da se uplašimo i pobegnemo. Sama sinoda označava prvenstveno zajedništvo, zajednicu kao i rad na tom zajedništvu. Sinoda je kao Isusova lađa na kojoj plovimo svi mi, tako divno stvoreni u različitosti, a opet tako slični i čak isti po veri u Njega – Boga, Tvorca Neba i Zemlje, koji nas je sve tako divno sazdao na svoju sliku. Na toj lađi svi smo poput apostola ribari, ribari ljudi koji svojim aktivnim uključivanjem u zajednicu mogu toliko toga da učine i toliko toga dobrog doprinesu samom razvoju zajednice. Jer mi mladi smo upravo oni koji mogu da promene ne samo svet, nego i ovaj »hladni rat« odnosa koje imamo jedni s drugima.
Priznaćemo ‒ nisu sve zajednice tako velike, možda smo čak i najmanja zajednica, ali to ne seme da nas plaši, jer u trenutku straha setimo se Isusovih reči – »Gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, ondje sam i ja među njima.” (Mt. 18, 20). Zato ne bojmo se da preuzmemo na sebe odgovornost, nemojmo se bojati da jasno iskažemo svoje mišljenje ili iznesemo neki svoj predlog, naprotiv ‒ udružimo snage i slobodno plovimo ovim uzburkanim morem stvarnosti.
Razmislimo, birajmo između lažnog sjaja samoljublja iza kojeg se krije strah ‒ i pripadanja nečemu što nadilazi nas same. Pri čemu tim pripadanjem uopšte ne gubimo svoju ličnost! Kao što u muzici svaka nota ima svoje mesto, svoju svrhu i razlog postojanja baš na tom mestu u kompoziciji, tako je i s nama. Prikazujemo sebe u najboljem svetlu, onakvima kakvi jesmo, pripadanjem, svojom voljom da pripadamo, učestvovanjem u slavlju nad slavljima, iskazu ljubavi koju uživamo kod Boga.
I nemojte misliti da Crkva i pripadnost zajedništvu od vas zahtevaju da živite samo tu; da svoj život pretočite u iskustvo vere u zajednici samo na tom mestu, da to zajedništvo i aktivno uključivanje u rast Crkve isključuje sve ostale vidike vaše ličnosti! Naprotiv, Crkva i pripadnost zajednici samo osnažuju i pomažu u izgradnji ličnosti svakome od nas; pripadnost Njegovoj zajendici nije samo puka tradicija, nego je izbor. I zato ‒ kao što i Isus govori »Mnogo je pozvanih, ali malo odabranih« (Mt 22, 14) ‒ budimo, dakle, među onima koji su pozvani ali i odabrani, živeći život kao liturgiju, na šta smo zaista pozvani.
Marija Antonela Kanelić