U prethodnom članku započeli smo s temom koja se tiče samog nastanka života, odnosno načina kontrole rađanja. Hrišćanski brak je, kako smo već pomenuli, na prvom mestu usmeren na dobro supružnika, a potom, ili u isto vreme, i na otvorenost ka stvaranju novog života; pa ipak, planiranje porodice, to jest broja dece, nije bez razlike moralno zlo, nego je često i znak odgovornosti supružnika. Već smo pomenuli da postoje moralno dopustivi metodi kontrole rađanja i oni koji to nisu, pa se postavlja pitanje – ako su i jedni i drugi metodi usmereni na sprešavanje začeća, koja je razlika i postoji li uopšte ikakva razlika među njima. Svakako da postoji, ali ta razlika ne sadrži se prvenstveno u tehnici sprečavanja začeća – iako je stvar i u tehnici – nego na prvom mestu u razlozima i načinima pristupanja kontroli rađanja, načinu života i seksualnom ponašanju osobe. Moralno ispravna kontrola rađanja zasniva se na odgovornosti prema sebi, partneru i novom ljudskom biću koje može biti začeto. Za razliku od fizičko-hemijskih kontraceptivnih metoda, prirodni metodi o kojima smo pisali u prethodnom broju, iako naizgled imaju isti cilj – izbegavanje začeća – uključuju visoki stepen samokontrole, suzdržavanja, a onda i poštovanja prema sebi i partneru: jednom rečju, svest o dignitetu osobe i svest o shvatanju važnosti onoga što osoba čini, uz prihvatanje pune odgovornosti za to što se čini, a sa druge strane – iako se radi o kontroli rađanja, ipak su ti odnosi otvoreni i za novi život, za razliku od fizičko-hemijskih metoda kod kojih začetak novog života pokušava tim sredstvima da se izbegne na svaki mogući način.
EFEKTI KONTRACEPCIJE
Razmotrimo sada ono što stoji iza upotrebe fizičko-hemijskih kontraceptivnih sredstava. Mislim da ne bi bila greška kad bismo rekli da je današnja kultura, i to već decenijama, kultura u kojoj je seks postao roba široke potrošnje. Svakako da čovek nije ništa »seksualniji« danas u odnosu na neko ranije vreme, ali ono što razlikuje naše vreme od onih ranijih jeste to da je seksualnost daleko više bila u zoni vrlo intimnog, ličnog iskustva. Danas je seksualna dimenzija čoveka ogoljena do bizarnosti. Ako pre pedesetak godina, recimo, na filmu nismo mogli da vidimo ni poljubac, danas malo koga može da iznenadi i gotovo eksplicitni čin sekualnog odnosa, pa čak i u udarnom televizijskom terminu. Seksualni odnos sve manje je međusobno darovanje osoba, a sve više sredstvo zadovoljenja požude, ili ga bar tako – i to veoma agresivno – predstavljaju mediji. Takvo shvatanje seksualnog čina i te kako je zatvoreno za stvaranje novog života, jer se u seksualnom činu na prvom mestu traži lično zadovoljenje požude, pa bi začetak novog života bio, a za mnoge i jeste, »grubo narušavanje« slobode. Svima koji prate današnje medije poznato je, recimo, zalaganje mnogih žena za »pravo na izbor«, ili stav da žena ima pravo da odlučuje o svom telu, upravo govoreći o »pravu« žena da abortiraju začetu decu, kao da je reč o nekakvim »uljezima« u njihovo telo koji im ugrožavaju slobodu. O odgovornosti za nastanak tog »uljeza«, kao i o tome da je to što je u telu novi čovek, ni najmanje se ne razmišlja. Takva seksualna kultura pretvara čoveka u objekat naslade. Fraza »siguran seks« tako se ne odnosi na sigurnost od seksualno prenosivih bolesti ili nešto slično, nego na seks koji sigurno sprečava začeće – seks koji se tiče samo i isključivo seksualne naslade iza koje ili posle koje ne mora da sledi bilo kakva obaveza. Takav seks uz takvu »sigurnost« pretvara i sam seksualni čin u vid međusobnog masturbiranja, autoerotizma, kontakta ne dveju osoba koje se vole, koje se vezuju i međusobno daruju, nego dva objekta koji se međusobno naslađuju. Čovek je biće sastavljeno od tela i duše, pa je i njegova seksualnost dvodimenzionalna – tiče se i tela i duše. Kada se u tako esencijalnoj stvari kakva je seksualnost naglasak stavi na samo jednu dimenziju, na materijalno i na zadovoljstvo bez vezivanja, dobijamo osobe koje gube vlastito dostojanstvo. Imamo iskustvo mnogobrojnih osoba koje se podvrgavaju skupim estetskim hirurškim zahvatima ne bi li bile seksualno privlačnije drugom polu, bez ikakve stvarne medicinske pa i estetske potrebe za tim. Javljaju se i bolesti koje su bile retke u istoriji – anoreksija i bulimija, izazvane psihičkim pritiskom da telo mora da bude u okviru »standarda« seksualne privlačnosti. Nevinost i uzdržavanje nisu u takvom društvu više vrline, nego razlog za nipodaštavanje i podsmeh. Kada čovek tako izgubi osećaj sopstvenog dostojanstva i samopoštovanja, veoma je teško poštovati nekog drugog, a posebno život koji tek nastaje.
Iz ovoga što je rečeno vidimo da se fizičko-hemijske tehnike kontracepcije nikako ne odnose samo na sam čin začeća, nego da imaju daleko dublje i suštinske implikacije na samu ljudsku osobu koja ih primenjuje.
KONTRACEPTIVNE TEHNIKE
Pogledajmo sada ukratko same tehnike o kojima je reč. Tehnike koje se primenjuju uopšteno spadaju u dva tipa: 1. kontracepciju mehaničkim sredstvima – to su tehnike kojima se fizički sprečava kontakt spermatozoida s jajnom ćelijom; i 2. hormonalnu kontracepciju, kod koje se hemijskim ili hormonalnim sredstvima modifikuje telo muškarca ili žene da bi se u seksualnom kontaktu sprečilo začeće.
Treba naglasiti, a to se vidi već i iz opšteg opisa, da te tehnike nisu ni u kojem slučaju bezopasne po zdravlje osobe koja ih koristi, pogotovo druga grupa – hormonalna kontracepcija.
Treba reći i to da kada se govori o kontracepciji, posebno hormonalnoj, često se zapravo radi o abortivnim tehnikama pre negoli kontraceptivnim – naime, da se ne sprečava začeće, nego ubija već začeti embrion star počev od nekoliko dana, pa sve do nekoliko sedmica (posebno kod čuvene »pilule za dan posle«).
Od fizičkih kontraceptivnih sredstava najkorišćeniji su prezervativi za muškarce, kao i dijafragma i spirala kod žena, uz još neka sredstva kojima se kombinuju fizičko sprečavanje kontakta spermatozoida s jajnom ćelijom i hemijska sredstava koja ubijaju spermatozoid ili sprečavaju njegovo kretanje. Ipak, najpogubnije posledice proizvode zahvati koje uslovno možemo da svrstamo u fizičku kontracepciju, a to su vazektomija – hirurški zahvat kojim se prekida dotok sperme u ureter, to jest izlazak sperme prilikom ejakulacije. Na taj način muškarac postaje trajno sterilan i to stanje ne može da se poništi (na jednom sajtu koji promoviše vazektomiju, stoji: »Posle vazektomije možete da se opustite i uživate u seksu i više ne morate da vodite računa o mogućnosti neželjene trudnoće« – što ilustruje upravo navedeni stav o posledicama kontracepcije i onome što stoji iza tih postupaka).
Druga procedura, daleko komplikovanija (vazektomija se izvodi pod lokalnom anestezijom i bezbolna je) jer zahteva totalnu anesteziju, jeste podvezivanje jajovoda kod žena. Na taj način žena postaje zauvek sterilna, bez mogućnosti ispravljanja obavljene procedure. I vazektomija kao i podvezivanje jajovoda mogu da dovedu do veoma ozbiljnih komplikacija – vazektomija povećava rizik od tumora i raka prostate, smanjivanja nivoa testosterona i pojavljivanja mnogih za to vezanih oboljenja, a podvezivanje jajovoda uz mogućnost stvaranja tumora dovodi i do lažne trudnoće i psiholoških problema.
Kontraceptivne pilule, kao najčešći vid kontracepcije kod žena, sadrže hormone koji utiču na druge hormonalne mehanizme kojima se regulišu reproduktivni procesi. Pilule imaju sledeće učinke: 1. blokiraju ovulaciju; 2. stvaraju sredinu u kojoj se otežava pristup spermatozoida jajnoj ćeliji; 3. onemogućavaju jajnoj ćeliji (pa i onoj oplođenoj) da se učvrsti u materici (abortivna tehnika).
Pilule takođe utiču i na ostale procese u ženskom telu, uključujući mesečni ciklus, mogu da dovedu do povećanja krvnog pritiska, venske tromboze, gojaznosti, a takođe i do psiholoških poremećaja.
I na ovako malom prostoru i preko samo ovlaš prikazanih sredstava vidimo da je kontracepcija, uz sve učinke koje proizvodi u duši onoga ko koristi njene tehnike, i te kako opasna i za fizičko zdravlje korisnika.
U ova dva poslednja članka bilo je reči o načinima, moralno ispravnim i onima koji to nisu, planiranja porodice, o sprečavanju začeća, a u narednom broju govorićemo o stvaranju života – posebno o veštačkoj oplodnji i pitanjima koja se tiču te teme…
o. Aleksandar Ninković