Svet u kojem živimo neprestano se menja. Imamo i svedočanstvo da je oduvek bilo tako, jer »sve se mijenja; tko bî dolje, bit će uzvišen, a tko bî gore, bit će ponižen« (Ez 21, 31). Čini nam se da to nikada nije bilo brže i neobičnije, ponekad izgleda i kao da se u tome ne snalazimo baš najbolje. Sve se menja i ima potrebu za promenom. Menja se naš fizički izgled, rečnik kojim se služimo, navike koje imamo, potrebe, sredina i okruženje u kojem živimo… Na neke promene ne možemo da utičemo, ali na neke možemo i treba da budemo odgovorni za njih. Čoveku je nekako urođena čežnja za promenom. Da li se zaista menjamo nabolje? I mi i društvo, svet oko nas? Prvi čovek je iskusio to iskušenje »biti kao Bog«. Ponekad su to i slična iskušenja toliko jaki da se zaboravi na pitanje Da li je tako nešto uopšte moguće? Ako su naše promene usmerene na vlastito dobro i dobro naših bližnjih, sigurno neće izostati i Božja pomoć.
Na telesne promene vrlo malo možemo da utičemo, ali promene navika i duha zaista zavise od nas, naše svesnosti, odluke, discipline i izbora. Isus nas podstiče: »Budite savršeni kao što je savršen vaš Otac nebeski« (Mt 5, 48). Čovek nije savršen, ali može da teži savršenstvu poštujući i prihvatajući zakone Života. Isus i hrišćanstvo doneli su najveću promenu svetu. Ali hrišćanstvo će imati smisla tek ako se misli, reči i dela usklade s Hristovim načelima. To je ta promena. I ona je na dobro. Nije rečeno da kao ljudi ne smemo da grešimo, nego da ako nam je stalo do sebe ‒ ispravljamo svoje greške i propuste.
Od mnogih darova koji su nam dati veoma je važan i dragocen dar govora. Dar reči. I treba ga pažljivo čuvati, a svakodnevno ga olako trošimo. Jesmo li uopšte svesni koliko bi trebalo da budemo srećni zbog tog dara? Njime možemo da iskažemo ono što mislimo, želimo i osećamo ‒ bilo da smo srećni ili pak tužni. Ponekad nam je teško da ćutimo, ili taj dar ne koristimo uvek na dobro, za lepo i korisno, pa ga nekako unižavamo. »Iz istih usta izlazi i blagoslov i prokletstvo.« Zašto se čovek ne bi ugledao na prirodu? Zar izvor na isti otvor toči i slatko i gorko? Slan izvor ne može dati slatke vode« (Jak 3, 2.9‒12).
Pred nama je uvek novi početak i mogućnost promene. Možda bismo ovaj put mogli da razmislimo treba li da »uglancamo« svoj dar govora? Možda bismo mogli da se oslobodimo loših reči koje uznemiravaju duh. Lepo bi bilo da naše misli koje izražavamo rečima budu prožete mudrošću, lepotom i dobrotom.
Još pamtim temu za pismeni zadatak koju sam imala kao učenica u gimnaziji, a glasila je: Ma ko da ste, vaša će vas reč odati. Poruka tog naslova ostavila je duboki trag u meni. Rečima možemo da hvalimo, volimo, ali i da mrzimo i grdimo, pa čak i proklinjemo. I sve to oslikava zapravo nas. Zato »nikoga ne hvali prije no što progovori, jer govor je kušnja ljudi« (Sir 27, 7.23‒24).
I ako bih razmišljala o promeni koju bih želela u svojoj svakodnevici, bila bi to promena načina govora koji bi bio posledica misli s više poverenja, ljubavi i dobrote. Mislim da je nemoguće napraviti pravu promenu na dobro ako ona nije utemeljena u dobrim mislima izrečenim u ljubavi i zahvalnosti.
Marijana Ajzenkol