Svečano euharistijsko slavlje na praznik Uznesenja Blažene Device Marije – Velike Gospe, u utorak, 15. avgusta, u beogradskoj katedrali predvodio je beogradski nadbiskup i metropolit mons. dr. Ladislav Nemet, uz koncelebraciju mons. Simona Bolivara Sancheza Carriona, savetnika u nuncijaturi, vlč. Mihaela Sokola, domaćeg župnika i rektora Marijanuma kao i drugih sveštenika Beogradske nadbiskupije. Na svečanom euharistijskom slavlju učestvovali su i arhimandrit o. Nektarije Đurić, sekterat Svetog Sinoda Srpske pravoslavne Crkve, Jasna Vojnić, predsednica Hrvatskog nacionalnog veća u Srbiji, predstavnici ambasada i diplomatskog kora, predstavnici gradskih vlasti i opštine Vračar kao i mnogobrojni vernici ove župe, ali i hodočasnici iz različitih delova Nadbiskupije. Svečanost je uveličala muzika hora Ars vocalis.
Na početku propovedi nadbiskup Nemet se osvrnuo na moto ovogodišnjeg 37. Svetskog susreta mladih u Lisabonu „Tih dana usta Marija i pohiti“ (Lk 1, 39) i Reč Božija, koju liturgija nudi za ovaj praznik, govori o ovom Marijinom putovanju. Govoreći o Marijinoj poseti Elizabeti, nadbiskup je istakao da ova poseta nije bila samo obična šetnja ili besciljno lutanje, već je bila sa određenim ciljem. Marija je posetila rođaku koja je bila trudna kao ona, ali baš kao Marija na čudesan način. Elizabeta je rodila preteču Isusa Ivana Krstitelja. „Srca ovih žena bila su puna radosti i slavljenja Boga. Bile su pune ovih divnih osećanja koja su na svaki način želele da podele jedna sa drugom. Obe su u svom životu doživele čudesnu ruku Božiju. Obe su od anđela Gabrijela saznale da će roditi sina. Elizabeta je čak i za ta vremena bila starija gospođa, tako da je to bilo čudo, ali još veće čudo je bilo sa Marijom, koja nije ni poznavala svog muža. Hvalospevi Elizabete I Marije veličaju Boga koji je gospodar istorije čitavog čovečanstva, ali i svakog pojedinca. Elizabeta pominje Marijinu situaciju, njen život pun vere, i upravo je zbog te lične vere Bog mogao da deluje u njenom životu. U svojm prelepom hvalospevu „Magnficat“ Marija pokazuje delovanje Boga kroz istoriju izabranog naroda. Ona ne govori toliko o sebi, o onome što joj je Bog učinio, koliko o istoriji izraelskog naroda s kolena na koleno“, rekao je nadbiskup, citirajući Marijino hvalospev : „ Silne zbaci s prijestolja, a uzvisi neznatne. Gladne napuni dobrima, a bogate otpusti prazne “, istakao je da je „Bog Izraelov i naš Bog i da je pun milosti, iako se čini da mnogo puta Njegovo delovanje kasni ili je sporo i neprimetno u našim životima ili kao da je Njegovo delovanje nevidljivo, ali jedno moramo priznati i da mnogo toga zavisi od nas. Bog može da deluje samo tamo gde postoji otvorenost čoveka, njegovog srca, grupe, nacije ili čak kontinenta. Sa Zaharijom i Elizabetom je bilo dosta brzo, a sa Marijom još brže. Zapitajmo se zašto? Zaharija je bio veoma sumnjičav, nije verovao anđelu, a Marija je preko anđela odmah prihvatila reči Božije. Vera je neophodna da bi Bog delovao u svetu, a svoju veru izražavamo svojom slobodnom voljom. Mogu da odlučujem o svom životu, i kao nadbiskup i na nivou Nadbiskupije. „Moje odluke mogu biti plod vere i odanosti Bogu, ali mogu biti i odluke megalomanije, želje za karijerom ispunjenom zavišću i mržnjom, osvetom… a ono što važi za mene važi i za svaki ljudski život. rekao je nadbiskup Nemet. Govoreći o značaju funkcije koju čovek može da ima u društvu, nadbiskup je istakao da se poštuje titula ili funkcija koju pojedinac ima i „što si viši u društvu, više možeš činiti dobro ili zlo. Ako si čovek bez uticaja možeš da kažeš celoj vojsci da napadne tvog komšiju i ništa se neće desiti, ako si predsednik jedne od najvećih država na svetu možeš da dovedeš do takvog rata kakav sada gledamo i doživljavamo u Ukrajini“. Govoreći o ratu, nadbiskup je istakao da se u takvoj državi mnogo ljudskih života gubi bez smisla, a umesto da se znanje i bogatstvo koje poseduje ljudski um upotrebi za plemenite stvari, on se zloupotrebljava i okreće protiv čoveka, pa i političari koriste žito za ratovanje, a poznato je da se žito transportuje iz Ukrajine u zemlje gde vladaju glad i siromaštvo.
Na kraju propovedi nadbiskup je istakao da današnje Jevanđelje govori o dve žene, žene koje proslavljaju Boga Svemogućeg, i postavivši pitanje: „Koja nas slika ispunjava radošću i mirom i osećajem sigurnosti: lik dve žene u Judeji ili slika srušenih zgrada, ubijenih ljudi ili onog što je najgore ukrajinske dece odvedene u daleke ruske krajeve?“, dao je svakom pojedincu da lično odgovori na pitanje, a nadbiskup je „nagovorio“ sve prisutne da se pridruže Mariji i pevaju zajedno sa njom „ Veličaj dušo moja Gospodina, jer ti si Bože čudesna djela učinio u mom životu “.
Na kraju svete mise domaći župnik vlč. Mihael je na poseban način zahvalio nadbiskupu na predvođenju misnog slavlja, kao i svima koji su učestvovali, ali i svima koji su se aktivno uključili u samoj pripremi proslave praznika. Druženje je nastavljeno nakon mise uz prigodan prijem.