Primivši u audijenciju italijansku sindikalnu organizaciju, papa Franja je osudio ono što je nazvao „perverzijom rada”, počevši od nejednakog tretmana žena koje zarađuju manje od muškaraca i koje se „izbaci” kada zatrudne. Teški poslovi su i dalje slabo zaštićeni, istakao je on i upozorio na smrt na radnom mestu: „Svaka smrt na poslu je poraz celog društva.
Zašto bi žena zarađivala manje od muškarca? Zašto su najteži poslovi i dalje tako slabo zaštićeni? – neka od pitanja su iz govora pape Franje koji je održao pred oko 5.000 članova (od ukupno 5 miliona) Italijanske generalne konfederacije rada (Confederazione Generale Italiana del Lavoro – CGIL), tj. Italijanski nacionalni sindikat, koji je primio u Vatikanu 19. decembra. S jedne strane, Sveti Otac je osudio nelegalno zapošljavanje, eksploataciju, iscrpljujuće smene, nezaposlenost, unutrašnje sukobe, tragediju smrti na radu i „perverzije rada“ kao što su nejednakost polova u platama, nesiguran rad mladih i „kultura suvišnosti”. S druge strane, davao je predloge i podsticaje da se radna mesta pretvore u mesta bratstva, gde se ljudi formiraju i obrazuju za mir za kojim žeđa današnji svet.
Pogaženo ljudsko dostojanstvo
Papa je govorio o svetlosti i senkama u oblasti rada, koji je, kako je rekao, neophodan za ljudski život, jer omogućava čoveku da se ostvari, da živi u bratstvu, da neguje društveno prijateljstvo i da svet čini boljim. Upozorio je na ostrakizam rada, koji je rezultat kulture odbacivanja koja se uvukla u ekonomske odnose i preplavila svet rada.
Nalazimo ga, na primer, tamo gde se ljudsko dostojanstvo gazi rodnom diskriminacijom. Zašto žena mora da zarađuje manje od muškarca? Zašto moraju da otpuste ženu čim počne da se goji da ne bi plaćali porodiljske naknade. To se vidi i po nesigurnom položaju mladih: zašto zbog hronične nesigurnosti moraju da odlažu životne odluke? Ili u kulturi ekscesa; i zašto su najteži poslovi još uvek tako slabo zaštićeni?
Previše ljudi pati zbog nedostatka posla ili zbog nedostojnog rada – primetio je on i dodao – njihova lica zaslužuju da se saslušaju i sindikaliziraju.
Investirajte u ljude
Jedan od zadataka sindikata je „vaspitavanje za smisao rada“; radi se o formativnoj nezi, koja je sol zdrave ekonomije, sposobna da učini svet boljim. Odustati od ulaganja u ljude radi postizanja veće trenutne dobiti je veoma loš posao za društvo – istakao je Papa.
Još uvek previše mrtvih na poslu
Svoju zabrinutost Sveti Otac je podelio sa rukovodiocima i predstavnicima italijanskog sindikata, pre svega za bezbednost radnika.
Još uvek ima previše mrtvih na poslu – vidim ih u novinama; ima ih svaki dan – previše je osakaćenih i povređenih na radnom mestu! Svaka smrt na poslu je poraz za celo društvo.
Umesto da ih prebrojavamo na kraju svake godine, trebalo bi da zapamtimo njihova imena, jer to su ljudi, a ne brojevi. Ne dozvolimo da se profit i ličnost stavljaju u istu ravan! – upozorio je i dodao da idolopoklonstvo vodi gaženju svega i svakoga, a da ne čuva razlike.
Nasilni oblici eksploatacije
Još jedna stvar koja brine rimskog biskupa je iskorišćavanje ljudi, kao da su mašine. Postoje „nasilni oblici” – primetio je – kao što su zapošljavanje na crno i ropstvo radnika u poljoprivredi ili na gradilištima i drugim radnim mestima, zatim prinuda na iscrpljujuće smene, podmukla igra u ugovorima, prezir majčinstva, borba između posla i porodice.
Koliko protivrečnosti i koliko se ratova vodi među sirotinjom oko rada! Poslednjih godina sve je više takozvanih „siromašnih radnika“, odnosno ljudi koji, iako imaju posao, ne mogu da izdržavaju svoje porodice i daju im nadu u budućnost.
Glas onih koji nemaju glasa
Sindikat je pozvan da bude glas onih koji nemaju glasa – primetio je Papa, koji je posebno istakao pažnju na mlade ljude koji su često primorani da prihvate privremene, neprikladne i ropske ugovore.
Sveti otac je stoga podsticao članove sindikata da budu čuvari u svetu rada, stvarajući saveze umesto sterilnih opozicija.
Ljudi su žedni mira, posebno u ovom istorijskom trenutku, i svačiji doprinos je važan. Obrazovanje za mir na radnim mestima, često obeleženim sukobima, može postati znak nade za sve. Čak i za buduće generacije.