Nakon sastanka sa Muslimanskim Većem starešina, papa Franja je, u okviru svoje apostolske posete Kraljevini Bahrein, učestvovao na ekumenskom sastanku i molitvi za mir u Katedrali Gospe od Arabije u Avaliju u petak, 4. novembra, izveštavaju Vatikanske vesti.
U novoj katoličkoj katedrali, koju je pre godinu dana osveštao kardinal Luis Antonio Tagle, okupilo se oko 2.000 hrišćanskih predstavnika koji su se zajedno sa Svetim Ocem molili za jedinstvo i kraj nasilja širom sveta. U molitvi su bile i hrišćanske zajednice u Bahreinu. “Malo Hristovo stado” u Bahreinu, raštrkano po različitim mestima i religijama, pokazuje neophodnost da “budemo jedno” i “delimo veru jedni sa drugima”, rekao je Papa. On je ohrabrio arapske hrišćane da ne brinu o „spoljašnjoj malenkosti“ već da nastave sa lepim običajem stavljanja bogomolja na raspolaganje drugim zajednicama. Vera nije privilegija koju čovek može da traži, već dar od Boga koji se mora deliti, rekao je on.
U svom uvodnom obraćanju, Sveti Otac je pozdravio Vaseljenskog Patrijarha Carigradskog Vartolomeja I, „prvog među jednakima“ Patrijaraha Pravoslavne Crkve, koji je takođe govorio na Bahreinskom forumu za dijalog, kao i sve prisutne. Papa se osvrnuo na reči iz Dela Apostolskih: „Parćani, Miđani, Elamiti, stanovnici Mesopotamije, Judeje i Kapadokije, Ponta i Azije, Frigije i Pamfilije, Egipta i oblasti Libije oko Kirene, došljaci Rimljani, Jevreji i sledbenici, Krićani i Arapi – sve ih čujemo gde našim jezicima objavljuju veličanstvena dela Božija“. (Dj 2, 9-11) Istakao je da su ove reči, kao da su napisane za sve prisutne: od mnogih naroda i jezika, sa mnogih mesta i različitih obreda, svi su se okupili zbog silnih dela koja je Bog učinio. U Jerusalimu na dan Pedesetnice, iako su narodi dolazili sa mnogih mesta, svi su osećali da su ujedinjeni u jednom Duhu. Papa Franjo je rekao da različitost porekla i jezika ne bi trebalo da bude problem već dodatni resurs, i nastavio citirajući pisca koji je rekao: „Ako neko kaže nekome od nas: ‘Primio si Duha Svetoga, zašto ne „ne govoriš na svim jezicima?“, treba da mu odgovorimo: „Ja govorim sve jezike, jer sam član tela Hristovog, Crkve koja govori svim jezicima.“ (Propoved afričkog autora iz VI veka : PL 65, 743)
Sveti Otac je naglasio da se to odnosi na sve „jer smo svi jednim Duhom kršteni u jedno telo“ (1 Kor 12, 13). On je u svom govoru istakao da narod svojim podelama povređuje telo Gospodnje, ali je Duh Sveti, koji sjedinjuje sve članove, veći od podela tela. Dalje je rekao da ono što ujedinjuje ljude daleko nadmašuje ono što ih razdvaja i da što su više u harmoniji sa Duhom, to će više biti podstaknuti da povrate puno jedinstvo među braćom i sestrama.
Jedinstvo u različitosti i svedočanstvo života
Dve stvari koje Papa smatra korisnim za put zajedništva su jedinstvo u različitosti i svedočenje života. Tumačeći jedinstvo u različitostima, primetio je da su na Pedesetnicu učenici „svi bili zajedno na jednom mestu“. On je dodao da treba napomenuti da je Duh Sveti koji počiva na svima izabrao trenutak kada su svi zajedno sabrani. Svako od njih mogao je zasebno da deluje i čini dobro, ali kada su bili sabrani u jedinstvu, vrata Božijih dela su im bila potpuno otvorena. On je nastavio ističući da je hrišćanski narod pozvan da se okupi kako bi se u našoj blizini ostvarivala čudesna dela Božija. „Prisustvo u Bahreinu, sa disperzijom kultura i religija, pomaže nam da osetimo potrebu za jedinstvom i deljenjem vere“, rekao je Sveti Otac. Upoređujući povezanost arhipelaga i jake veze između ostrva u oblasti na kojoj trenutno živi, podsticao je da tako bude i među ljudima; da ne budu izolovani već ujedinjeni u bratskom zajedništvu.
Sveti Otac je nastavio svoj govor pitanjem: „Šta možemo učiniti da jedinstvo raste ako nam se čini da nas život, navike i udaljenosti vuku na druge strane?“ Zapitao se šta je zapravo „mesto okupljanja“, „duhovni cenakul“ naše zajednice? Zaključio je da je slava Božija koju Duh Sveti pokreće u čoveku. On je okupljenima istakao da se moraju moliti i da se ne smeju izolovati i zatvarati, jer je samo molitva hvale i klanjanja najviši oblik veze sa svom braćom i sestrama. Molitva hvale je protivotrov za tugu i iskušenje, pročišćava srca i vraća harmoniju i jedinstvo. Oni koji hvale Oca ne obeshrabruju se malošću stada, već se raduju veličini što su deca Božija. Molitva hvale omogućava Duhu da ispuni čoveka svojom utehom i postaje lek za usamljenost i čežnju za domom. Omogućava mu da oseti blizinu Dobrog Pastira, čak i u trenucima kada oseti odsustvo pastira, što se često dešava u tim krajevima. Upravo u pustinjama Gospod voli da otvara nove i neotkrivene puteve i čini da izviru vode žive (up. Iz 43,19). Zahvalnost i obožavanje vode ka Duhu, vraćajući čoveka izvorima i jedinstvu.
Ekumenski sastanak u katedrali Gospe od Arabije u Avaliju
Sveti Otac je tada primetio da je neophodno zadržati dobru naviku da svoje crkvene zgrade stavljate na raspolaganje drugim zajednicama za obožavanje jednog Gospoda. On je istakao da nas pesma hvale povezuje ne samo na zemlji već i na nebu, a pevaju je mnogi hrišćanski mučenici različitih konfesija. Koliko ih je bilo poslednjih godina na Bliskom istoku i širom sveta! Oni sada čine jedno zvezdano nebo, vodeći naš put dok putujemo kroz pustinje istorije. Svi imamo isti cilj, a to je da smo pozvani na puno zajedništvo u Bogu, istakao je papa Franja.
Jedinstvo ne znači “svi jednaki”
Konstatujući da je jedinstvo ka kome hrišćani putuju jedinstvo u različitosti, Sveti Otac je istakao da je veoma važno voditi računa da jedinstvo ne znači „svi su jednaki“, već je ono u različitosti. Izveštaj o Pedesetnici govori o tome da je svaka osoba čula apostole kako govore „na svom jeziku“ (Dj 2,6). Duh Sveti, u stvari, ne izmišlja novi jezik za svakoga, već dozvoljava svakome da govori drugim jezicima (up. st. 4), tako da svako može čuti svoj jezik kojim drugi govore (up. st. 11). „On nas ne zatvara u jednoličnost, već nas raspolaže da prihvatimo jedni druge u njihovim razlikama. To se dešava kada ljudi žive po Duhu Svetom. Oni uče da se susreću sa svakim od svoje braće i sestara u veri kao sa delom tela kojem i sami pripadaju. To je duh ekumenskog puta“, zaključio je Papa.
Hajde da se zapitamo kako napredujemo na ekumenskom putu“, pozvao je on. „Da li se ponašamo kao pastiri, službenici, hrišćanski vernici i da li smo otvoreni za dejstvo Svetog Duha? Vidimo li ekumenizam kao teret, kao dalju obavezu, kao institucionalnu obavezu ili kao Isusovu iskrenu želju da svi budemo ‘jedno’, misiju koja izvire iz Jevanđelja?“ Zapitao se šta činimo za našu braću i sestre koje veruju u Hrista, koji nisu „naše“? „Da li ih poznajemo, da li ih tražimo, da li nas zanimaju? Da li se držimo na distanci ili pokušavamo da razumemo istoriju naše braće i sestara, njihovu posebnost, ne smatrajući sve to preprekom?“, upitao je papa Franja.
Vernici na ekumenskom susretu i molitvi za mir u katedrali u Avaliju
Nakon što je Sveti Otac izneo svoja razmišljanja o prvom elementu, osvrnuo se na drugi element, a to je svedočanstvo života. Ponovo se vratio na Pedesetnicu i rekao da su se učenici „otvorili“, preobrazili i napustili gornju sobu. Oni će tada otići u ceo svet. Jerusalim, koji je izgledao kao tačka njihovog dolaska, postaje polazna tačka neobične avanture. Strah koji ih je držao kod kuće sada je daleka uspomena, a od sada idu svuda, ne da bi se izdvajali od drugih, a još manje da bi revolucionisali poredak društva i sveta, već da svuda šire lepotu ljubavi Božije svojim životima, rekao je Sveti Otac .
Vera je dar koji treba da delimo
„Naša poruka nije toliko obraćanje rečima, koliko svedočenje delima. Vera nije privilegija koju treba tražiti, već dar koji treba podeliti. Kako piše u jednom veoma starom tekstu. Hrišćani ne žive u posebnim gradovima, ne koriste strani jezik i ne usvajaju poseban način života. Svaka strana oblast je njihova domovina. Oni žive na zemlji, ali imaju svoje državljanstvo na nebu. Oni poštuju utvrđene zakone, ali njihov način života je iznad zakona. Oni vole svakoga’ (Poslanica Diognetu, V). Oni vole svakoga, i to je znak hrišćana, suština našeg svedočanstva. Život u Bahreinu je omogućio mnogima od vas da ponovo otkriju i praktikuju potpunu jednostavnost milosrđa“, rekao je Sveti Otac. Pod tim je papa Franja mislio na pomoć koju pružaju braći i sestrama koji dolaze odnekud, njihovo skromno hrišćansko prisustvo i svedočenje koje svakodnevno daju na radnom mestu svojim razumevanjem i strpljenjem, radošću i blagošću, dobrotom i duhom dijaloga. Jednom rečju: mir.
Na kraju govora, Sveti Otac je ponovio da želi da sa svima prisutnima podeli svoja razmišljanja o jedinstvu i važnosti svedočenja. Zaključio je da hrišćani ne mogu istinski svedočiti Božiju ljubav ako nisu sjedinjeni među sobom u skladu sa njegovom voljom. Isto tako, oni se ne mogu ujediniti dok ostaju odvojeni, bez otvorenosti za svedočanstvo, bez širenja granica interesovanja i zajednica u ime Duha Svetoga koji obuhvata svaki jezik i dopire do svakoga. „Međutim, isti Duh koji daje različitost harizmama stvara jedinstvo, ali jedinstvo kao harmoniju. Duh je harmonija. To je ono za šta se molimo, da se dogodi ova harmonija među nama. Duh nas okuplja i šalje u misije. Povjerimo mu naše zajedničko putovanje u molitvi i zamolimo ga da svoju milost izlije na nas u novim Duhovima koji će otvoriti nove horizonte i ubrzati naš put jedinstva i mira“, zaključio je papa Franja, a prenose Vatikanske Vesti.