FOTO: VATICAN MEDIA // PAPA FRANJO NA POKORNIČKOM BOGOSLUŽJU
„Korizmena askeza, sinodski itinerar“ tema je poruke pape Franje za korizmu 2023. godine, u čijem fokusu je Isusovo preobraženje na gori Tabor. Papinu poruku prenosimo u celosti.
PORUKA SVETOG OCA FRANJE
za korizmu 2023. godine
Korizmena askeza, sinodski itinerar
Draga braćo i sestre!
U jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki postoji koincidencija u izveštajima o događaju Isusovog preobraženja. U ovom slučaju vidimo Gospodinov odgovor na neuspeh njegovih učenika da ga razumeju. Neposredno pre toga došlo je do pravog sukoba između Učitelja i Šimuna Petra, koji je – pošto je Isusa priznao za Hrista, Sina Božijeg – odbacio njegovu poruku muke i krsta. Isus ga je oštro ukorio: „ Nosi se od mene, sotono! Sablazan si mi jer ti nije na pameti što je Božje, nego što je ljudsko!” (Mt 16, 23). I gle, “nakon šest dana uze Isus sa sobom Petra, Jakova i Ivana, brata njegova, te ih povede na goru visoku, u osamu” (Mt 17, 1).
Jevanđelje o Preobraženju se navešta svake godine na drugu korizmenu nedelju . Naime, Gospodin nas vodi sa sobom u to liturgijsko vreme i vodi nas u samoću. Dok redovne obaveze traže od nas da ostanemo na svojim uobičajenim mestima, živeći monotonom i ponekad dosadnom svakodnevicom, u korizmi smo pozvani da zajedno sa Isusom odemo „na visoku goru “, da doživimo poseban doživljaj askeze sa svetim Božijim narodom.
Korizmena askeza je nastojanje, uvek nadahnuto blagodaću, da se prevaziđe nedostatak vere i otpora da sledimo Isusa na putu ka krstu. Upravo ono što su Petar i drugi učenici trebali da urade. Da bismo produbili svoje poznavanje Učitelja, da bismo u potpunosti razumeli i prihvatili otajstvo spasenja Božijeg, koja se ostvaruje u potpunom darivanju samoga sebe iz ljubavi, moramo mu dopustiti da nas odvede u samoću i u visine, odvajajući se od osrednjosti i sujete. Moramo da krenemo na uzbrdicu koja zahteva trud, žrtvu i fokus, baš kao i putovanje u planine. Ovi preduslovi su važni i za sinodski put kojim smo predano krenuli kao Crkva. Biće nam dobro da razmislimo o ovom odnosu između korizmene askeze i sinodskog iskustva.
Na „duhovnu obnovu“ na gori Tabor, Isus sa sobom vodi trojicu učenika, izabranih da budu svedoci jedinstvenog događaja. On želi da to iskustvo milosti ne bude usamljeno, već nešto što se deli sa drugima, kao što je, uostalom, i ceo naš život vere. Na Isusa se ugledamo zajedno i zajedno, kao hodočasnička Crkva u vremenu, živimo liturgijsku godinu i u njoj korizmu, putujući sa onima koje nam je Gospodin dao za saputnike na našem životnom putu. Slično usponu Isusa i učenika na goru Tabor, možemo reći da je naš korizmeni put „sinodski“, jer je to nešto što radimo zajedno i svi idemo istim putem, kao učenici jedinog Učitelja. Mi znamo, štaviše, da je On sam Put, i zato Crkva, kako u liturgijskom tako i u sinodskom hodu, ne čini ništa osim što dublje i potpunije ulazi u tajnu Hrista Iskupitelja.
I tako dolazimo do vrhunca. U Jevanđelju se kaže da Isus „preobrazi se pred njima. I zasja mu lice kao sunce, a haljine mu postadoše bijele kao svjetlost”(Mt 17, 2). To je “vrh”, cilj putovanja. Na kraju uspona, dok su stajali sa Isusom na vrhu gore, trojici učenika je data milost da ga vide u njegovoj slavi, obasjanog natprirodnom svetlošću koja nije dolazila spolja, već je zračila iznutra. Božanstvena lepota te vizije bila je neuporedivo veća od svih napora koje su učenici morali da učine dok su se penjali na goru Tabor. Kao i kod svakog napornog izleta na planinu, tokom penjanja morate pažljivo paziti na stazu, ali panorama koja vam se na kraju otvara pred očima iznenađuje i uzvraća vam svojom divotom. I sinodski proces često izgleda zamorno i ponekad možemo izgubiti duh. Ali ono što nas čeka na kraju je nesumnjivo nešto čudesno i iznenađujuće, što će nam pomoći da bolje razumemo Božiju volju i našu misiju u službi njegovog kraljevstva.
Iskustvo učenika na gori Tabor dodatno je obogaćeno kada se pored preobraženog Isusa pojavljuju Mojsije i Ilija, koji personifikuju Zakon i Proroke (usp. Mt 17, 3). Hristova novost je ispunjenje Starog saveza i obećanja; neodvojiva je od istorije Boga sa njegovim narodom i otkriva njen duboki smisao. Slično tome, sinodski hod je takođe ukorenjen u predanju Crkve i istovremeno otvoren za nove stvari. Tradicija je izvor inspiracije za traženje novih puteva, izbegavanje napada nepokretnosti, s jedne strane, i napada improvizovanog eksperimentisanja, s druge.
Korizmeni asketski hod i, na sličan način, sinodski hod, imaju za cilj duboke promene kako na ličnom tako i na crkvenom planu. Ova duboka promena, u oba slučaja, ima svoj uzor u Isusovom preobraženju i postiže se milošću njegoveog vazmenog otajstva. Da bi se ove godine u nama dogodila tako duboka promena, želim da predložim dva „puta“ kojima treba da idemo kako bismo zajedno sa Isusom savladali uspon i sa njim došli do cilja.
Prvi se odnosi na poziv koji je Bog Otac uputio učenicima na gori Tabor dok su posmatrali preobraženog Isusa. Glas iz oblaka kaže: „Slušajte ga!“ (Mt 17, 5). Prvo uputstvo je stoga vrlo jasno: slušajte Isusa. Korizma je milosno vreme u meri u kojoj slušamo onoga koji nam govori. A kako nam govori? Pre svega, u Reči Božijoj koju nam Crkva daje u liturgiji: neka nam se uši za to ne zatvaraju; ako ne možemo stalno da idemo na misu, čitajmo biblijska čitanja svaki dan, čak i uz pomoć interneta. Pored Svetog pisma, Gospodim nam govori u našoj braći i sestrama, posebno u licima i pričama onih koji su u nevolji. Međutim, želim da dodam još jedan aspekt, koji je veoma važan u sinodskom procesu: slušanje Hrista je povezano i sa slušanjem naše braće i sestara u Crkvi. Reč je o međusobnom slušanju, koje je u nekim fazama glavni cilj, ali je, međutim, uvek neizostavno u metodi i stilu sinodske crkve.
Čuvši Očev glas, „učenici padoše licem na zemlju i silno se prestrašiše. Pristupi k njima Isus, dotakne ih i reče: “Ustanite, ne bojte se!” Podigoše oči, ali ne vidješe nikoga doli Isusa sama” (Mt 17, 6-8). Evo još jednog saveta za ovu korizmu: nemojmo, iz straha od suočavanja sa stvarnošću sa njenim svakodnevnim naporima, potrebama i protivrečnostima, bežati u religioznost stvorenu iz vanrednih događaja, sugestivnih iskustava. Svetlost koju Isus pokazuje učenicima je predukus uskršnje slave, a pristupa se tako što se sledi samo ” On jedini“. Korizma je usmerena na Vaskrs: ovo „izolovanje“ nije samo sebi cilj, već nas priprema da sa verom, nadom i ljubavlju proživimo smuku i krst kako bismo stigli do vaskrsenja. I na sinodskom putu ne smemo se zavaravati da smo došli do cilja kada nam Bog daje milost nekih moćnih doživljaja zajedništva, jer nam i tada Gospodin ponavlja: „Ustani, ne boj se!“. Spustimo se u nizinu i neka nam milost koju smo doživeli pomogne da vešto radimo na sinodalnosti u svakodnevnom životu naših zajednica.
Draga braćo i sestre, neka nas Duh Sveti okrepi i ohrabri u ovom vremenu korizme u našem usponu sa Isusom, da doživimo njegov božanski sjaj i tako, ojačani u veri, nastavimo put sa njim koji je svetlost na prosvetljenje naroda i slava svog naroda.
Rim, Sveti Ivan Lateranski, 25. januar, praznik Obraćenja svetog Pavla
Izvor: IKA