Bogosluženje po definiciji uključuje simbolički govor i simboličke gestove. Tako je bilo u Starom Zavetu, tako je učinio i Isus, i tako je bilo u Crkvi od samog početka. Šta je – bar u svom osnovnom smislu – značilo ritualno pranje? Potreba da pripadnici jevrejskog naroda budu čistog srca pred Bogom. Slično, Isus je spustio ruke, namazao oči blatom i krstio se. Slično je u Crkvi od samog početka. I apostoli su polagali ruke i pomazivali ih uljem. Ostavljajući po strani sakramentalne znakove (polivanje vodom na krštenju, hleb i vino u euharistiji), u prvoj Crkvi je bilo i drugih znakova u bogosluženju. U bogosluženjima sa katekumenima davanje soli, pomazanje uljem i duvanje u lice vrlo rano su se smatrali važnim i značajnim.
1. Obred pepeljenja u istoriji
Tako je posipanje pepelom bio još jedan starozavetni obred, koji je, kao što je poznato, obeležio duboku tugu i ulazak u pokoru. Ninivljani poste za svoje grehe, a proroci često navode posipanje pepelom kao znak pokajanja i obraćenja. Najzad, sam Isus navodi kostret i pepeo kao očigledan znak pokajanja i obraćenja: “Jao tebi, Korozaine! Jao tebi, Betsaido! Da su se u Tiru i Sidonu zbila čudesa koja su se dogodila u vama, odavna bi se već oni u kostrijeti i pepelu bili obratili” (Mt 11,21). Nije, dakle, čudo što je prva Crkva od 4. veka pa nadalje uzimala pepeljenje kao znak ulaska u dublje pokajanje. Naime, Crkva je tada imala poseban „program“ za pokajnike. To su bili hrišćani koji su posebno teško sagrešili, pa su morali da prođu kroz dug period pokore i odvajanja od liturgijske zajednice, a posle nekoliko godina – na Veliki četvrtak – sakramentalno izmireni i uključeni u zajednicu. Te godine, na Čistu sredu, pepeo su primili u znak pokore i neposredne pripreme za pomirenje koje je usledilo na kraju Korizme – odnosno na Veliki četvrtak. Ubrzo su i ostali vernici istog dana primili pepeo u znak svoje korizmene pokore i pripreme za Uskr[nje praznike, pa je i za njih korizma praktično počinjala na Ćistu sredu. Naime, korizma, da bi trajala tačno četrdeset dana, u početku je započinjala na Prvu nedelju korizme, a završavala se na Veliki četvrtak. A onda, pošto su ubrzo svi vernici – zajedno sa pokajnicima koji su to morali – pepeljeni na Čistu sredu (jer nedeljom, pa ni prve nedelje korizme, nisu mogli da vrše pokajničke radnje), od petog veka u rimskom obredu korizma je započinjala na Čistu sredu i tako do naših dana, korizma traje tačno 44 dana, a ne četrdeset kako obično kažemo i kako samo ime kaže [1] . Pepeljenje je bilo toliko važno!
2. Pepeljenje danas
Obred pepeljenja na Čistu sredu ostao je značajan do danas. Rubrike kažu da se pepeo pravi od grančica zaostalih sa prethodne Cvetnice. U misi se čin pokajanja izostavlja i zamenjuje pepeljenjem. Posle propovedi sledi blagoslov pepela i pepeljenje vernika sa rečima: “Obratite se i vjerujete evanđelju!” ili “Spomeni se, čovječe, da si prah i da ćeš se u prah obratiti!”
Značaj pepeljenja. Pastoralni radnici znaju koliko je ovaj obred važan za vernike. Šta god da pričaju neki pesimističniji glasovi, velika većina vernika se veoma trudi da na poseban način doživi i proživi korizmu. Zato im je ovaj obred veoma važan. Zato se, suprotno starim propisima, u našim crkvama obred pepeljenja vrši i na Prvu nedelju korizme, prosto zato što velika većina ljudi ne može da dođe u crkvu na Čistu sredu [2] .
Važnost znakova. Ljudima je važan individualni pristup, a psiholozi će reći da je dodir, vidljivi znak, od posebnog značaja. Tako, na primer, u proslavljanju sakramenta krizme, čin pomazivanja je upečatljiv za sve, a većina ne primećuje osvećenu molitvu koja se izgovara dok onaj koji deli tajnu krizme (krizmatelj), dok stoji ispruženih ruku nad svim krizmanicima. Ono što je lično uvek je impresivnije od onoga što je opšte. Slično je i sa pepelom. To se vidi i po tome što roditelji dovode veoma malu decu da prime pepeo, iako je svima jasno da to njima zaista nije potrebano. Možemo samo ponoviti da su znaci sastavni deo liturgije. Zbog toga je važno da se pravilno koristite. U tom smislu važno je da svi liturgijski gestovi i dela budu dostojanstveni i odmereni, da svaki znak zadrži svoje dostojanstvo. Pa će onda – kako i priliči – sam znak progovoriti bez našeg suvišnog tumačenja. Na primer poljubac u oltar ili evanđelistar je pun smisla i važno je kako izgleda. Slično, i polaganje ruku u tajni pomirenja i bolesničkog pomazanja. A šta je sa procesijama za vreme Euharistije? Ako se izvode skladno i pravilno, oni su zaista u službi misterije koja se dešava i ostvaruje. Dalje možemo nabrojati i blagoslov grančica i blagoslov sveća, kao i narodni blagoslov grla, odnosno molitve za zdravlje. A kada je reč o znacima, misionari iz Afrike bi mogli mnogo da nam kažu koliko su važni za ove ljude i koliko su lepi u svojim proslavama.
Hrišćanski liturgijski znaci – povlačenje u magiju. Neće biti nevažno napomenuti da su liturgijski znaci važni i za one koji su „slabi“ u veri i znaju da odlaze kod vidovnjaka, vračara i takozvanih verskih službenika koji im nude razne predmete, rituale, magijske radnje. Ako se nekome čini da smo u istoriji previše koristili blagoslove i neke blagoslovljene predmete (dovoljno je pogledati Obrednik iz 1929. godine i videti šta se sve u to vreme blagoslovilo i kakvi su obredi bili), možda smo danas skloniji nekoj čistoti pa naglašavamo strogo misu i reč Božiju. Znakovi su nam važni [3] . Liturgija ih nudi u velikom broju. Potrebno je samo dobro razumeti njihov smisao, proslaviti ih kako treba i tako omogućiti da svi zajedno slavimo bogosluženje svim svojim bićem. Tako onda možemo da imamo lepa bogosluženja isprepletena procesijama, gestovima, pokretima, simboličkim činovima, kao što je ovo primanje pepela koje je aktuelno ovih dana.
Hajde da zaključimo. Možda su u davna vremena budući sveštenici temeljno proučavali rubrike, a mladi sveštenici su skrupulozno obdržavali „svaki potez“. Možda. Ipak, treba paziti da ne pristupamo olako znacima u liturgiji, kao da sve znamo unapred i da ne umanjujemo znakove, već da se trudimo da nam znaci znače.
[1] Kao što je poznato, za razliku od rimskog obreda, u milanskoj liturgiji korizma je uvek, pa i danas, počinjala u Prvu nedelju korizme.
[2] I ovde možemo primeniti onu Isusovu da je „subota radi čoveka“. Naime, u davna vremena je bilo lako zahtevati od vernika da pepeo primaju na Čistu sredu, jer su svi bili ili seljaci ili samostalne zanatlije, pa su to mogli da priušte, što danas nije slučaj. Ako bismo insistirali da se pepeo ne prima na prvu nedelju korizme, onda bismo većini uskratili obred pepeljenja, a zatim bi smo, dosledno, trebali da izbacimo iz nedeljne mise sve pokajničke elemente: klečanje, pokajnički čin (udaranje u grudni koš) itd.
[3] Sa simpatijama se sećam pokojnog biskupa Ćirila Kosa, koji je zahtevao dovoljno vode na krštenju odraslih. Kada je krstio, voda je zaista tekla i sam čin je bio kao pranje, baš kako bi i trebo da izgleda ovaj obred.
Izvor: Vjera i djela