Za razgovor o redovništvu danas i njegovim izazovima zamolili smo fra Zdenka Grubera iz Subotice. Prijatnog je i otvorenog karaktera, nasmejan i srećan. To nam govori da je odabrao pravi put…
Fra Zdenko, vi ste odabrali redovnički život, harizmu Svetog Franje. Zašto ste se posvetili Bogu i odabrali upravo harizmu siromaštva?
Franjevci su bili jedini redovnici koje sam ja upoznao, jer sam odlazio u crkvu koja je bila u franjevačkom samostanu u Novom Sadu. Posle svake mise odlazili smo na zajedničko druženje koje je bilo prijatno i svi smo se osećali dobrodošli, bez obzira na godine, na status u društvu i sve ostalo… Posebno sam mnogo vremena proveo s fra Tadejem Vojnovićem koji je dugo godina bio na službi u Novom Sadu. On je mnogo vremena provodio s ljudima, okupljao ih, pomagao im na različite načine… Bio je širok čovek, a i pored toga što je bio sveštenik i doktor bibličar, bio je jednostavan i pristupačan. Sećam se da sam čak i prijavu za svoje postdiplomske studije u inostranstvu slao s njegovog kompjutera.
Sam poziv na redovnički život došao je kao Božji dar. Sa moje strane postojala je iskrenost i otvorenost, spremnost da služim ljudima. Sećam se da sam razmišljao gde mogu da učinim više dobra za ljude: kao agroekonomista, jer sam završavao taj master, ili kao sveštenik… Mislio sam da i kao ekonomista u poljoprivredi mogu mnogo da učinim toga dobrog, ali kao sveštenik još više. Imao sam dobar primer pred sobom i vrlo jednostavno se odlučio za taj put.
Harizmu siromaštva vidim kao poseban Božji dar jer nevezanost na materijalna dobra omogućava čoveku da živi slobodnije i otvorenije. Kada sam odlazio u franjevce, sećam se, bio sam spreman na život u krajnjem materijalnom siromaštvu i toga se nisam bojao, premda sam odrastao u građanskoj porodici gde sam imao svaku udobnost i ostavio sam put na kojem sam imao vrlo izglednu dobru poslovnu karijeru. Do danas nisam nikad požalio zbog te odluke.
Jeste li ikad u životu posumnjali u svoj izbor?
U suštini ‒ ne, premda sam imao jednu krizu, na samom početku, u vreme iskušeničke godine, godine »novicijata«, kako mi to zovemo. To je bila dilema koja nije dugo trajala: da li se odlučiti za redovništvo ili za zasnivanje vlastite porodice? U tome mi je prilično pomogao pater Bonaventura Duda, moj duhovnik na Kaptolu u Zagrebu. Dvoumio sam se oko toga na kojem putu će Bog biti sa mnom, koji put Bog želi da odaberem. A fra Bonaventura mi je rekao da će Bog na oba biti sa mnom, kao i na još deset drugih koje mogu da odaberem, a da sam ja taj ko treba da donese odluku. Taj savet bio je vrlo rasterećujući i pomogao mi je da u miru i slobodno donesem odluku, zapravo da potvrdim svoj izbor. Mislim da je važno reći, posebno mladima, da sami moraju da stanu iza svojih bitnih odluka i da za to preuzmu odgovornost.
To me podseća na ono što su nam roditelji govorili: da ćemo sami birati svoje zvanje i svoj put, i što god da odaberemo ‒ u tome treba da ustrajemo i, što je najvažnije, da budemo dobri i pošteni ljudi, što god radili. Ako odluka nije naša, mnogo lakše ćemo odustati pred poteškoćama i problemima koji postoje na svakom životnom putu… a nije dobro stalno odustajati i počinjati nešto ispočetka…
Kako vaša zajednica u Subotici doživljava redovništvo danas? Da li se mladi ljudi zanimaju za vašu duhovnost i život?
Danas smo u Subotici nas četvorica braće franjevaca ‒ tri sveštenika i jedan časni brat. Blizu smo po godinama i trudimo se da svoje dužnosti obavljamo najbolje što možemo. Pokušavamo da okupljamo ljude u našoj crkvi i samostanu i to nam je neka osnovna »filozofija«. Želimo da ljudi našu crkvu dožive kao svoju, jer, uostalom, Crkvu čine ljudi.
Od aktivnosti, pored svakodnevnih zajedničkih i privatnih molitava i svetih misa na kojima se uvek trudimo da imamo bar kratku propoved, tu su i ispovedanje, veronauka za mlade i odrasle, razgovori s ljudima, molitvene večeri, gostovanja na Radio Mariji, rad s mladima i saradnja s drugim ustanovama posvećenog života i župama. Fra Peter Deže je ujedno urednik najčitanijeg katoličkog časopisa u Subotičkoj biskupiji »Hitelet« (»Verski život«). Veliku pažnju poklanjamo pomaganju onima kojima je potrebno, a u tome nam je vrlo važna saradnja s Franjevačkim svetovnim redom i vernicima koji dolaze u našu crkvu. Jednom mesečno imamo misu na hrvatskom jeziku u Baji, u Mađarskoj, a više puta išli smo i na ispomoć našoj braći u Australiji, u Sidneju. Uz veliko zalaganje jednog vernika-laika uspešno uređujemo i FB-profil i internet-stranicu samostana. Sastajemo se s pripadnicima drugih hrišćanskih konfesija i vernicima jevrejske i islamske zajednice u našem gradu, a neke dobre inicijative pokušavamo zajedno s njima da ostvarimo održavanjem okruglog stola »Bog i deca Abrahamova«.
Mladi se raspituju za naš način života i uopšte za redovništvo, ali to uglavnom ostaje na nivou želje da se o njima informišu.
Uvek postavljamo ista pitanja kad je reč o opadanju redovničkih zvanja… I vaša zajednica takođe se suočava s tim pitanjem na koje je često teško odgovoriti. Uprkos tome verujemo u Božji plan. Samo, da li je danas dovoljno verovati u Božji naum i svedočiti autentičan život redovnika na koji poziva papa Franjo, ili je potrebno ipak još nešto?
Da je nas malo – malo nas je, ali tako je bilo od početka. I sam Isus je rekao u Govoru na Gori: »Vi ste so zemlje« – a znamo koliko soli ima u odnosu na drugu hranu. To je tako bilo od samog početka. Važno je, međutim, da »so ne obljutavi«, da ne izgubi svoj ukus, odnosno da mi redovnici ne izgubimo autentičnost svog života. Veoma je važno kakav primer života dajemo. Treba da živimo tako da naš život nekoga oduševi za redovnički poziv.
Vrlo je važna i briga o porodicama. Kako nam je naš vaspitač tokom prve godine franjevaštva vrlo slikovito govorio: zvanja ne rastu na šljivi, nego u verničkim porodicama. Nažalost, vere je danas u porodicama manje, a i dece… Onda nije ni čudo što je manje i redovničkih zvanja.
U mnogim redovničkim zajednicama zapažamo da ih sačinjavaju redovnice i redovnici poodmaklih godina. Zar nije i to jedan od razloga zašto se mladi teže odlučuju za redovnički život, ili smatrate da je danas moguć međugeneracijski suživot?
Kad sam došao u Suboticu bilo nas je sedmorica braće, od kojih su trojica bili u poznim 80-im godinama, a samo nas dvojica mlađih. Meni je život s tom starijom braćom bio vrlo lep i koristan. Mnogo toga sam mogao da naučim od njih, da vidim, pitam ih, razgovaram s njima, a mislim da je i njima bilo lepo s nama jer smo s ljubavlju brinuli o njima do poslednjih dana njihovog ovozemaljskog života. Mislim da je život u samostanu sa starijom braćom redovnicima, slikovito rečeno, kao kad si u porodici u kojoj živi nekoliko generacija, kad su tu i stariji koji svojim iskustvom i dobrim namerama mogu mnogo da ti pomognu. Smatram da je veliko blago imati starije redovnike u svojoj zajednici, jer oni upravo svojim velikim životnim i redovničkim iskustvom mogu mnogo da pomognu u brojnim situacijama koje, s obzirom na svoje godine i neiskustvo, sam ne znaš da rešiš.
Kako vidite budućnost redovništva?
Uveren sam da će i dalje biti potrebno da ono postoji. Ne može čovek bez neke duhovne nadgradnje. Čovek ima potrebu i za nečim višim od toga da jede, pije, odeva se. Uvek će postojati potreba za duhovnošću.
Mislim da će za budućnost redovništva takođe biti vrlo važno dobro, pravo, autentično zajedništvo: zajedništvo u pojedinim redovničkim zajednicama, između različitih redovničkih ustanova, zajedništvo s dijecezanskim klerom i svim vernicima. Svi smo mi pozvani da budemo radnici u istom vinogradu! Smatram da su, u tom kontekstu, vrlo važni i dobri takođe susreti redovnika u Republici Srbiji koje smo ovih godina pokrenuli i održavali. Isto tako smatram da će vrlo važno biti i to kakvo će nam biti zajedništvo s drugim verskim zajednicama. Naša autentičnost i življenje Evanđelja i na osnovu toga će biti prosuđivani pred mnogim ljudima. Ne možemo propovedati jedno a živeti drugo, ljudi to vide! Istinski Božji ljudi, koje god vere bili, dobro se razumeju. Vidimo kako je i naš papa išao i kod pravoslavnih i kod muslimanskih i budističkih verskih vođa i razgovarao s njima…
Razgovarao Robert Zajc