Mesec april ove godine je pogodovao ekumenskom i međureligijskom dijalogu, jer ovog meseca su sve velike monoteističke religije – kršćanstvo, judaizam i islam – slavile svoj glavni praznik – kršćani Uskrs, jevreji Pesah, muslimani Bajram.
Veza kršćana i jevreja ne spada u red aktuelne političke korektnosti koja zahteva toleranciju i dijalog, nego se nalazi u samoj srži kršćanske duhovnosti – jasan znak toga je struktura Službe Reči u slavljenju svete mise, gde prvo čitanje potiče iz knjige koja nam je zajednička i koju kršćani zovu Starim zavetom a jevreji Torom, Prorocima i Spisima. Jedini izuzetak je uskrsno vreme sve do Pedesetnice, kada se prvo čitanje uzima iz novozavetne knjige Dela apostolskih. Taj spis govori o životu prve kršćanske zajednice, sastavljene najpre od pripadnika jevrejske veroispovesti koji su primili Kristovo Evanđelje. Čitanje i razmatranje tekstova te knjige nije vođeno nekim radoznalim interesom kao kod istoričara ili arheologa koji žele da otkriju šta i kako je bilo na početku, nego verskim traženjem odgovora na pitanja: Šta je Crkva? Koje delatnosti su suštinske i bez kojih Crkva ne bi bila Crkva? Na početku Dela apostolskih dobijamo odmah sažet odgovor: Bijahu postojani u nauku apostolskom, u zajedništvu, lomljenju kruha i molitvama (Dj 2, 42 ).
Dakle, učenje apostola, lomljenje hleba, molitve i zajedništvo su pravac u kojem se kreće Crkva.
Učenje apostola
Crkva je mesto gde se čuva, pohranjuje, razmatra, naveštava, dakle – dalje prenosi učenje apostola. Učenje apostola ne predstavlja neku teoriju u smislu filozofije, ni ideologiju poput političkog programa, ni sistem moralnih vrednosti kao što su neke etičke koncepcije, nego se pod tom sintagmom podrazumeva u prvom redu lično iskustvo zajedništva učenika s Isusom Kristom, Božjim Sinom koji je radi ljudskog spasenja postao čovek. Isus Krist ih je već na početku svog javnog delovanja pozvao da budu s Njim – da zajedno s Njim i poput Njega skupljaju u svoje sandale prašinu izraelskih puteva; da slušaju, shvataju i prihvataju Njegovu poruku; da gledaju Njegova čuda slaveći spasonosnu ljubav Boga Oca. Na kraju te avanture zajedništva sam Krist se, uoči svoga stradanja na križu, deklariše kao njihov prijatelj: Više vas ne zovem slugama, jer sluga ne zna što čini njegov gospodar, vas sam nazvao prijateljima jer vam saopštih sve što sam čuo od Oca svoga (Iv 15, 15).
Isus im predaje ono što je za Njega najdragocjenije i što se na kraju pokazuje kao jedina delotvorna garancija Njegovog opstanka – sinovlji odnos s Bogom kojeg drži svojim Ocem. Apostoli su po Isusu uvedeni u otajstvo Božje očinske ljubavi, po jedinom Sinu koji je njihov prijatelj – i oni postaju sinovi. To iskustvo zajedništva s Kristom i po Njemu sinovstva u odnosu na Boga, apostoli nisu smatrali svojom privatnom svojinom koju bi ljubomorno trebalo da čuvaju za sebe, nego ga dele s drugima kroz propovedanje, da bi slušanjem i prihvatanjem njihove poruke i oni postali prijatelji Isusa Krista, Njegova braća i sestre i time voljena deca nebeskog Oca. Zahvaljujući tom prenošenju apostolskog učenja, ljudi koji su vremenski udaljeni od Krista i nisu imali tu srećnu privilegiju da Ga zagrle kao Uskrslog Gospoda, nisu nikako zakinuti jer Isus sam ulazi u našu sadašnjost kao naš savremenik, prati nas svojom ljubavlju kao naš saputnik i mi, slušajući i prihvatajući svjedočanstvo apostola, uklapamo svoje vreme i prostor u Kristovo vreme i prostor kao Njegovi učenici i sledbenici.
Lomljenje hleba i molitva
Drugo suštinsko obeležje koje se navodi u Delima apostolskim je molitva i lomljenje hleba; ovi termini opisuju liturgijsku i molitvenu dimenziju Crkve koja ima svoj vrhunac u slavlju Euharistije. Bogosluženje u kršćanskom smislu nije samo spoljašnji izraz poštovanja Boga kao Apsolutnog Bića, nego ima karakter sećanja, komemoracije, što znači da se ostvaruje kao spomen na velika dela spasonosne ljubavi koja je Bog činio u ljudskoj istoriji kroz Isusa Krista – razapetog i uskrslog. Ovo liturgijsko sećanje nije neki nostalgični pogled u daleku prošlost, jer Krist nije lik iz davne prošlosti koji sada boravi u arhivskoj građi i živi samo u uspomenama svojih pristalica. On je živi, vaskrsli Gospod. Svuda tamo gde se prinose hleb i vino ponavljajući Isusove reči, sam Isus nam ide u susret, sklapa s nama savez, pruža nam svoju ruku. A ne samo što je slavljenjem liturgije Isus s nama i među nama, nego u zajedništvu s Njim preuzimamo na sebe Njegov slatki jaram i lako breme Njegove sudbine, postajući suzajedničari Njegovog sinovljeg odnosa s Bogom i bratske ljubavi prema drugima, dakle, preobražavamo se u ono što primamo – u Krista.
Zajedništvo
Prvu crkvenu zajednicu krasi duh zajedništva. U Delima apostolskim nalazimo i podroban opis tog zajedništva: Svi koji prigrliše vjeru bijahu združeni i sve im bijaše zajedničko. Sva bi imanja i dobra prodali i porazdelili svima kako bi tko trebao… u radosti i prostodušnosti srca zajednički su uzimali hranu.
U vreme sinodskog procesa koji je još u toku, reč zajednica, zajedništvo postala je imenica deklinirana u svim padežima. Mislim da svaki vernik makar samo spontano, tematski neartikulisano, želi da naše župne zajednice prožima duh zajedništva. Zajedništvo podrazumeva da je zajednica formirana kao grupa u kojoj je svaki pojedinac prihvaćen, saslušan, podržan, da i sam preuzima odgovornost za druge i angažuje svoje snage u postizanju zajedničkog dobra. U takvoj zajednici neprestano pulsira duh primanja i darovanja, takva zajednica obiluje dobronamernim zagrljajima i čvrstom odlučnošću ispružene ruke, pozdravima dobrodošlice. U tom smislu takvu zajednicu možemo da približimo slikom oaze u pustinji savremene ravnodušnosti u međuljudskim odnosima, ili slikom porodičnog doma u kojem bruji život usred naselja tužnih individualista. Dela apostolska svedoče nam da čežnja za takvom zajednicom ne spada u oblast utopije. Prva kršćanska zajednica nastala je posle izlivanja Duha Svetoga na dan Pedesetnice. Očev i Isusov dar Duha učinio je kršćane autentičnom slikom Kristovom u svetu, usled čega su oni kao kristoliki, saobraženi Kristu, gradili zajednice u kojima vlada duh bratstva, solidarnosti, saradnje, jer Krist je kao voljeni Sin Boga Oca postao drugima brat koji je došao da služi, ne da bude služen. Onaj ko s Kristom osluškuje ljubav Boga Oca – i sam postaje radosna vest tužnima. Onaj ko se s Kristom oslanja na Božju očinsku ljubav – i sam postaje ruka koja podupire slabe, diže klonule. Onaj ko se poput Isusa hrani milošću Oca – i sam postaje hrana gladnima. Autentična crkvena zajednica pretpostavlja Duh Isusa Krista, oni koji usvoje Njegov mentalitet preobražavaju se u braću i sestre koji za razliku od starozavetnog antiheroja Kaina žele da postanu čuvari svoje braće i nastoje da daju potvrdan odgovor na Božje pitanje: Gde je tvoj brat?
Vlč. Andrej Đuriček