Tereza Marten, svetica iz Lizjea (1873-1897), ostavila je svoj veliki uticaj u 20. veku i dan danas, a predstavlja osobu koja je svedočila o sopstvenom vremenu. Bilo je pokušaja u 20. veku da se njena ličnost tumači sa stanovišta egzistencijalizma, koji su, svakako, naišli na kritike. U delovanju Svete Tereze iz Lizjea, prepoznajemo pobožnost koja je bila izražena u drugoj trećini 19. veka, koja se nekad naziva „katolicizmom miljea“, i u kasnijem periodu je takva pobožnost bila podvrdgnuta podsmehu, kod ljudi novog vremena, bez pravog razumevanja. Naime, vezuje se za pobožnost koja je iskazivana kičastim slikama i koja je postojala kao karakteristika jedne pobožne francuske porodice toga vremena. Međutim, ova svetica je pokazala izvanrednu konvencialnost, kroz koju je išla „malim putem“ mistične ljubavi prema Bogu, poput Tereze Avilske, koja je, s druge strane, imala svoj, drugačiji, put. Tereza se držala karmelićanske tradicije, ali je shvatala koliko crkvena lica, koja je „poštovala kao bogove“, imaju potrebu da se za njih moli. Nije napustila Hristovu sliku svojeg vremena, a s druge strane, duboko uronila u Novi zavet. Istorija delovanja Svete Tereze Marten, koja je uskoro inspirisala čitav katolički svet, u neposrednoj je vezi sa njenom vlastitom religioznom egzistencijom. (Velika povijest Crkve, Šesti svezak: Suvremena crkva, Drugi polusvezak: Crkva između prilagođavanja i otpora, uređuje Hubert Jedin, s njemačkog preveo Vjekoslav Bajsić, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1981, 255-256). Njena duhovna biografija, nastala u 19. veku, prevazišla je sve druge po popularnosti. Njen „mali put duhovnog detinjstva“ privukao je mnoge sledbenike i postao izvor dubinskih teoloških studija. (K. Kavanaugh, B. Pennington, Spirituality, Christian (History of), in: New Catholic Encyclopedia, Second Edition, Vol. 13, Seq-The, Washington: Thomson & Gale, 2003, 448).
Naime, godinu dana posle Terezine smrti, njena autobiografija je privatno objavljena i poslata brojnim karmelićanskim samostanima kao dodatak tradicionalnoj obaveštajnoj posmrtnici. Odmah je iskazan zahtev za dodatnim primercima i naređeno je opšte štampanje. Za sledećih 15 godina, prevedena je u zemljama širom sveta i štampano je preko milion primeraka. Tereza prvobitno nije nameravala da napiše autobiografiju, ali je tek poslednjih meseci života shvatila da je njen zadatak da nauči druge njenom „malom putu“, pa je zamolila svoje sestre da sakupe i izdaju njene spise. Prvi deo memoara napisan je kao praznični poklon za njenu sestru Paulinu, drugi deo je kratak duhovni esej za njenu sestru Mari, a treći je napisan za opaticu, majku Gonzag. Tekst je u epistolarnoj formi, baroknog stila, pisan u duhu poznog romantičarskog pokreta, ali, iako je pisala jezikom koji je znala, Tereza je to činila potpunom iskrenošću. (P. T. Rohrbach, Thérèse de Lisieux, St., in: New Catholic Encyclopedia, Second Edition, Vol. 13, Seq-The, Washington: Thomson & Gale, 2003, 939)
Mari Fransoaz Tereza Marten, rođena u Alansonu, bila je najmlađe od devetoro dece iz braka Luja i Zeli Marten, dva dečaka i dve devojčice umrli su pre njenog rođenja. Luj je bio uspešan sajdžija i juvelir, majka se bavila izradom čipke. Njihovo poslednje dete, Tereza, bila je bolesna i smeštena sa dojiljom prvih godina svoga života. Iskazivala je veliku toplinu, emotivnost i privrženost kao dete, bila je posvećena porodici, a smrt njene majke predstavljalo je traumatično iskustvo. Tuga i osetljivost, kao posledica majčine smrti, trajali su osam godina. Tereza je, u svojoj autobiografiji, podelila svoj rani život u tri perioda. Prvi je bio srećan i bezbrižan period pre majčine smrti; drugi je nazvala „zimom iskušenja“, koji je obuhvatao osam godina od 1877. do 1886, kada je bila izuzetno osetljiva, uznemirena i sa povremenim verskim osećanjima. Treći period (1886-1888) je vreme koje je nazvala „preobraćenjem“ i doveo je do odluke da uđe u samostan. Porodica se preselila u Lizje 1881. godine. (P. T. Rohrbach, Thérèse de Lisieux, St., 938; Story of a Soul: The Autobiography of Saint Thérèse de Lisieux, translated from the original manuscripts by John Clarke, Third Edition, Washington: Institute of Carmelite Studies, 1996, 1-6)
U Lizjeu je Tereza pohađala školu benediktinske opatije, bila je pametan učenik, ali stidljiva i nekako povučena, školski život joj je stalno bio neprijatan. Kada je imala 10 godina, 1883, dobila je čudnu bolest, tokom koje je patila od mešavine konvulzija, halucinacija i koma, puna tri meseca, a izlečila se uz pomoć Blažene Device. Na Božić 1886, Tereza je iskusila svoje preobraćenje, promenu koja je obeležila novu zrelost i intezivniji verski program. Od najranijih godina Tereza je bila izuzetno religiozna, zabeležila je pred kraj svog života da od treće godine nikad ništa nije odbila da učini za Boga. Njene dve starije sestre, Paulina i Mari, već su ušle u zatvoreni samostan bosonogih karmelićanki u Lizjeu i tu je i Tereza želela da služi Gospodu. U jednom trenutku je želela da postane misionar, ali je na kraju zaključila da će još više duša preobratiti ako se pridruži kontemplativnom redu. Imala je samo 14 godina kada je podnela molbu za ulaz u samostan, ali je opatica smatrala da treba da sačeka da napuni 21. godinu. Tereza je sa ocem posetila biskupa da odobri raniji odlazak u samostan, a, dok je čekala odluku, koja je bila u njenu korist, sa ocem je i sestrom Selinom otišla na hodočašće u Rim, predstavljena papi Lavu XIII i, uprkos zabrani da mu se obrati, zamolila ga je da joj dozvoli da uđe u samostan sa 15 godina. On ju je nežno uverio da će ući, ako to bude volja Gospodnja. U petnaestoj godini, 1888, ušla je u samostan, gde je provela poslednjih devet i po godina svoga života. Tereza je imala teškoće u samostanskom životu, čemu je doprinela i majka Mari de Gonzag, žena jakog temperamenta, koja je dozvolila da se samostan podeli na dve frakcije. Tereza se uzdržavala od unutrašnje politike samostana i usredsredila na sopstveni život u molitvi. Bila je verna pravilu reda, izvršavala dodeljene joj dužnosti, ali puno herojstvo njenog života i bliskost sa Bogom nije bila shvaćena od većine redovnica u samostanu dok njeni memoari nisu posthumno objavljeni. Razvila je svoj „mali put”, način pristupa Bogu za koji je Benedikt XV rekao “da je sadržao tajnu svetosti celog sveta”. Nije bilo ničeg suštinski novog u njenom „malom putu”, ali predstavlja svež i hrabar pristup osnovnim hrišćanskim istinama. Prema papi Piju XI, „sastoji se u osećanju i delanju pod disciplinom vrline kao što dete oseća i deluje po prirodi”. Ovaj „put” predstavlja stav duše, osnovu celokupnog odnosa sa Gospodom, spremnost srca da sve čini radi ljubavi prema Gospodu i ljudima. Prvi znaci tuberkuloze pojavili su se 18 meseci pre njene smrti. Tokom poslednje faze bolesti često je padala u nesvest, raskidana bolom, upadala je u ogorčeno iskušenje protiv vere. Neposredno pre smrti je izjavila da nije verovala da se može toliko patiti. Poslednje reči su joj bile: „Moj Bože, volim te.” (P. T. Rohrbach, Thérèse de Lisieux, St., 939)
Sveta Tereza nikad nije želela da piše „lepe” molitve, ona je bila suviše jednostavna, nalik detetu, toliko „mala”, pošto je otkrila put pouzdanja i ljubavi. Sve što je za nju bilo važno je istina. Ona se molila veoma jednostavno. „Gospod se ne srdi kada me čuje čak i kada Mu jednostavno govorim o mojim bolima i radostima, kao da On za njih ne zna”. Pisala je iz poslušnosti, a ne da bi sastavila književno delo. Potpuno se potčinila misli majke Mari de Gonzag da „karmelićani ne spasavaju duše pismima, već molitvama”. Za Terezu „… molitva je čežnja srca, to je jednostavan pogled ka Nebu, vapaj zahvalnosti i ljubavi usred iskušenja kao i radosti; to je nešto veliko, natprirodno, od čega moja duša raste i sjedinjuje me sa Isusom.” (Guy Gaucher, General Introduction, in: The Prayers of St Thérèse of Lisieux: The Act of Ablation, general introduction by Guy Gaucher, translated by Aletheia Kane, Washington: Institute of Carmelite Studies, 2020, https://books.google.rs/books?id=5QDjAAAAQBAJ&printsec=frontcover&dq=therese+of+lisieux&hl=sr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=therese%20of%20lisieux&f=false, pristupljeno 12.02.2022)
Do vremena kada ju je papa Pije XI kanonizovao 1925, pobožnost Svetoj Terezi je već bila široko rasprostranjena među katolicima širom sveta. U vremenu 1940ih i ranih 1950ih, pobožnost Svetoj Terezi je naišla na prepreke, pošto se umešala Frojdova škola psihologije. Frojd ju je u svojoj knjizi o snovima često proglasio neurotičnom ili čak psihotičnom. Neki katolici su počeli da se predomišljaju. Do kasnih 1950ih i u 1960im, sve manje devojčica je dobijalo ime Tereza na krštenju ili sakramentu potvrde, pa je krajem 1960ih i 1970ih čak i naziv „Mali cvet“, po kojem je Tereza bila poznata, privlačio kritike i kao da je trivijalizovao Terezino učenje i svodio interesovanje za nju na pobožne učenice i sentimentalne starije žene. Posle Drugog vatikanskog koncila, pobožnost Svetoj Terezi opet se obnavlja, a najveći izliv dobija među katoličkim laicima i hijerarhijom od sredine 1990ih. Godine 1997, 19. oktobra, proglašena je crkvenom učiteljicom (doctor ecclesiae). (Joseph F. Schmidt, Everything is Grace: The Life and Way of Therese of Lisieux, Ijamsville: The Word Umong Us Press, 2007, odeljak Devotion to Thérèse, https://books.google.rs/books?id=XuAVAgAAQBAJ&printsec=frontcover&dq=therese+of+lisieux&hl=sr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=therese%20of%20lisieux&f=false, pristupljeno 12.02.2022)
Sveta Tereza iz Lizjea živela je skoro polovinu života koji je proživeo njen duhovni otac, Sveti Jovan od Krsta, veliki španski mistik i učitelj Crkve, napisala je tri puta više poezije od njega (Collected Poems of St Thérèse of Lisieux, translated by Alan Bancroft, Loeminster: Gracewing, 2001, https://books.google.rs/books?id=-sZ9l1UZwa0C&printsec=frontcover&dq=therese+of+lisieux&hl=sr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=therese%20of%20lisieux&f=false, (pristupljeno 12.02.2022), a svi njeni spisi imali su izvor u molitvi. Svetica u svojim spisima iskazuje iskustva velikodušnog Hristovog pratioca, koji je znao kako da ispuni svoje zapovesti o ljubavi prema Gospodu, prema susedu, misionarski zavet i savršenstvo u ljubavi, a sve ovo su dimenzije jedne ljubavi prema Hristu. Iako nije imala dovoljnu formalnu edukaciju i bila u nedostatku izvora za proučavanje i tumačenje Svetog pisma, Tereza je uronila u Reč Gospodnju jedinstvenom dubinom. Njena dela pokazuju primat Božije reči u njenoj misli, a, pošto je imala izuzetno pamćenje, upamtila je delo Tome Kempijskog O ugledanju na Hrista i Katehizam, skoro od reči do reči i često se na njih pozivala. Njena teologija je više bila nalik pre-sholastičkoj simboličkoj teologiji, nalik onoj Svetog Bernara iz Klervoa i drugih monaha njegovog vremena. Njenu teologiju možemo nazvati „proživljenom”. Ovaj teološki rezultat zahteva metod ličnog iskustva, koje takvog teologa čini ekspertom u pravom smislu te reči, te Sveti Jovan Pavle II ovo naziva „proživljenom teologijom svetaca”. Ova teologija prevazilazi granice racionalnog diskursa i nalazi uporište u ljubavi, to je teologija zajedništva, plod “poznavanja ljubavi prema Hristu, koja je iznad svakog znanja”. Jovan Pavle II poredi Svetu Terezu iz Lizjea sa još jednom učiteljicom Crkve, Svetom Katarinom Sijenskom. (Cliff Ermatinger, St. Thérèse de Lisieux: Spouse and Victim, Washington: Institute of Carmelite Studies, 2010, poglavlja Her theological foundation, Lived theology, Applying the fruits of love, https://books.google.rs/books?id=jj_LEEIxdMUC&printsec=frontcover&dq=therese+of+lisieux&hl=sr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=therese%20of%20lisieux&f=false, pristupljeno 12.02.2022.) Terezin život bio je jednostavan, lišen drame i velikih sukoba koji karakterišu živote velikog broja svetaca, ali, u okviru tog jednostavnog života, dostigla je svetost. (P. T. Rohrbach, Thérèse de Lisieux, St., 939)
Često Svetu Terezu nazivaju „sveticom ruža”, u ikonografiji joj se daju ruže, kao atribut svetosti. Naime, obećala je da će posle smrti zemlju obasuti kišom nebeskih ruža, simbolički misleći na milosti i uslišanja. Papa Benedikt XV joj je 1920. na dar poklonio „pozlaćenu ružu”. I pojedine vrste ruža nose njeno ime. Blagoslov ruža je običaj u karmelićanskim samostanima na dan kada se slavi ova svetica, koja je suzaštitnica Francuske, misija i letača. (Usp. J. Zečević, Terezita Kalinić, Dragulji Karmela. Životopisi karmelskih svetaca i blaženika, Zagreb: Karmelska izdanja, 2015, 119-120)
U knjizi fotografija, koju je karmelićanski red objavio 1961, pod naslovom Visage de Thérèse de Lisieux, primećuje se nova paradigma svetice i njene autentične duhovnosti, koja je odgovarala Terezinoj rehabilitaciji kao teološkog inovatora i izvanrednog duhovnog pisca. Objavljivanje ove knjige bilo je deo opšteg vraćanja dokumentima o kultu Svete Tereze, gde je fotografija smatrana kao ekvivalent autentičnom dokumentu. Relikvije Svete Tereze su 2009. godine posetile Ujedinjeno Kraljevstvo, između sredine septembra i sredine oktobra te godine, relikvije Svete Tereze obišle su Englesku i Vels, bile su izložene na 22 lokacije, što je bilo prvo prisustvo moštiju u Britaniji. Ovaj događaj je u velikoj meri bio pokriven u štampi i na televiziji. (Sophia Lucia Deboick, Image, Authenticity and the Cult of Saint Thérèse de Lisieux, 1897-1959, Doctoral Thesis, University of Liverpool, Liverpool, 2011, 267-268, 270) Putovanje relikvija Svete Tereze počelo je 1994. i traje do danas, obišle su skoro 70 zemalja. (Relic Journeys, https://www.therese-de-lisieux.catholique.fr/en/evenements-actualites/voyages-des-reliques/, pristupljeno 16.02.2002).
Miroslav M. Popović