Koleta Bojlet je poklon pobožnim roditeljima koji su već bili u poodmaklim godinama. Po uzoru na roditelje, devojčica je rano počela da doživljava hrišćansku veru. Ostavši bez roditelja, brigu o njoj preuzele su benediktinke koje su je poverile franjevkama trećoredcima. Četiri godine Koleta je živela zatvorena u maloj ćeliji iz koje nije izlazila. Zbog javljanja Sv. Franje, koji ju je pozvao da povrati njegov red, Koleta je izašla iz svog strogog manastira. Bilo je to za vreme zapadnog raskola kada je Crkva imala dva pape: jednog u Rimu i jednog u Avinjonu. Koleta je otišla kod avinjonskog pape, za koga je dobronamerno verovala da je pravi papa. Zamolila ga je za ovlašćenje kako bi mogla da prigrli stanje evanđelskog života i da obnovi franjevački red. Benedikt XIII. avinjonskog pape, primio zavet i postavio je za generalnu predstojnicu svih manastira koje će osnovati i pridobiti za obnovu. Obnova manastira je u početku bila teška, ali se kasnije broj obnovljenih manastira popeo na 17. Koletina reforma klarisa je značajna po tome što su se monahinje vratile prvobitnoj štednji u siromaštvu, pojedinačno i kolektivno, a zatim strogom pokajnički život i najzad molitvu Božanstvenih časova. Ceo Koletin život bio je protkan snažnim božanskim intervencijama. tokom dana i nedelja bila je u neobičnom molitvenom i mističnom zanosu. Odlikovala se harizmom proročanstva i čuda. Ona je zaslužna za vaskrsenje preko 100 dece, koja su se vratila u život da bi se krstila, a 5 se pominje i u dokumentima o kanonizaciji. Sve ove neobične intervencije u Koletinom životu garantuju nam kao verodostojni pouzdani svedoci. Koleta je svoju velikodušnost ispoljavala u molitvama, pokajanju, postu, siromaštvu i delima pobožnosti. Zaboleo ju je raskol u zapadnom hrišćanstvu, pa je sa svecima, svojim savremenicima, radila na njegovom završetku. Umrla je 6. marta 1447. godine, a za sveticu ju je 24. maja 1807. proglasio papa Pio VII.
katolički informativno-verski portal