Poslednje godine progona hrišćana proživeo je papa Marcel I, koga Crkva danas slavi. Nije doživeo 313. godinu koja je donela konačno priznanje slobodnog ispovedanja katoličanstva. Umro je shrvan mukama 309. godine. Na podsticaj svetog pape Marcela, rimska gospođa Lucina učinila je Crkvu naslednicom svojih velikih poseda. To je omogućilo svetom papi da brine o vernicima, kojih je u Rimu iz dana u dan bilo sve više.
Rimska vlast, na čelu sa carem Maksencijem, nije mogla mirno da gleda da je, uz toliko progona, i dalje sve više hrišćana. Jedina mogućnost je, kako su mislili, bila da udare pastira da se ovce razbeže. Stoga je papi Marcelu pretio najtežim mukama ako se ne odrekne papske službe i ne žrtvovuje idolima.
Papa se nije pokolebao. Prvo je bio izložen prinudnom radu, ponižavanju i drugim nedaćama. Smrt ga je oslobodila svih tih muka, a Gospod, za koga je trpeo, ispunio je svoje obećanje dato u Govoru na gori: ‘Blago progonjenima zbog pravednosti, njihovo je Kraljevstvo Nebesko! Blago vama kad vas budu grdili i progonili i kad vam zbog mene budu lažno pripisivali svaku vrstu opačine! Radujte se i kličite od veselja jer vas čeka velika nagrada na nebesima!’
Blažena Lucina je na današnji dan sahranila telo svetog pape Marcela u Priscile na Salarijskoj cesti.