Razgovor vodila Marija Antonela Kanelić
Branka Bešević Gajić (rođena u Pančevu u Vojvodini 18. septembra 1982) nagrađivana je filmska i televizijska rediteljka, dramska i audiovizuelna umetnica, doktor umetnosti, kreativna producentkinja i scenaristkinja. Član je prestižne Evropske filmske akademije sa sedištem u Berlinu.
Završila je diplomske master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Doktorski umetnički rad posvetila je filmskoj režiji u digitalnim medijima i snimila interaktivni film o temi partnerskog nasilja. Kao filmska redateljka ima status samostalnog umetnika. Ostvarila se kao filmski autor kako u Hrvatskoj, Srbiji, celom regionu, tako i širom sveta, gde je na međunarodnim festivalima osvajala prestižne nagrade za režiju i scenario. Debitovala je filmom Lauš o jednom od najtalentovanijih glumaca bivše Jugoslavije ‒ Žarku Lauševiću. Posle beogradske premijere u Sava centru, film je doživeo široku distribuciju u bioskopima u Hrvatskoj, Srbiji i regionu, a potom je usledio festivalski život u Americi, Australiji, Južnoj Africi, Rusiji i Kini, gde je osvojio nagrade i priznanja za režiju i umetnički doprinos kao i za hrabrost samog autora.
- S obzirom na to da je u uvodu razgovora vaša kratka biografija, da li biste mogli da nam kažete nešto više o sebi, nešto što ne piše u ovim redovima?
U mojoj profesionalnoj biografiji nedostaju crte da sam mama, supruga, kosmopolita i da ne delim ljude po kulturnim, tradicionalnim, nacionalnim različitostima koje nas čine, nego samo na dobre i loše ljude. Moj život je život prošaran lepim trenucima, ispunjen sjajem sadašnjosti, ljubavi, ukrasima sreće i ponekom suzom za roditeljima koje više nemam na ovome svetu, ali s utehom i verom da su u Božjim rukama. Dodala bih još da je moje srce otvoreno i puno ljubavi za sve ljude dobre volje. Rođena sam u Pančevu, u Vojvodini, koja mi je uvek u srcu, kao i moj Zagreb, gde sam odrasla i ostvarivala svoje velike snove, Zagreb osećam kao svoj dom i volim ga baš kao moju rodnu ravnicu. Volim svoj Beograd u kojem živim, radim i osećam da je i moj rodni grad. Posebno sam vezana za moj FDU, za kolege umetnike i za moje divne profesore koji su mi bili kao roditelji i koji su takođe uticali na moj senzibilitet i moje sazrevanje. Najviše volim Župu Svetog Ante i svoju Zvezdaru, gde u srcu i duši nosim najljepše uspomene iz svojih najranijih godina.
- Kako je biti žena reditelj, tj. rediteljka, na ovim, pa možemo slobodno reći, tradicionalno patrijarhalnim područjima?
Nikad se nisam osećala inferiorno u odnosu na tradiciju balkanskog patrijarhata, nego sam kroz rad na sebi shvatila da je znanje moć pobede i da umetnost može da spase svet jer je iznad svih razlika koje nas dele ‒ kritikuje i ukazuje na sve naše loše strane, dok one dobre ističe i u svakom pojedincu ostavlja individualnu katarzu. Za svoj posao sam se školovala u eminentnim institucijama dramskog obrazovanja i učila sam od najboljih profesora iz našeg regiona, a ujedno sam znanje stečeno na fakultetu dokazala u stručnoj profesionalnoj umetničkoj praksi ‒ kako u našem regionu, tako i šire u svetu. To mi daje satisfakciju, legitimitet i osećaj da sam na dobrom putu. Na fakultetu sam stekla samopouzdanje, ali i to da je čovekov najbolji prijatelj knjiga; odatle proizlazi i ambicija da konstantno radim na sebi kroz sve nivoe studiranja. Verujem u svoje ideje i svakom filmu pristupam studiozno i temeljito, s težnjom da prvo samoj sebi odgovorim na sva pitanja, a velika je sreća ako uspete da se nosite sa svim pritiscima današnjice, da ostanete verni sebi i dostojanstvu umetnosti: i težim ka tome. Tako se ostavlja trag koji je trajan, svevremenski autorski pečat koji može koristi ljudima i posle nas; zbog toga je ovaj posao mnogo odgovorniji nego što možemo da pretpostavimo.
- »Preko trnja do zvezda«, ova izreka neretko važi za sve uspešne žene na našim područjima; koja je bila vaša najveća prekretnica koju ste morali da prebrodite da biste danas bili to što jeste?
Najveća prekretnica koju sam prošla je prevladavanje sebe, izlazak iz konformizma i uzimanje života u svoje ruke. Bukvalno uzeti svoj krst i krenuti dalje bez odustajanja, stvarati u današnjem vremenu u kojem se sistem vrednosti odavno izgubio do te mere da više gotovo i ne postoji i gde retko ko mari za institucije nadležne za umetnost. Truditi se i težiti autorskom filmu postaje izuzetan poduhvat. Takav put je vrlo trnovit i da biste izašli na scenu sa svojim delom morate da pređete preko ogromnog trnja da bi ono ugledalo svetlost dana. Mnogo je odricanja, mnogo zatvorenih vrata i ljudi koji nemaju osećaj, ali ako veruješ u ono što radiš, postoji način da istraješ i rezultat je neminovan ali dugotrajan i ima odjek do beskrajnih visina, jer svaka patnja kao rezultat daje uskrsnuće.
- Na koji film ste najviše ponosni i zašto?
Ponosna sam na sva svoja dela, možda bih izdvojila film Lauš jer je to moj prvenac za koji sam tek sada svesna koliko je bio hrabar potez, jer sam dokumentarističkim pristupom prikazala jedno teško vreme kroz koje smo svi prošli i time je osvetljena mračna prošlost s kraja XX veka. Uzroci i posledice trebalo bi da budu tema interesovanja svakog pojedinca. Neke situacije možemo da oprostimo radi sebe samih i našeg duhovnog mira, ali nikada ne možemo da zaboravimo i nikada ne smemo da zaboravimo sve žrtve tog teškog perioda.
- Kako je došlo do toga da izaberete baš ovu profesiju kojom se danas bavite i da li biste je možda, da opet imate mogućnost da birate, ponovo izabrali?
Film je inscenirana stvarnost u kojoj sam od malih nogu pronalazila mnoge odgovore, a budući da u periodu mog odrastanja nije bio dostupan kao sada ‒ bukvalno je postojalo vreme kada se ide u bioskop, jednom nedeljno mogao je da se pogleda film i na televiziji: kod mene u kući bila je porodična obaveza da se pogleda svaki film koji se emituje, a prvi koji pamtim i koji me je oduševio je Oficir s ružom. Tada sam pitala roditelje: »Šta radi ovaj čika na televiziji?« Laušević me je inspirisao prvo svojim radom i jedva sam izmolila roditelje da me odvedu u dramski studio, gde sam bila primljena sa svojih sedam godina, s tim da sam, prelazeći redom na više nivoe, ostala u studiju sve do upisa na akademiju.
U svetu drame sam od najranijeg detinjstva, a s obzirom na to da se radi o malim grupama s kojima dramski pedagozi rade na istraživanju talenata, ona vam postaje drugi dom i porodica. Tamo sam se osećala voljeno, sigurno, a patnja koju sam kao devojčica nosila sa sobom zbog rata devedesetih nestala je i pretvorila se u talenat koji je upotpunjen učenjem, radom i usavršavanjem na akademiji. Kada bih opet mogla da biram, izabrala bih isto, jer to mi je bio vetar u leđa koji mi je dao snagu da sve prebrodim i steknem samopouzdanje koje niko nikada nije mogao da poljulja. Veoma sam zahvalna na svemu, jer nas neki segmenti života u datom trenutku obeshrabre, ali na kraju to prebrodimo i izađemo mnogo jači; ti trenuci mogu da nas dovedu do cilja, koji je lek i potreba za našu dušu. Hvala tim »ljudima« koji su me prihvatili takvu kakva jesam, ali hvala i onima koji me nisu voleli i prihvatali, jer da jesu ‒ verojatno ne bih postigla ovo što sam danas.
- Šta vas je uvek nosilo kroz vaš rad?
Nosilo me je uverenje da mogu da pronađem odgovore koji me duboko tište i nada da će barem jedna osoba otići iz bioskopa sa željom da bude bolja. Pogotovo nakon mog igranog filma Odluka koji se bavi problematikom partnerskog nasilja. Inače, prvo je nastao interaktivni film Odluka kao moj završni doktorski rad na interdisciplinarnim doktorskim akademskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, koji smo kasnije nakon javnog izvođenja razvili u igrani film. Kada je trebalo da prijavim temu na fakultetu, htela sam da to bude tema koja me u tom trenutku najviše intrigira, a s obzirom na to da sam veoma vezana za naš region, htela sam da priča bude univerzalna i da se vidi šta je to što nas sve zajedno pogađa, a to je partnersko nasilje koje je bukvalno problem ne samo ovde u regionu, nego globalno, u celom svetu. To mi je dalo još veći vetar u leđa da učinim nešto što će biti od koristi žrtvama porodičnog nasilja, a u isto vreme ostaviti umetnički i originalni doprinos filmskoj režiji u digitalnoj umetnosti, u čemu se odražava interdisciplinarnost mog doktorata.
To sam već jednom rekla tokom jednog intervjua na filmskom festivalu Beldoks, pa ću rado ponoviti jer me takođe nosi kroz moj rad:
Mnogi porivi, odnosno potezi i postupci učesnika drame zvane ljudski život, ne mogu da se objasne na način koji bi svima bio jasan i prihvatljiv, jer postoje neki ljudi koji zaostaju za vremenom, ljudi koji odgovaraju u korak s vremenom, ali i ljudska bića, bića koja idu ispred vremena.
Oni koji »zaostaju« nekako nikome ne bodu oči, niti ikoga ugrožavaju, pa postoje na margini, u senci i hladovini. Kad nema želje, nema kretanja, što znači da nema pažnje.
Ovi drugi, koji se uklapaju u vreme, po mom mišljenju poseduju veštinu balansiranja, veštinu snalaženja u društvu da bi zadovoljili osnovne materijalne potrebe i prilagodili se trenutnim potrebama društva u kojem žive. Rade, zarađuju, bogate se, zavide jedni drugima, uzimaju od života sve što mogu, da bi na kraju shvatili da smo ipak svi isti, i na početku i na kraju.
Ona manjina, koja je ispred vremena nadahnjivala me je i mamila od malih nogu, jer to je manjina nadarenih ljudi, talentovanih ljudi, ljudi koji su danas retkost, koji pripadaju eliti Duha, jer su već rođeni s određenim darom Boga u sebi, s nekom harizmom koja ne može da se kupi ni za kakav novac; ljudi koji su originalni, posebni, koji zrače, jer lako ostvaruju svoje urođene talente. Ponosna sam jer težim toj manjini.
- I, za kraj, molimo vas da nešto poručite našim čitaocima, prvenstveno mladim ženama kojima ste možda upravo vi inspiracija?
Moja poruka svim mladim ženama je da veruju u sebe, da nikada ne odustaju od svojih ideja, da rade na sebi i budu svoje. Kada je najteže veruj u sebe jer kada misliš da si najslabiji ‒ tada si jači nego ikada. To govorim iz ličnog iskustva.