Ko je Bog? Ovo pitanje muči ljude od pamtiveka i kroz istoriju su mnogi nudili različite odgovore. Neki su verovali da postoje bogovi koji su kao mi ljudi sa svim svojim manama i manama, ali jači, pametniji i spretniji. Drugi su, pak, dobro prepoznali da Bog i bića ovoga sveta nisu jedno te isto, ali je zato, po njihovom shvatanju, Bog bio dalek, zatvoren u sebe i nezainteresovan za ljudsku sudbinu, i izgledalo kao da postojanje ili nepostojanje Boga ne čini nikakvu razliku za svakodnevni život čoveka.
Ko želi da upozna Boga, mora da se kreće, mora da preduzme akciju, mora nešto da uradi. Da bi se sreo sa Bogom, potrebno je stvoriti prostor, odnosno ostaviti sve i možda učiniti nešto ludo u tuđim očima, ali uspeh je zagarantovan. Šta može da uradi? – Popni se na drvo, smiri se, čekaj, klekni i pomoli se. Tada nema ni prepreka, niko neće moći da ometa pogled. Zakhej je imao sreće što je sreo Isusa. A Isus ga teši: „Danas dođe spasenje kući ovoj jer je i on sin Avraamov“ (Lk. 19, 9). Ovo je Božija pedagogija. Ne da dodirnete nekoga i ubijete ga očima, već da ga zagrlite i pomognete mu da shvati da je uvek uz njega i da ga ljubi, ma kako izgledao u očima drugih.
Božija mudrost se u istoriji ljudskog roda ispoljila kao blagost i milosrđe. Bog to može da priušti jer je veliki i njegova moć je velika. On se prema grešniku odnosi sa strpljenjem i ljubavlju kao pravi vaspitač. On ne želi smrt grešnika, nego da se obrati i živi. Ako želimo da budemo njegovi, onda ne smemo da postupamo drugačije. Ne treba nikome zatvarati srca, udaljavati svakoga ko traži put ka Bogu, dizati ruke od njega ili ga živog sahraniti, jer „Sin Čovječiji dođe da traži i spase izgubljene“ (Lk. 19,10) , pa će mu mala pomoć sa naše strane dobro doći kao dodatni melem na srce puno ljubavi i milosrđa.