Savremeno društvo menja pogled na život na mnogo načina, utoliko što je za neke nešto moralno, a za druge potpuno nemoralno. Zbog toga, jedni smatraju da je ne samo opravdano, već i neophodno zaštititi svaki život od začeća do prirodne smrti, dok je za druge to moralno sasvim suprotno i oni se prvi osećaju bezosećajnim. U ovoj opštoj zbrci, učenje Crkve postaje samo jedan od prinosa, a ne više učenje koje bi se nužno trebalo slediti. Dakle, ni za katolike, Crkva više nije vrhovna vlast, već mediji, koji oblikuju društvo u skladu sa svojim interesima i sopstvenim standardima, koji obično nemaju veze sa jevanđeljskim zakonom.
U tom svetlu mogu se sagledati dva suprotstavljena pogleda i stava o vrednosti života, a nazivaju se kulturom života i kulturom smrti. Oba termina je skovao papa Jovan Pavle II, prvi put korišćena na njegovom putovanju u Sjedinjene Države 1993. godine, a drugi u svojoj enciklici Evangelium vitae (Jevanđelje života) iz 1995. godine.
Kultura života podrazumeva stav da je ljudski život svet i dat od Boga i da ga stoga ni na koji način ne treba vređati, već ga treba čuvati i unapređivati od začeća do prirodne smrti. Po njemu, jedini Gospodar života i smrti je Bog, a svaka intervencija koja bi štetila životu je Božija igra. Ovo je stav Katoličke crkve, kao i skoro svake druge religije.
Kultura smrti podrazumeva podržavanje abortusa, eutanazije i drugih oblika uništavanja života, uz opravdanje da se na taj način postiže pozitivna selekcija, odnosno da nije svaki život jednako vredan i da život koji se smatra manje vrednim može biti uništen u ime većeg dobra. Tako je, na primer, po njima, ne samo moralno opravdano, već je poželjno izvršiti abortus ako dete ugrožava zdravlje majke ili se proceni da je bolesno. Za njih je podjednako moralno poželjno da prekinu živote starih i bolesnih, jer ih to oslobađa patnje i omogućava im da dostojanstveno umru. Kulturu smrti uglavnom promovišu različiti sekularistički pravci, ali sve više katolika odobrava ovakav način razmišljanja.
U ovoj dezorijentaciji postavljaju se dva osnovna pitanja, a odgovor na njih oblikuje pripadnost kulturi života, odnosno kulturi smrti. Ovo su pitanja: Kada počinje život? i Kada je čovek osoba?
Ako neko drži, kako uči Crkva, da život počinje u trenutku začeća, onda je za njega sasvim normalno da se taj život mora pažljivo čuvati od samog početka. Međutim, ako neko misli da život počinje, na primer, prvim pokretima koje oseti trudnica, onda će mu biti sasvim prihvatljivo da do tada abortira. Isto tako, ako neko veruje da život počinje tek rođenjem, biće moralno opravdano izvršiti abortus do tada.
Slična ocena se može dati i za jedno drugo pitanje. Naime, ako neko misli da je svako ljudsko biće ličnost, što uključuje one koji su rođeni sa teškim fizičkim malformacijama ili u takvom stanju da nikada neće moći da sastave nijednu reč, ili smatra osobu i one koji su u nju upali koma ili teškom obliku demencije, onda je za njega sasvim opravdano da štiti svaki život u svim fazama. Međutim, ako smatra da su ovi oblici života nedovoljni da se takva ljudska bića nazovu osobom, onda je normalno da se zalaže za njihovo ubijanje, jer su to bezvredni životi, koji mogu samo da opterete njihove porodice i društvo u celini. …
Dakle, više nije reč o značaju sledovanja učenja Crkve, već o slobodi da svako subjektivno proceni šta je za njega život i da stoga ima pravo da odlučuje. Poseban problem je što takav način važi i za veliki broj katolika koji smatraju da imaju pravo da određuju šta će prihvatiti iz crkvene doktrine, a šta odbaciti.
Čini se da je glavni razlog ovakvog odstupanja od učenja Crkve gubitak poštovanja prema Bogu, posebno gubitak razumevanja Boga kao jedinog Gospoda života i smrti. Drugim rečima, kultura smrti ima svoje korene u odbacivanju Boga, tako da su njeni zagovornici opravdani da preuzimaju ulogu Boga kao gospodara života. S druge strane, oni koji imaju duboko poštovanje prema Bogu shvataju da imaju duboku zahvalnost za dar života, svoj i tuđi, i da se nikada ne bi usudili da obezvrede tako velike Božje darove bilo kakvom intervencijom koja bi mogla ubiti bilo kog čoveka.
Preuzeto iz: Vera i dela