Drugi vatikanski koncil je u svojoj deklaraciji Nostra aetate (Naše doba), u svojim brojevima 2-4, jasno stavio do znanja da Katolička Crkva poštuje sve nehrišćane, jer u svakoj religiji postoji neka klica bogopoznanja i stremljenja ka moralnom životu, ali i pored toga treba imati na umu da smo pozvani da poštujemo tuđe, ali da volimo svoje. Tako možemo i treba da imamo poštovanje prema mnogobošcima, jer „Katolička Crkva ne odbacuje ništa što je istinito i sveto u ovim religijama“ (NA 2), posebno smo pozvani da poštujemo Jevreje, jer nas vezuje celi Stari Zavet, – oni su odrasli u toj veri. Takođe, treba da imamo poštovanje prema muslimanima, jer i oni bar delimično priznaju jevanđelje, zatim, iako ne priznaju Isusa za Boga, priznaju ga kao proroka, klanjaju se Presvetoj Bogorodici i tako dalje.
U sličnom svetlu, možemo reći da Katolička crkva poštuje članove drugih hrišćanskih Crkava, jer smo za njih vezani verom u Isusa Hrista. Zato je važno sa njima razvijati ekumenizam, a sa pripadnicima drugih religija međureligijski dijalog.
Međutim, pri svemu tome mora se voditi računa da se ne stvori sinkretizam, da se više ili sve religije spoje u jednu, u okviru koje bi hrišćanstvo i katoličanstvo postali samo jedna od mogućih ponuda ili bi se potpuno izgubila njihova posebnost. Drugim rečima, kada se govori o odnosu prema drugim religijama, uvek treba imati na umu da nas je samo Hristos iskupio i da, iako poštujemo pripadnike drugih vera, ne prihvatamo ono što njihove religije uče, ali prihvatamo da one imaju neke zrake istine, ali nemaju punoću, jer je sadržana samo u Božijoj objavi u Isusu Hristu.
Takođe, kada govorimo o odnosu Katoličke Crkve prema pravoslavcima i protestantima, treba imati u vidu gradaciju po kojoj se može reći da postoje relativno male razlike između katolika i pravoslavaca u veri, ali s obzirom na strukturu prilično velike, te da nas sa protestantima, koji su odbacili sakramente i na mnogo načina iskrivili dotadašnje hrišćanstvo, mnogo više razdvaja. Zato ih poštujemo, ali i držimo do značaja učenja Katoličke Crkve, svesni da on ne sme biti ugrožen i obezvređen nikakvim sinkretističkim oblicima ekumenizma i međureligijskog dijaloga. U tom svetlu, Deklaracija o jedinstvu i spasonosnoj univerzalnosti Isusa Hrista i Crkve – Dominus Jesus (2002), oslanjajući se na dogmatsku konstituciju o Crkvi Drugog vatikanskog sabora – Lumen Gentium, br. 8, uči da se „postojanje Crkve Hristove, uprkos podelama među hrišćanima, nastavlja u punoći samo u Katoličkoj Crkvi“ (DI, br. 16).
Izvor: vjera i djela