U četvrtak, 21. septembra 2023. godine, teolozi i teološkinje okupljeni u Marseju tokom Mediteranskih susreta potpisali su manifest pod nazivom „Za teologiju sa Mediterana“. Tekst su potpisale brojne teološke institucije iz različitih mediteranskih zemalja, među kojima su i članovi organizacionog odbora Mediteranskih teoloških susreta koji se održavaju u Hrvatskoj. Objavljena je na više svetskih jezika. Ispod je kompletan prevod na srpski.
Za teologiju sa mediterana
Tekst koji sledi nastao je iz teoloških iskustava koja su nastala na obalama Sredozemnog mora i višegodišnjih istraživanja i diskusija. Sada se u formi manifesta dostavlja onima koji su zainteresovani za ovu temu i koji nameravaju da se na određeni način uključe u započeti proces. Prema etimologiji reči „manifest“, zapravo je naša namera da Crkvama, akademskoj zajednici i onima koji žele da se upoznaju sa našim radom ponudimo tekst koji predstavlja neka teorijska dostignuća i neka uporišta, počevši od kojih nameravamo da radimo za jednu teologiju sa Mediterana. To je, dakle, otvoren tekst, dinamičan koliko i proces za koji se nadamo da će proisteći iz predstavljanja ovog manifesta. Iz tog razloga, tekst predstavlja i preuzimanje odgovornosti, sa naše strane kao teologa, za teologiju koja može doprineti povezivanju mediteranskih Crkava i izgradnji Mediterana mira.
I. Mediteran nam predstavlja izazov
Ovaj dokument je proizašao iz slušanja.
Šta čujemo, vidimo, dodirujemo, doživljavamo kada pažljivo slušamo Mediteran?
Ne smemo se ograničiti na površno slušanje. Suočavajući se sa nebeskim visinama i istovremeno sa dubinama zemaljskim, teologija nas vodi u dubine Mediterana, tera nas da pređemo njegove gradove, luke, mesta kulta, kasabe, vrata…, gde se prelazak dešava: plod susreta i sukoba, dijaloga i kompromisa, prihvatanja i odbijanja.
Pred protivrečnostima, društvenim opasnostima i brojnim izazovima koji se postavljaju, posebno pred vernike, ne možemo ostati inertni i ćuti. Oni koji se bave teologijom osećaju proročku odgovornost da sve ovo izraze rečima sa verom. Svesni da „predavanje i proučavanje teologije znači živeti na granici“1, pozvani smo da ponudimo drugačiji narativ o Mediteranu, o njegovim pričama i licima, kako bismo podelili mudre uvide sa onima koje srećemo, u skladu sa mistikom nade, solidarno sa svim brodolomima istorije i po jevanđeljskom stilu relacionog i proročkog dijaloga.
Hiljadu zaliva i mnogo nacija, tri kontinenta (Afrika, Azija, Evropa) i pet obala (Severna Afrika, Bliski istok, Crno more i Egejsko more, Balkan i Latinska Evropa) sa pogledom na Mediteran, tako snažno okarakterisanog kulturnog i društvenog iskustva obale – odnosno po onome što more određuje kao život, navike i izbore, po razmenama i mešanjima koja se odvijaju na raskrsnicama ulica i trgova – vekovima su bili povoljna mesta za otkrivanje značenja ljudskog i božanskog.
Mediteran je bio kolevka istorije, religija, migracija, ekonomske i kulturne razmene, perioda mira i napretka. Međutim, danas se čini da je slika brodoloma možda ta koja ga najbolje predstavlja, jer je on za mnoge postao grobnica: mesto nepravde i nejednakosti, deportacije i masakra. Mesto gde smo svi brodolomnici: jer ono čemu smo svedoci na Mediteranu je brodolom civilizacije.
Mediteran je takođe bio kolevka koja je bila svedok uspona verske misli, ne samo hrišćanske. Tu su se, ne bez sukoba i mučeništva, formirali oni teološki modeli o kojima se i danas razvijaju nove teologije.
Zalažemo se za teologiju koja je, negujući ovu milenijumsku tradiciju, prepoznata kao teologija sa Mediterana. Želimo da prihvatimo učenje koje nam je papa Franja dao poslednjih godina, posebno na simpozijumu u Napulju 2019. godine, na susretu sa biskupima Mediterana u Bariju 2020. godine i u mnogim drugim prilikama, i da radimo za teologiju sa Mediterana da može doprineti stvaranju puteva bratstva, reciprociteta i mira unutar verskih zajednica i u dijalogu sa onima koji se posvećuju izgradnji bratskog sveta. To će biti moguće ako se afektivna, odnosna dimenzija i dimenzija agape-ljubavi mediteranskog humanizma sve više obnavlja.
Takođe smo uvereni da Mediteran nije moguće sagledati realno „osim u dijalogu, kao istorijski, geografski i ljudski most između Evrope, Afrike i Azije. Reč je o oblasti u kojoj je odsustvo mira proizvelo višestruke regionalne i globalne neravnoteže, a čije bi pacifikacija kroz praksu dijaloga u velikoj meri mogla da doprinese pokretanju procesa pomirenja i mira“2.
Za nas bavljenje teologijom na Mediteranu znači odlučiti se da ne stvaramo neutralnu teologiju, već onu koja ima svoje temelje u logici utelovljenja i misteriji Uskrsa. Teologija je ta koja ne prepoznaje dodatni prostor u istoriji, već mesto gde se shvata autentični smisao najave Jevanđelja.
II. Teološki stil na Mediteranu
1. Kontekstualna i narativna teologija
Mediteranu je potrebna teologija koja u potpunosti živi svoju kontekstualnu dimenziju, prepoznata kao sopstveni i neopozivi poziv. Danas se čini da je ovaj zahtev konstitutivni element koji se ne može jednostavno svesti na neke „izvorne“ i „marginalne“ predloge. Narodi Sredozemlja, koji su se zalagali za plodonosan susret tradicije jevrejske i hrišćanske vere i grčko-helenističke misli, u svom načinu shvatanja života i sveta čuvaju tumačenje teologije kao „affectus fidei”. Ponovno naglašavanje „afektivne“ dimenzije, nerazdvojno sjedinjene sa „intelektualnom“ i takvom da čini njenu unutrašnju pokretačku snagu, može favorizovati razumevanje koje nije spoljašnje, već – da tako kažem – razumevanje onoga što se dešava iznutra u ovom kontekstu. Teologija sa Mediterana je, u tom smislu, „uranjajuća“ teologija koja dopušta da je dodirnu rane i strepnje koje izražavaju mediteranski konteksti, a ume i da dokuči novum koji se u njima pojavljuje. Iz tih rana dolazi svetlost Isusove Pashe, živi kriterijum koji nastavlja da tumači kretanje analogije, koja je kroz vekove omogućavala Crkvi da iščitava veze, znake i upućivanja na spasonosno dejstvo Božije u stvarnosti, u stvaranju i u istoriji.
Kontekst kao takav, a posebno ovaj mediteranski kontekst, mora se prepoznati kao vrednost ne sam po sebi, već i u odnosu na spasenje koje je Hrist doneo povodom dolaska Kraljevstva. U tom smislu, Mediteran se može shvatiti kao „teološko mesto“ koje zahteva smirenu i nepovršnu pažnju na životne priče pojedinaca i zajednica, na biografije i iskustva, u korist narativne teologije.
2. Teologija slušanja…
Mediteranska teologija, kao i svaka teologija, živi slušajući Božiju reč i slušajući živote ljudi. To je teologija koja ne ostaje neosetljiva na vapaje bola i zahteve za pravdom koji dolaze od mnogih stradalnika istorije: od onih koji napuštaju svoje zemlje, od tolikih onih koji su eksploatisani u svom radu i poniženi u svom dostojanstvu; od onih kojima je oduzeto pravo da žive u svojoj zemlji, kojima je uskraćena mogućnost da ostvare budućnost. Njen zadatak je da da glas proročkoj instanci sadržanoj u „vapaju“ čovečanstva koji odjekuje onim Hristovim na krstu (usp. Mk 15,34). Znamo da moramo poći od ovog osluškivanja, koje sada, više nego u prošlosti, poprima zvuk tišine i vapaja utopljenika i nespašenih, priča o rezignaciji i iskupljenju. Želimo da to učinimo u stilu skromne teologije, koja ne daje unapred upakovane odgovore, već dozvoljava da bude naseljena provokacijama ovog mora i zemalja do kojih dopire. Ukorenjena, kao i svaka autentična teologija, u auditus fidei i auditus hominis, mediteranska teologija želi da praktikuje kodeks gostoprimstva koji se ne plaši pluraliteta; što pomaže da se razlike prisutne u „kontekstu“ (ital. „con-testo“) razumeju kao neviđeno „tkanje tekstova“ (ital. „tessitura di testi“) koje stvara novinu života i misli, a ne da ovi razlike su prepreke. To je teologija sposobna za hermeneutiku milosrđa koja ume da unapredi znanje o drugom – ko god on bio: Jevrejin, hrišćanin, musliman, onaj koji veruje drugačije ili ne veruje – u čijem bogatstvo je nosilac, i razmene iskustava, otvarajući puteve autentične razmene u globalnom mediteranskom društvenom i crkvenom tkivu. To više nije evrocentrična, već teologija sposobna da prevaziđe kulturu, koja se ne boji kontaminacije: sposobna da da glas o bogatstvu različitih kontinentalnih obala koje okružuju Mediteran: bogatstvu evropskog Zapada, njegovom jedinstvenom, humanističkom nasleđu , hranjen na poseban način judeo-hrišćanskom tradicijom; bogatstvo Istoka, iz kojeg je proizašla svetlost božanske mudrosti – čije je „seme“ već prisutno u životima, u religijama njegovih naroda – i bogatstvo afričkog kontinenta, bogatog ne samo prirodnim resursima, već takođe u neprocenjivim ljudskim kvalitetima kao što su duboko religiozno osećanje – posebno u iskustvu islama u Magrebu –, osećaj za porodicu, poštovanje života, život zajednice i pojačan osećaj solidarnosti3.
„Ne smemo tražiti da svi narodi sa svih kontinenata u izražavanju hrišćanske vere oponašaju oblike koje su u određenom istorijskom trenutku prihvatili evropski narodi, jer se vera ne može ograničiti u granicama razumevanja i izražavanja bilo koje kulture. Neosporna je činjenica da nijedna kultura ne može iscrpiti Hristovu otajstvo otkupljenja “ (EG 118).
3. … i dijalog
Mediteranska teologija u svojoj praksi sprovodi princip „dijaloga na čitavom prostoru“ (VG, Uvod 4b). Osim toga, dijaloška instanca se ne može smatrati jednostavnim izbornim izborom među mnogima, već se mora pretpostaviti, polazeći od činjenice da ona karakteriše samu dinamiku Otkrivenja: Bog je dijalog i dijalog je Božije mesto. Dijalog sa drugim verskim tradicijama mora biti praćen dijalogom sa kulturama i različitim pristupima saznanjima o dubokim pitanjima koja se tiču života ljudi. Verske tvrdnje, ukorenjene u živoj tradiciji Crkve, treba pažljivo prihvatiti i prenositi kako bi se istakla njihov dijaloški potencijal pred drugim hrišćanskim konfesijama (Jermeni, pravoslavci, protestanti4…) i drugim verskim tradicijama. Ovo obavezuje teologe Mediterana da promovišu dinamičnu interakciju između teoloških i kulturnih centara, „umrežavanje“ (VG, Uvod 4d) različitih izraza crkvene i verske stvarnosti i mnoge druge faktore koji promovišu kulturu i društveni angažman.
4. Teologija koja prevazilazi odvojenost od prakse
Teologija sa Mediterana, upravo zato što dozvoljava sebi da bude izazvana kontekstom, i sama je usmerena na konkretno iskustvo verske zajednice. Pastiri i teolozi, zajedno sa ostatkom Božjeg naroda, žele da prevaziđu ono što je papa Franja više puta definisao kao „razvod“ između teologije i pastirskog rada. Vreme je da se prevaziđu stare barijere i podstaknu nove i plodne sinergije. Bez pažnje na crkvena iskustva, teologija bi se svela na laboratorijske aktivnosti, apstraktne, hladne, bezlične, samoreferentne, neprikladne za saradnju sa celim Božjim narodom u misiji evangelizacije. Teologija sa Mediterana prepoznaje crkvena iskustva kao rodno mesto svog mišljenja i namerava da podstakne crkvene zajednice da neprestano proverava svoju vernost hermeneutici u cilju plodnog dijaloga između Božje reči i istorije muškaraca i žena našeg vremena. Otuda i predlog takvih akademskih puteva koji unapređuju narative nastale iz crkvene prakse i koji prate formaciju usmerenu na njihovu obnovu.
5. Teologija koja ceni narodnu pobožnost
Mediteranska teologija ne može ne ceniti narodnu pobožnost kao narodnu veru i religiozno iskustvo ukorenjeno u tradiciji vere. Ne može se zanemariti moćno značenje simbola, rituala i pogleda na svet raširenih među narodima Mediterana, ponovo ih čitajući u hermeneutičkom horizontu zajedničke vere. Narodna pobožnost na Mediteranu je privilegovani prostor stapanja i recipročnog gostoprimstva različitih religija i kultura. I to je mesto gde dolazi do izražaja „zastupništvo“ koje karakteriše mediteranski stil odnosa. Nesvodiva na puki folklor, narodna pobožnost zahteva duboko razumevanje, kako u svojim tradicionalnim oblicima, tako i u religioznom smislu života kojem dozvoljava da se pojavi. Polazeći ponovo od centralnog mesta proglašenja kerigme, upravo u stilu dijaloga, ona nam omogućava da prepoznamo evangelistički smisao narodne vere i ograničimo njena moguća odstupanja.
6. Teologija „između“
Teologija sa Mediterana ne može da ne uzme u obzir da je to prostor „između”. Produbljivanje mediteranske stvarnosti, rezultat međusobne povezanosti i prožimanja, može pomoći da se ponovo otkrije dijaloška dimenzija onoga ko jesmo, one koja se definiše i gradi dolaskom „na prag“ drugog, izuvanjem sandala „pred svetim tlom drugoga (usp. Izl 3, 5)“ (EG 169).Ako je među zadacima teologije tradicionalno zadatak razumevanja povezanosti misterija među njima, u svetu gde je „sve povezano” (LS 117), teolozi moraju znati kako da obuhvate današnje reference, odnose, međusobne veze između tema, znanja i metodologije takođe u dijalogu sa drugim naukama. Ukratko: teologija „između“ sprovodi „složenu“ racionalnost „svesna da je logika korisno sredstvo za proveru sektorskih istina i istina ograničenih na polje istraživanja, ali da joj duboki slojevi stvarnosti izmiču. […] Svojim kretanjem povezuje ono što je ljudsko sa životom, sa prirodom, sa planetom, sa Univerzumom.“5 Teologija „između“ je stoga praksa racionalnosti otvorena za misteriju sveta, ona je dakle neodvojivo od onoga što prolazi i prevazilazi razum: od ljubavi. U tom smislu, mediteransku teologiju treba shvatiti kao „nauku o granicama” u kojoj more postaje klasična metafora „plovidbe” otvorene za nezadovoljna istraživanja, a „mostove”, „puteve” i „trgove” antički svet postaju simboli susreta različitih kultura. Ono što mediteranska teologija u principu odbacuje jeste legitimnost izgradnje ideoloških „zidova” i „zidova” bilo koje druge vrste. Zbog toga postaje neophodna otvorenost za multidisciplinarnost i transdisciplinarnost, uzrokovanu mediteranskim kontekstom, koji zahteva nove puteve obrazovanja i aktivaciju daljih specifičnih veština za današnje studente sa otvorenom budućnošću.
III. Doprinos teologije životu naroda Sredozemlja
Teologija nikada nije sama sebi svrha, a najmanje mediteranska teologija. Duboko ukorenjena u crkvenim iskustvima, ona želi da bude kvasac za pripovedanje o Mediteranu, „u kome je moguće prepoznati jedni druge na konstruktivan i miran način pun nade“6. Preferencijalna opcija za male i siromašne koju Jevanđelje zahteva stoga postaje preferencijalna opcija za manjine.
1. Promovisati socijalnu pravdu i puno građanstvo
Praktikovanje teologije na Mediteranu znači zapamtiti da objavljivanje Jevanđelja ide kroz posvećenost promovisanju pravde i prevazilaženju nejednakosti koje uzrokuju marginalizaciju, što zahteva zaštitu najugroženijih. Teologijom se ne može baviti bez podsećanja na neophodnost humanog i mudrog upravljanja migracionim tokovima, koja migraciju ne koristi kao piona na šahovskoj tabli međunarodne geopolitike, već ume da prihvati njenu provokativnost za stvarnu svest o izazove našeg vremena i za afirmaciju šireg osećaja građanstva. Nije moguće baviti se teologijom bez preuzimanja obaveze da branimo pravo na „puno državljanstvo“7 u našim društvima, prevazilazeći „diskriminatornu upotrebu pojma manjina, koja izaziva osećanje izolovanosti i inferiornosti“ i „utire put za neprijateljstvo i nesklad“8. Postajete punopravni građanin kada možete na svaki način doprineti životu zemlje u kojoj živite i osećati se svojim, i kada su svakom muškarcu ili ženi zagarantovana jednaka prava. Ovu mogućnost treba priznati svima, bez obzira kojoj kulturi pripadaju ili kojoj religiji ispovedaju. Puno državljanstvo sa sobom nosi i pravo na versku slobodu, koje se prečesto gazi ili negira. Puno državljanstvo znači i aktivno građanstvo, koje je jedino sposobno da razbije logiku rezignacije ili zavisnosti i deluje kao prepreka umnožavanju korupcionaških sistema u političkom i ekonomskom životu.
2. Za sinodski hod Crkava Sredozemlja
Baviti se teologijom na Mediteranu znači doprinositi tkanju mreže između Crkava na Mediteranu, a preko njih i među narodima zemalja koje okružuju ovo more. Teologija sa Mediterana stavljena je u službu mreže odnosa koja se gradi među biskupima Mediterana kroz susrete u Bariju, Firenci i Marseju. Naše je duboko uverenje da je samo zajedno moguće suočiti se sa izazovima mediteranskog konteksta i da zajedništvo i „razmena darova“ između Crkava na različitim obalama pomaže da se ponovo otkrije duboki smisao Crkve u neprekidnom obnavljanju njenog misterije unutar promena i drama istorije. Postoji sinodalni stil, inspirisan iskrenim osećanjima bratstva, koji treba negovati u odnosima između Crkava mediteranskih zemalja i živeti u dijalogu sa sestrinskim Crkvama i sa predstavnicima drugih verskih tradicija. Put ekumenskog dijaloga, koliko god težak bio, treba predložiti i podržati kroz iskustva susreta, diskusije i saradnje u zajedničkom slušanju Duha. Ovo je nasleđe koje smatramo da moramo da prihvatimo od mnogih mučenika dijaloga na Mediteranu.
Autentična ekumenska sinodalnost može biti prvi i važan znak kredibiliteta hrišćanskog svedočenja u mediteranskim zemljama i znak je nade u kontekstu razdirenog višestrukim tenzijama.
3. Graditi mirnu budućnost
Baviti se teologijom na Mediteranu znači ne ignorisati različite društvene, političke i verske tenzije, koje često izazivaju sukobe. Horizont univerzalnog bratstva poziva na rad teologije mira i mira, koja rigorozno traži temelje i uslove mogućih puteva sposobnih da ponovo ujedine narode među kojima sada vlada smrt i da podstakne iskustva suživota i društvenog prijateljstva. Postoji snažan osećaj povezanosti u mediteranskom kontekstu: to je bogatstvo koje treba eksploatisati. Međutim, veze se ne otvaraju uvek prema onima izvan nečijeg kruga ili prema strancima. U mediteranskim zemljama osećaj prihvaćenosti i gostoprimstva često koegzistira sa željom da se zatvore u sopstvenu porodicu ili sopstvenu grupu. Teologija može pomoći da se izbegne rizik familijarizma i podstakne akcije i osećanja međusobne solidarnosti koja rađaju snažan osećaj porodice da su deo jedine ljudske porodice i jedine porodice Božje dece. Ono „između” koje, ako ga odslušate do kraja, sugeriše Mediteran, jeste ono „između” koje ujedinjuje, uključuje, povezuje različitosti; ono „između“ koje je podsticaj za mir i protivotrov za rat.
Ne može biti mira, niti pravog društvenog prijateljstva, ako ostanemo gluvi na vapaj kopna i mora. Prevazilaženje logike grupnih interesa zahteva ozbiljno shvatanje ekoloških pitanja. Mediteran je jedno od mesta gde je promena ekološke ravnoteže sa povezanim i ponavljajućim katastrofama najdramatičnije očigledna. Ne umiru samo ljudi na moru, umire i more. Mnogi od tekućih ratova su uzrokovani ili barem podstaknuti ekološkim neravnotežama: suša i nedostatak vode, rastuća dezertifikacija, situacije siromaštva i gladi i upotreba osnovnih potrepština kao oružja. Teologija ima dužnost da podseti narode Mediterana da je samo integrisani razvoj, u skladu sa životnom sredinom, kao što se često dešavalo na mnogim mestima na Mediteranu, predodređen da stvara budućnost i da ono što je stvoreno nije mesto pljačka, ali zajednički dom o kome treba da se brine, oslobađajući njegov potencijal za dobro.
4. Za „gostoljubivo“ religiozno iskustvo
Bavljenje teologijom na Mediteranu može dati novi zamah u pogledu religioznog iskustva, shvaćenog kao iskustvo Boga pa samim tim i kao područje susreta vernika različitih tradicija, ali i kao važna referenca za teološko utemeljenje. koja polazi od otkrivenja Boga i iskustva koje ono pokreće. U tom pravcu nas vodi tajna Hrista, ovaploćene Reči, i njegovog Vaskrsa na spasenje mnogih. Gledanje na drugoga, na njegovu veru, iz perspektive religioznog iskustva, može pomoći da se stvori „gostoljubiv prostor“, u kome osetljivost pojedinačnih tradicija i konfesija može naći prihvatanje i priznanje, u vidu međusobnog obogaćivanja. Radi se o poštovanju razumevanja koje drugi imaju o sopstvenom doživljaju Boga i svoje vere, o širenju svetog prostora učenjem da ga razumeju i žive ne kao prostor u kome se predsedava, već kao dinamično i aktivno mesto, pokretno mesto. i otvoren za promenu granice koja pomera svoja ograničenja bez njihovog ukidanja, sa ciljem da stvori široku dobrodošlicu. Slična perspektiva razumevanja otvara mogućnost razmene iskustva Božijeg prisustva sa drugim vernicima. Demilitarizacija religija znači „demilitarizaciju ljudskog srca“9 i doprinos demilitarizaciji kultura tako da međusobno gostoprimstvo postane kulturna paradigma mišljenja, kriterijum života i društvenog delovanja.
Znamo da kao vernici moramo da tražimo oproštaj za zatvaranja koja su opravdana u ime religije, za sukobe potpomognute verskim razlozima, za nedostatak hrabrosti u razotkrivanju zala izazvanih ideološkim i sistemima moći. Iznad svega, želimo da učimo iz iskustava tolikih zajednica koje su se obnovile i preobratile počevši od prihvatanja tuđinaca i koje su ponovo pronašle pravi smisao svoje vere prihvatajući veru drugih. U ovim iskustvima zapravo možemo prepoznati otkrivajuće i inovativno delovanje Duha: „Evo, činim nešto novo; već nastaje. Zar ne opažate?“ (Iz 43, 19; usp. Otk 21, 5), a evo i novuma koji Mediteran još pripoveda.
Mi, teolozi mediteranskog područja, obavezujemo se, stoga, da negujemo sve prilike za diskusiju, razmenu i razmišljanje kako bismo ponovo pokrenuli teološki predlog koji pomaže da se Mediteran ponovo otkrije kao most, kao more mešanja i prelaska, i biti izgrađen kao kovčeg mira, „morsko bratstvo“.
Obavezujemo se da teologiju stavimo u službu Mediterana, koji može biti kritična instanca i faktor u promovisanju humanizma, prihvatanja i bratskog suživota, za narode Mediterana i za sve one koji na Mediteran i dalje gledaju sa posebnom pažnjom.
Obavezujemo se da sarađujemo sa pastirima tako da, u odnosu međusobne podrške, mi teolozi osećamo se prepoznati u dijakoniji razumne vere, a oni se osećaju praćeni i ohrabreni u njihovoj delikatnoj službi rasuđivanja i crkvene odgovornosti. Sa našim zajednicama želimo da obnovimo hrabrost da propovedamo i svedočimo. Na kraju, apelujemo na one koji su uključeni u delikatan rad teološkog istraživanja, učenja i formacije da nastave da se trude sa još većim entuzijazmom i motivacijom.
Neka Mediteran ponovo postane kolevka nade: kolevka i obećanje mogućeg bratstva.
Skraćenice EG, VG i LS označavaju dokumente Evangelii gaudium, Veritatis gaudium i Laudato si’.
1 Papa Franja, pismo povodom 100. godišnjice Katoličkog univerziteta u Argentini, 3. mart 2015.
2 Papa Franja, Teologija nakon Veritatis Gaudium u kontekstu Mediterana, Napulj, 21. jun 2019.
3 Up. Jovan Pavle II, Postsinodska apostolska pobudnica Crkva u Africi, 42–43.
4 Broj protestanata se povećava, posebno zbog migracije iz subsaharske Afrike.
5 Edgar Morin, L’avventura del “Metodo”. Come la vita ha nutrito l’opera, Raffello Cortina Ed., Milano, 2023, 109–110.
6 Papa Franja, Teologija posle Veritatis Gaudium u kontekstu Mediterana.
7 Papa Franja i Ahmad Al Tajib, Dokument o ljudskom bratstvu za svetski mir i suživot, Abu Dabi, 4. februar 2019.
8 Isto.
9 Papa Franja, govor u Memorijalnom centru osnivača (Abu Dabi), 4. februar 2019.
Izvor: IKA