Foto: Shutterstock
Izdavačka kuća Verbum u ponedeljak, 27. Februara, objavljuje novu knjigu pape Franje „Otvoreno o svemu” u kojoj Sveti Otac odgovara na najraznovrsnija i najdirektnija pitanja jednostavnih i prostodušnih ljudi okupljenih u udruženju Lazar, koja je posvećena radu sa siromašnima.
Pored živahnog razgovora, pitanja za papu Franju stizala su iz celog sveta, uključujući decu iz sirotinjskih četvrti Brazila, žene iz indijskih ravnica, omladinu iz pustinja Irana, beskućnike Amerike, prostitutke iz Azije, madagaskarske porodice i hrišćane čija imena nisu objavljena zbog opasnosti koji im preti u njihovim zemljama.
Ovo je prvi put da papa potpuno otvoreno odgovara na pitanja o svojoj plati, o zaljubljivanju, o svojim manama, sumnjama, teskobama, o svom ispovedniku, kao i na pitanja o crkvenom bogatstvu, nepravdi, ratovima, zlu i očaju. Papini odgovori su iskreni i provokativni, kakve nismo imali prilike da čitamo nigde drugde. Ništa u ovoj knjizi nije ulepšano ili ublaženo.
Bitno.net ekskluzivno predstavlja izbor pitanja i odgovora koji će vam sigurno dati dublji uvid u Papine stavove i unutrašnji život.
- Šta je prva stvar koju Papa uradi nakon buđenja? (Bartos, Krakov, Poljska)
Razbuđuje se jer je prvih pola sata kao pravi zombi! Posle toga se moli. Nekih dana slavi misu. Ostalim danima misa je nešto kasnije. Obično misa počinje u 4:45, ali se ponekad održava u bazilici dvetog Petra, a onda počinje kasnije.
- Koja je vaša omiljena knjiga ili pesma? (Vivine, Brisel, Belgija)
Omiljena pesma… Znate, i ja imam melanholičnu stranu. Zaista volim da ponavljam jednu francusku pesmu koja savršeno opisuje moje srce kada sam melanholičan. To je Verlenova pesma:
„Jecaja puno
Jesenske žice
Duga svirka
Ide do srca
I ono grca
Od gluvih tuga“.
A omiljena knjiga?
Ne znam, volim mnogo knjiga… Volim klasike. Od njih mi je svakako najdraža Eneida. Ali čitam i mnoge moderne autore. Ali klasici su me najviše oblikovali. Zaista mi se sviđa još jedan francuski pesnik, Bodler, i njegovo Cveće zla. Ali još ih ima mnogo.
- Koliko zarađujete? Kolika Vam je plata? (Čandni, Kalkuta, Indija)
Ja ne zarađujem ništa. Apsolutno ništa! Hrane me, a ako mi treba još nešto, zamolim. I oni svaki put pristanu. Zato što se sa papom ne svađa! Ako mi trebaju cipele, kažem da trebam cipele. To je lepo jer, kada ste „pokriveni“ kao u mom slučaju, možete sebi priuštiti prazne džepove. S druge strane, onaj ko nije pokriven mora imati nešto u džepu jer je to uslov njegovog dostojanstva. Moje siromaštvo je fiktivno jer mi ništa ne nedostaje. Ali ipak je pomalo apsurdno da se za sve mora moliti. Iako to nije isto što i prosjačenje, to ipak znači da moram da kažem: „Treba mi ovaj lek ili to i to.“ Ova pozicija me čini manje samostalnim.
- Oprostite, Oče, biću malo indiskretan, ali hteo sam da vas pitam da li ste imali verenicu? (Armano, Huechuraba, Čile)
Tako je, imao sam verenicu! Pre nego što sam ušao u sjemenište. Bili smo mladi i išli smo na ples sa društvom svakog vikenda.
- Koje su vaše mane? (Mari, Anže, Francuska)
Imam stvarno kratak fitilj. Kako da se izrazim? Nestrpljiv sam… Ponekad odgovorim prebrzo. Ponekad sam sebe smatrao boljim od drugih. Ponekad nisam imao strpljenja da čekam. Sve ove mane potiču iz osećaja samodovoljnosti. Dakle, njihov koren je sasvim ozbiljan, to je ružna osobina na koju moram stalno da pazim.
- Kome ste se prvo javili kada ste izabrani za papu? (Klotilda, Nant, Francuska)
Prvo sam se javio Benediktu XVI, a potom i argentinskom nunciju da obavesti narod. Tada sam kontaktirao biskupe da im kažem da ne putuju u Rim i da novac koji bi potrošili na put daju siromašnima. To su bili prvi pozivi koje sam obavio.
- A da li su to biskupi razumeli? (Loic)
Pa, neki jesu. Uprkos svemu, trojica su došla u Rim misleći da je papa važniji od siromašnih. Njih trojica moraju da se preobrate!
- Papa Franjo, da li jako teško upravljati Crkvom? (Danijel, Salvador de Baija, Brazil)
Dakle, postoji ogromna milost koja mi pomaže u tome. Verujem u Duha Svetoga i njegovo prisustvo u svetom narodu Božijem, u narodu krštenih. To znači da smo svi mi deca Božija, da nas je Isus izabrao i da smo primili pomazanje Duha Svetoga. Da, verujem u svetei Božiji narod. Biskupi, kardinali i svaki krštenik pripadaju tom narodu. Svi smo mi Božji sveti narod. Osim toga, teši me još jedno verovanje Crkve – ono koje kaže da se sveti Božji narod kao sveukupnost vernika u verovanju (in credendo) ne može prevariti. Drugim rečima, on ne može da kroči pogrešnim putem jer je pomazanje Duha Svetoga kao čulo mirisa kojim ovce traže dobre livade. Kada razmišljam o pastirima Crkve, kažem sebi da oni ne smeju biti uvek na istom mestu. Nekad pastir mora da stane ispred svog stada i pokaže mu put, nekad ostane u stadu da ga bolje upozna i razume, a nekada mora da ostane pozadi da bi mogao da brine o ovcama koje zaostaju, ali i da pusti stado samo od sebe da vođeno sopstvenim njuhom, odnosno verom, nađe dobre livade.
- A šta mislite o ljudima koji tvrde da veruju u Boga, a ne u Crkvu? (Loic)
Ovo verovanje je veoma rasprostranjeno, a za to su, nažalost, krivi i pojedini sveštenici i biskupi. Ponekad i sam papa loše svedoči o svojoj veri i na taj način otuđuje ljude od Crkve. U takvim slučajevima, zbog odsustva saosećanja, gubi se odnos bliskosti. Svi smo mi grešnici, a nedostatak bliskosti, saosećanja i blagosti je greh. Reći ću vam šta se desilo pre nekoliko meseci jednom svešteniku koji je vodio sahranu jedne žene. Pokojnikov sin je bio bogat i uspešan preduzetnik. Posle sahrane, prišao je svešteniku i upitao ga: „Koliko sam dužan?“ Sveštenik nije odgovorio. Čovek je ponovio pitanje, ali mu sveštenik i dalje nije odgovorio. Tada je biznismen otvorio novčanik, izvadio veliku novčanicu i ubacio: „Ah, shvatam, hoćete da prvo kažem: “Držite, ovo je za siromašne.“ Sveštenik je konačno prekinuo ćutanje i rekao: „Hvala, zaista, ali da li biste nam učinili uslugu? Danas sam veoma zauzet. Potražite sami nekoga kome je potrebno i dajte mu novac.“ Preduzetnik je bio potpuno iznenađen: „Neverovatno! Moraću ponovo da vas posetim.” Ovaj čovek je možda imao loša iskustva sa sveštenicima koja su dodatno pojačana uticajem ateističke ideologije. Stoga ga je ovo svedočanstvo vere zaprepastilo. Svedočenje je ključ za hrišćane. Bez svedočanstva nema ljubavi prema Bogu. Vi ste sami doneli svedočanstvo ovde. Svedočite da nekoliko „čudaka“ može da ispituje papu šta misli i proverava kako razgovara sa siroromašnima. Želim da vam se zahvalim jer, ako mogu tako da kažem, i vi ste mi posvedočili. Uporni ste! To je dobro.
- Od svoje trideset pete godine, kada sam se spasio od alkohola, imao sam čast da služim Ocu. Nisam beskućnik jer je ceo svet moj dom. Papa Franjo, šta mogu učiniti za vas? (Džon, Kanzas Siti, Sjedinjene Američke Države)
Pitaš me: „Šta mogu da učinim za vas?“ Evo svedočanstva o svetom srcu, o srcu koje je isceljeno. Pa šta možeš da uradiš? Objavljuj Božija čuda. To je upravo ono što Isus kaže opsednutom čoveku iz Gerasena koji je želeo da sledi Isusa i postane njegov apostol: ostani ovde i objavljuj šta si doživeo – svoje isceljenje. Obaveza svakog pojedinca u sličnoj situaciji je da se oglasi, da svedoči.
- Zašto Crkva više nije na strani siromašnih, kako je Isus hteo? (Doli, Aintura, Liban)
Kada to kažete, govorite o institucionalnoj Crkvi, i to iz libanske perspektive. Znam šta se tamo dešava i koliko je novac moćno iskušenje. Ali isto važi i ovde, kao i na mnogim drugim mestima širom sveta. Isus je želeo siromašnu Crkvu – Crkvu za siromašne. Na mnogim mestima to više nije slučaj jer se Crkva, nažalost, zatrpala u mestu. Više se ne kreće napred i postepeno postaje paralizovan. Ako dve godine ne hodaš, ostaješ nepomičan. Isto se dešava i sa Crkvom. Višak bogatstva može joj odvratiti pažnju u tom procesu.
- Dragi Sveti Oče, pitam se kakvo sam veliko zlo učinio da toliko patim… (Loran, Pariz, Francuska)
Pitaj Isusa, koji je patio više od tebe!
- Nisam kršten jer živim u Iranu, a ovde je to nemoguće. Da li me još uvek smatrate hrišćaninom? Redovno se molim, čitam Bibliju skoro svaki dan, molim krunicu, ali ne mogu da idem u crkvu i prisustvujem misi nedeljom. Kako bih mogao produbiti svoju veru? (Sourosh, Teheran, Iran)
Pošto živite u zemlji čija je politička i verska situacija tako specifična, savršeno vas razumem. Kažeš mi da nisi kršten, ali hoćeš da budeš hrišćanin. Ja ti odgovaram: „Dakle, kršten si!“ Jer pored krštenja vodom postoji i krštenje krvlju i krštenje željom. Ko nije kršten i umire mučeničkom smrću umire kao hrišćanin. Što se tiče krštenja želje, ja ću to formulisati ovako: ako hoćeš da budeš hrišćanin, već si hrišćanin. Iako nisi primio pričest, ti si hrišćanin. Mnogi ljudi žele da se krste, ali ne mogu… U nekim zemljama, prelazak u hrišćanstvo je kažnjavan smrću.
- Koja je vaša omiljena molitva? (Žulijen, Port-o-Prins, Haiti)
Zavisi od trenutka. Obično molim krunicu, iako sam često rasejan. Ponekad samo klečim pred Gospodinom u tišini i to mi pomaže. Ponekad uzmem Bibliju i recitujem psalam dok ga ne upijem ili razmišljam o događaju iz Biblije… Ukratko, to varira, ali volim sve vrste molitve. Jednom kada doživimo molitvu, to je kao da dete pojede sladoled i traži još, jedan za drugim.
- Koji je vaš omiljeni svetac ili svetac? (Rosaur, Manila, Filipini)
Sveta Tereza iz Lizijea.
- Sveti Oče, imam još jedno pitanje: da li možete da razlikujete psihičkog bolesnika od opčinjenog čoveka opsednutog demonima? (Hrišćanin)
Biću iskren – ne znam. Ali ima sveštenika koji se bave egzorcizmom, oni to dobro znaju. Egzorcista Nadbiskupije u Buenos Ajresu koji je bio i moj ispovednik bio je sveti čovek hrvatskog porekla. Bio je već star kada sam ga upoznao. Rekao mi je da je od svih slučajeva kojima se bavio na biskupov poziv samo dva puta video pravu demonsku opsednutost. U drugim slučajevima, Sotonin uticaj je možda bio na delu, ali u pitanju su psihološki problemi ili opsesije, a ne stvarna opsednuća.
- Oče, naš biskup nam uvek govori da budemo u miru, ali u našoj porodici mi nismo u miru. Nesrećni smo. Kako doneti mir i radost u porodicu? (Selina, Haora, Indija)
Odmah ću vam odgovoriti da ne mešate mir i spokoj. (Smeh.) Oni koji to rade greše. Mir je unutrašnja harmonija koju ponekad morate nositi zajedno sa krstom. Međutim, na vama je da danas donesete mir. Ko zna šta će biti sutra. Mir ne znači slavlje, pasar la bien, kako kažu na španskom. Ne, mir je ono što vas otvara unutrašnjoj harmoniji, odnosno hrišćanskom životu. Ako želite da unesete mir i radost u svoju porodicu, treba poći od te unutrašnje harmonije. Prvo ga moraš naći. Ako krenete od te početne tačke, Sveti Duh će vam uvek pokazati najbolji način da pronađete mir. Za to nema recepta. Treba biti otvoren za Duha Svetoga, koji je uvek stvaralački. On je pesnik… Treba mu ostaviti mesto sa kojeg će ti pokazati put mira. Kao što vidite, sve ovo se ne odnosi na„smirenost“.
- Ne mogu da razumem kako to da mi hrišćani pomažu iako sam musliman. (Ajman Bulam, Madrid, Španija)
Dobri hrišćani se uvek tako ponašaju! Evo čoveka koji je sreo dobre hrišćane! To je snažan podsticaj za objavljivanje jevanđelja. Neki će reći da to ne razumeju, ali postoji nešto što deluje duboko u našim srcima. Briga za druge koja dolazi od Svetog Duha. To je ono što jevanđelje zahteva i o čemu svedoče oni koji se pitaju kako hrišćani brinu o njima.
- Ali kako se nositi sa stresom? Kako možemo da oprostimo sebi sopstvene grehe i da uporno nastavimo da hodimo u veri uprkos svim poteškoćama? (Saskia, Port-auk-Princes, Haiti)
Kako se nositi sa stresom? Ne znam šta bih vam mogao savetovati o tome. Doktor bi vam mogao pomoći! (Smeje se.) Kako da oprostimo sebi? Mogu odgovoriti na to drugo pitanje. Oprostiti sebi je najteža stvar, ali ujedno i najlepša stvar ako u tome uspemo, šta možemo. I ja sam ograničen, i ja sam grešan. Da, molim te oprosti sebi. Međutim, ne smemo da zloupotrebimo ovaj oprost i počnemo da živimo dolce vita. Ali veoma je zdravo zadržati dozu samosaosećanja. Kako istrajati u veri uprkos svim teškoćama? Uvek će nam biti teško, ali vera je ta koja će nas naterati da idemo napred. Vera u život, vera u Isusa. Postoji mnogo načina da živimo život u veri. Ključ nije u tome da se vera troši, već da je pametno upotrebimo, tako da nas podrži u teškim vremenima.
- Kada biste mogli da upozorite hrišćanina samo na jednu stvar, šta bi to bilo? (Klotilda, Nant, Francuska)
Ukratko, rekao bih im: „Čuvajte se ovozemaljstva!“ To je najgori od svih otrova. Na poslednje tri stranice svoje knjige Meditacija o Crkvi, kardinal de Lubac govori o duhovnoj svetovnosti kao o najgorem iskušenju za Crkvu, većem čak i od perioda kada su pape imali ljubavnice. Ono što on kaže je veoma važno. Upozorio bih hrišćane da se čuvaju ove svetovnosti.
Izvor: Bitno.net